Свети мученици Дракулићки наши, праштајте нам - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 137
Два дана: 205
Седам дана: 1047
Мјесечно: 6503
Годишње: 23181
Укупно: 43567

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Мићо Влаховић (1970-1994)


Роман Малишев – руски монах који се борио за Србе у Босни


Митар Максимовић (1963-2002)


Вељко Миланковић (1955-1993)


Јован Дучић (1874 - 1943)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Милорад Пајчин (1961-2015)


Слађана Кобас (1992-2006)


Сребреничке жртве 1992-1994

7. фебруар 2019.


Свети мученици Дракулићки наши, праштајте нам


77. година од страшног покоља над православним Србима у селима Мотике, Шарговац, Дракулић, и руднику Раковац! Без и једног испаљеног метка усташе су тог 7. фебруара 1942. године починили Покољ! Убили су најмање 2.300 људи, а међу покланима и 551 дијете. Тај стравичан чин људски мозак не може да замисли у својој глави. Нема тог филма страве и ужаса, хорора, који би могао дочарати то злодјело.

Али, постоји у стварном животу покварени нељудски ум којем је било задовољство клати! Хранио се тим мучењем, клањем. Убијао је сјекирама, ножевима, тољагама уз одобрење католичке цркве која се није противила Покољу, и од које су добили опроштење гријеха.

У цркви Светог Великомученика Георгија, у Дракулићу, служен је парастос за невино пострадале Србе. По мом неком скромном мишљењу у храму нас је било стотињак!

Пој мушких и женских гласова који се мијешају са тамјаном и умирујућим свештеничким гласом, тјерају ми сузе на очи. Привијам уз себе икону Св. Вукашина Јасеновачког и молим наше мученике да нам опросте, јер не бринемо за њих!

Почели смо их заборављати.



Окрећемо главу на сам помен мученика. А неки знају рећи било је то давно… било па прошло. Подигнем мало главу а испред мене сва имена покланих, угравирана на мермеру. Свако име, свако слово као да вришти!

Јасно ми је да се за вријеме комунизма слабо или готово није ни причало о Покољу. Али ми није јасно да се послије комунизма, када је дошло време демократије, људи и даље снебивају. Кога сад мислите да ћемо увриједити причањем и обиљежавањем? Мученике? Кољаче? Себе? Зар нас је срамота што смо православци? Срби?

Треба да будемо поносни на прадједа, дједа, баку, стрица, ујака, и све чланове наших породица, који су страдали на овако страшан начин! Зар нас је срамота рећи данас послије 77. година да су за време НДХ усташе и усташко цвијеће починили Покољ над нама Србима? Шта се то деси у човјеку када заборави у говору споменути Србе или православце?

Код Спомен-костурнице, око двијестотињак људи, углавном старијих. Шта је са нама млађима? Јесте, хладно је, падала је и киша а вјетар не престаје да фијуче. Зар нас је вријеме омело да не одамо помен Србима који су недужни дочекали смрт? Зар се због 52 ђака, која су изведена из својих школских клупа и поклана на снијегу, нисмо могли удостојити да дођемо и запалимо свијеће?

Требало нас је бити на хиљаде и хиљаде, ако не због њих, онда због нас. Требамо учити да нам се историја понавља ако заборављамо и ако не учимо из претходних ратова. У пар наврата испред Спомен-костурнице, од стида, жељела сам да нас земља прогута. Само код нас када Предсједница или Предсједавајући заврше говор, народ као на митингу, крене да аплаудира. И то са таквим жаром, као да иду у бој!

Многи се тад бусају и узвикују живјела Република Српска!

А ми, овце, црне овце, заборавимо гдје смо и зашто смо дошли, па умјесто да су нам спуштене главе и да се молимо Господу, звјерњамо около и причамо. Неки су дошли, рекли бисмо чак из Републике Србије да одају помен Србима које су усташе поклале тог крвавог 7. фебруара 1942. године.

А ми из Републике Српске? Ништа!



Мученици наши, праштајте нам! Постоје људи који се брину и памте, боре се против заборава. Мало их је, али се боре. Мукотрпно раде, обилазе стратишта, пишу о вашем страдању! Даће Господ Бог да се Срби већ једном сложе, да се уједине и да никад више не дозволимо да нам се деси Покољ!

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше „Само ти дијете ради свој пocao“, јер нама је Христос живот вјечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

 

 


Аутор: Сандра Благић,
УГ Јадовно 1941.
07.02.2019.




Посјећено је: 195  пута
Број гласова: 15
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Зауставимо Дејтонску пропаганду

Босанска Крајина је наше Косово














АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."