Страхиња Живак (1932-2014) - www.Bosna-Hercegovina.com









































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 53
Два дана: 448
Седам дана: 1827
Мјесечно: 8595
Годишње: 7247
Укупно: 209452

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Раденко Галинац (1969-1995)


Гаврило Принцип (1894-1918)


Мићо Влаховић (1970-1994)


Споменко Гостић (1978-1993)


Драган Гаговић (1960-1999)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

9. мај 2018.


Страхиња Живак (1932-2014)


Страхиња Живак (1932-2014) је ратни страдалник, логораш и свједок ужаса рата за вријеме рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. Прво је рањен, потом незаконито ухапшен.

У затворима провео око 2.5 године, а за то време убијени су му синови, као цивили од муслиманско-хрватских снага у Босни и Херцеговини. То је тешко поднио и још тада у логору доноси одлуку да жели да преживи и свједочи.

Послије рата се посветио писању књига о страдању Срба у Босни и Херцеговини, односно два геноцида који су Срби успијели да преживе.

Страхиња Живак је симбол страдања србског народа на балканским просторима. Убијени су му преци и потомци.
 


БИОГРАФИЈА

Страхиња Живак је Србин из Херцеговине. Рођен је 1932. године у селу Брђани, крај Коњица (БиХ). Његово село је за вријеме Другог свјетског рата у НДХ претрпело велике људске и материјалне губитке од усташких злочинаца.

Прије ратних дешавања у БиХ 1992. године, радио је у Сарајеву као инжињер телекомуникација тј. као службеник ПТТ. У средњим школама Сарајева радио је и као ванредни професор за стручне предмете. 1990. године је отишао у пензију. Био је и дописник беорадских дневних новина "Вечерње новости".

За вријеме његовог тамновања у затворима, муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су упале у његово село Брадина 26. маја 1992. и заробиле, а потом и убиле 2 сина: Слободана (35) и Велимира (31), који су били цивили. То му је рођак из Смедерева јавио преко Црвеног крста јула 1993. године. Убијено је и његових 10 блиских рођака истог дана.

Његова мајка Босиљка је преминула у очајању због породичне трагедије у рату, неколико недјеља послије тога. Ни његова жена Малина није издржала бол, преминула је од туге за децом 2009. године.

Послије рата постао је члан Председништва логораша Републике Србске и посветио се ширењу истине о страдању Срба. Члан је и Института за истраживање србских страдања у 20. вијеку.

 


  
 


ХАПШЕЊЕ

Страхиња Живак је 17. априла 1992. године у родном селу Брђани рањен из снајперске пушке, као цивил. Затим је пребачен на лијечење у градић Коњиц са ногама у гипсу, а потом у Сарајево у болницу "Кошево".

Тамо је одмах осетио велике непријатности и увреде на националној основи јер је медицинском особљу одговорио да је Србин, када су га питали за националност.
 


ЛАЖНА ОПТУЖНИЦА

У затвору добија написмено оптужницу гдје га терете без доказа да је:

- члан странке Србска Демократска Странка - СДС,

- организатор србских паравојних формација у Коњицу,

- сарађивао са савезном војском: Југославенском Народном Армијом

- радио стварању србске државе још 1991. године.

 

Пресуда му је гласила: 15 година затвора.

 


ГОЛГОТА

Из сарајевске болнице "Кошево" је пребачен у Централни затвор на 4 дана, а послије у муслимански логор "Виктор Бубањ", некадашњу касарну ЈНА у Сарајеву. Иначе кроз сарајевски логор "Виктор Бубањ" прошло је више од 5.000 Срба. У муслиманским затворима под тортуром.

Страхиња Живак је провео више од 2.5 године, око 33 месеца. Размјењен је 9. новембра 1994. године, за два војника муслиманске Армије БиХ. За вријеме свог тамновања ослабио је са 85 на 42 килограма.


Централни затвор

У Централном затвору у Сарајеву, Страхиња Живак је провео неко време, а али су били нешто бољи услови за разлику од "Виктор Бубања“.


Виктор Бубањ

У овом логору Страхиња Живак је лежао на бетону заједно са осталим затвореницима. Добијали су врло мало хране и чаја. Одећу и пакете нису добијали. Када су затвореници ишли до тоалета, често су добијали батине. У затвору је била велика присутност вашки, од којих нису могли спавати.

У муслиманским затворима за Србе србски заробљеници су били заједно са муслиманским криминалцима који су их подиривали, мучили, па чак и силовали. Дешавало се да у затвор доведу читаву србску породицу: оца, мајку и децу. Било је чак и трудница. Они су и физички и психички злостављани, само зато што су Срби.



 


КЊИГЕ

Страхиња Живак је написао и неколико књига о свом страдању током боравка у муслиманским логорима за време рата у БиХ, као и страдању Срба у БиХ. У исто вријеме сарађивао је на још неколико књига које обрађују сличну тематику. Његове књиге су:

  1.     "Живим да свједочим",
  2.     "Логор Челебић",
  3.     "Сведок све-док",
  4.     "Живим да свједочим – о злочинима над Србима још једном",
  5.     "Опомене и опоруке",
  6.     "Запамћења 1",
  7.     "Запамћења 2",
  8.     "Све на чистину“.

Промоције својих књига Страхиња Живак је имао у Београду, Требињу, Бања Луци, Нишу, Смедереву, Подгорици, Фочи...



 


Документарни филмови

У продукцији канадске филмске компаније "Брикс" снимљен је документарни филм "Јаук", који говори о страдању Страхиње Живака и његове породице.

 

 

Извор: http://www.zlocininadsrbima.com




РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице - Купрес

Петровачка цеста - Логор Брчко - Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор - Логор Орашје 

Логор Оџак - Логор Челебићи - Породица Ристовић - Породица Кнежевић - Наташа и Милица

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - ТузлаМостар - Ураган - Намерна Сила

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота - Чагаљ

 



Посјећено је: 824  пута
Број гласова: 10
Просјек: 5,00

ZRTVE
LOGORASI
NDH
HRVATSKI ZLOCINI
MUSLIMANSKI ZLOCINI
1992
BRADINA
SARAJEVO
VIKTOR BUBANJ
HERCEGOVINA
BOSNA


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

1992: Бјеловац

Логор Брчко

Мирјана Драгићевић (1983-1992)

Логор Дретељ

Херојски пут Илијашке бригаде 1992-1996

Једна сарајевска прича од прије рата

Вукови са Дрине (1992-2006)












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."