Вишеград 22. мај 2016 - www.Bosna-Hercegovina.com





























Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 64
Два дана: 265
Седам дана: 560
Мјесечно: 1666
Годишње: 2527
Укупно: 2527

Највише посјета
20.7.2018 227




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Петар Кочић (1877 - 1916)


Вукови са Дрине (1992-2006)


Споменко Гостић (1978-1993)


Мићо Влаховић (1970-1994)


Бошко Перић Пеша (1971-1994)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Страхиња Живак (1932-2014)


Вукашин Клепачки (1894-1943)


Брано Вучетић

8. мај 2018.


Вишеград 22. мај 2016


Вишеград је босанска касаба кроз коју протиче „кичма србског народа“. Овај крај вековима насељавају Срби. Најездом Турака Османлија, у ове крајеве стиже исламска религија. Управо у то време Османлијске царевине Турци су вршили терор и страховладу, па је својевремено нобеловац Иво Андрић назвао Босну „тамним вилајетом“.

Данак у крви је био само један од терора хришћанског односно српског становништва на Балкану. Тако је и Мехмед паша Соколовић, као дете из околине Вишеграда одведен насилно у Цариград, као и многа друга неисламска деца постао потурчењак - јањичар. С тим да је он на хијерархијској лествици турске царевине имао огроман напредак, па је доспео до Великог Везира, служивши три султана. Једна од његових најзначајнијих задужбина у родном крају је свакако мост, коју је Андрић својевремено описао као “На Дрини Ћуприја“.

Касније, почетком 1940-их, Вишеград је као и многи друге босанске вароши и паланке потпао под власт Павелићеве НДХ. Управо тај усташки режим је радио на смањењу српског православног становништва 4 године, спроводећи геноцид.

Знајући да су у овом крају у пролеће 1942. године усташе убиле на најстрашнији начин најмање 6.000 српских цивила (највише жена и деце), то смо одлучили да посетимо ово место страдња. Наш другар Мирослав има у том крају рођаке, па се повезао са православни свештеником Драганом из Старог Брода, који је нама на овом ходочашћу био домаћин. Не знам како смо ми њему деловали, али нама је била част што смо уопште добили прилику да то све видимо и чујемо оно што је деценијама било забрањено.

Тако је међу нама био договор да се крене касно увече 21. маја 2016. како би у недељу, рано изјутра могли да видимо све то што нас занима у Вишеграду. Тако је и било. Нешто после 23 сата, те мајске суботе смо кренули мини бусом за Вишеград, преко Шабца. Разлог је био тај што смо тамо морали да покупимо нашег другара Драгана, иначе члана УГ Церски Марш.

У раним јутарњим сатима смо прешли границу, ушли у БиХ, одмах свратили у манастир Добрун. Било је јако хладно, па се нисмо дуго задржавали. Отишли смо у Вишеград , тачније Андрићград, позната туристичка атракција где је редитељ Емир Кустурица направио мали град из ондашњег времена посвећен писцу Иви Андрићу, који је имао осећај не само за писање, већ је фантастично разумео прилике и менталитет нашег народа. Имали смо два-три сата на располагању за разгледање и да се окрепимо.

Након тога, планирано је да одемо бродићем у Стари Брод, односно то је било крстарење једним делом реке Дрине. Прелепи пејсажи и одмор за очи.

Стигли смо до пристаништа и ту нас је дочекао свештеник Драган. Он нас је примио и повео у цркву тј. спомен костурницу, која је посвећена мученицима који су убијени на зверски начин од усташких крвника из Црне Легије, које је предводио Јуре Францетић.

Пре самог уласка у цркву, ми смо извадили наш нови транспарент на коме је писало “НЕ ЖЕЛИМО ДА ИХ ЗАБОРАВИМО“, где су пописана сва већа српска страдања у Другом светском рату, а међу њима наравно и Стари Брод.

Како сам отац Драган каже, убијено је најмање 6.000 Срба из јужног и средњег дела босанског подриња за нешто више од месец и по дана. Права истина о броју побијених се никада неће сазнати, а отац Драган претпоставља да број убијених иде и преко 7.200 Срба.  Док је 5.140 имена и презимена жртава познато и записано.

Причао нам је отац Драган који је и сам потомак неких преживелих, да су се потомци жртава из Старог Брода сами организовали и 2007. године, је покренута иницијатива за подизање спомен-костурнице и крста на том месту злочина. А пре пар година, то је све спроведено у дело.

Након приче, сишли смо испред црквице, уз саму реку да се мало почастимо и продиванимо. Касније нас је капетан брода одвео до свог имања, односно викендице где нам је показао, али и причао о великим могућностима које Дрина може туристички да пружи овом крају. Шта више видели смо и неке камене плоче из 9. столећа.

Након порватка са крстарења опет смо свратили у Андрићград, да покупимо неке сувенире, али и да нешто презалогајимо. Није било више много времена, па смо се укрцали у бус и кренули назад за Београд.

Сам пут је био доста незгодан, прво због неудобности и врућине, а онда и због радова на путу. Такође, шпартали смо пола западне Србије и то је доста "убило" ово путовање.

Али, ми то већ прекосутра нећемо ни памтити, као што ћемо се још дуго година сећати крстарења Дрином и обиласка Старог Брода, који је по броју жртава један од највећих на територији усташке НДХ, ако не рачунамо концентрационе логоре.

Тако да је ово наше путовање поред туристичког разгледања имало пре свега едукативни карактер, да се чују лекције из историје, које су деценијама биле забрањене у школским читанкама.

Код оваквих путовња човек види да није све у новцу. Обично када се овакве ствари раде, онда се траже спонзори. Кукаш, мољакаш, обећаваш... нама то није било ни на крај памети. Све смо сами платили, поделили на равне части и свима можемо да погледамо у очи.

 

 

 

Чуле
23.05.2016.




Посјећено је: 32  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Јахорина март-април 2017












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."