Споменко Гостић (1978-1993) - www.Bosna-Hercegovina.com



































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 19
Два дана: 49
Седам дана: 320
Мјесечно: 1337
Годишње: 9256
Укупно: 9256

Највише посјета
25.7.2018 715




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Бошко Перић Пеша (1971-1994)


Зоран Боровина (1952-1992)


Споменко Гостић (1978-1993)


Мићо Влаховић (1970-1994)


Митар Максимовић (1963-2002)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Брано Вучетић


Страхиња Живак (1932-2014)


Сребреничке жртве 1992-1994

6. јун 2018.


Споменко Гостић (1978-1993)


Споменко Гостић (1978-1993), један од најмлађих бораца на ратиштима бивше Југославије 1990-их и србске војске Босне и Херцеговине (ВРС).

Имао је непуник 15 љета када је погинуо од гранате која је испаљена са муслиманских положаја 20. марта 1993. године. Имао је шансу да оде у Париз (Француска), али је одбио, јер није хтео да напусти завичај и отаџбину која је пливала у крви. Чврсто је вјеровао у побједу и ослобођење осталих дјелова србских земаља.

У рату је изгубио баку и родитеље. Одликован је Медаљом заслуга за народ. Данас га многи сматрају за истинског хероја Отаџбинског рата.

У Добоју му је подигнут споменик. Исто тако и у Вишеграду. Снимљен је један документарни филм. Испјеване су му бројне пјесме.

 

 

БИОГРАФИЈА

Споменко Гостић је рођен  14. августа 1978. у Добоју (Босна и Херцеговина). Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратних сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Врло млад је остао без оца. 1992. године, на почетку рата у БиХ, а живио је са мајком Миленом у србском селу Јовићи надомак Маглаја.

Њихово село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. У мјесецу априлу 1992. умрла му је мајка, те је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању Јовића од стране муслиманске Армије БиХ.

 

 

 

 

РАТ И ПОГИБИЈА

Убрзо се пријављује у Војску Републике Србске гдје је у почетку био курир, да би потом био пребачен на развожење хране борцима ВРС на првим линијама фронта, који су га обожавали и дивили му се. Подизао им је морал.

Обављајући повјерене задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше повријеђен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен. У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Споменко Гостић је са неколико војника ВРС остао да брани село.

Док се борио на Озрену за слободу свог народа, у његово село је стигао наш гастарбајтер из Француске, који му је понудио да га одведе у Париз да тамо живи и да га школује и усвоји. Глатко је одбио такву понуду јер није желео да напусти родну груду уз коментар:
- "Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде".

У марту 1993. године, у гранатирању положаја србске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у родним Јовићима на брду Висићи, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу села Јовића, које је припало маглајској општини.

 

 

 

 

ПОСЛИЈЕ РАТА

Након завршетка рата, послије Дејтонског споразума (21.11.1995), Јовићи су припали Федерацији БиХ, а село Бочиња, надомак Јовића убрзо је постало духовно и политичко упориште радикалних исламиста тј. вехабија. Из Борачке организације Републике Србске никада нису спровели у дјело жељу србског становнитшва из Босне и Херцеговине да се посмртни остаци Споменка Гостића пребаце на србски део Озрена.

 

У неким градовима Републике Србске покренуте су иницијативе за именовање улица по Споменку Гостићу. На годишњицу његове погибије, 20. марта 2014. године, у Добоју испред цркве откривен је споменик овом младом хероју.

 

 

 

ПЈЕСМЕ

 

НЕУМРЛИ ДЈЕЧАК

Довијека ћеш с нама бити,
ми нећемо дозволити,
да останеш ти у сјенци,
поносни су сви Озренци.

Ој, Споменко, роде мио,
оно што си учинио,
нико никад више неће,
палимо за тебе свијеће.

Ти си примјер дао свима,
најсвјетлији међ` Србима,
душа ти се с небом грли,
ој, дјечаче неумрли.

Иде живот и године броји,
не умиру никада хероји.

Миле Ромчевић

 

ТВОРЦИ СРБСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Озрен гора и Јовићи село,
памте свако Споменково дјело,
у заборав не смију отићи,
ови храбри са Озрена птићи.

За летење тек му никла крила,
али таква судбина је била,
морао је погинути селе,
под Озреном руже су увеле.

Није им'о ко га оплакати,
под земљом му и отац и мати,
муслимани убише му баку,
куцало је срце у јунаку,

све до марта деведесет треће,
тешко рањен, није им'о срећe,
до краја је међу првим био,
и кошчице своје оставио.

Ој, Споменко, и твоји саборци,
ви сте србске Републике творци,
припадници четврте бригаде,
сваки живот за слободу даде.

Миле Ромчевић

 

 

МАЛИ ЈУНАК

Тек четрнест навршио што си,
Републику своју бранио си,
у свакој се сналазио муци,
још те жале са Маглаја вуци.

Могао си у Паризу бити,
ниси хтио браћу оставити,
тамо неђе у мјесецу марту,
ти си рајску пазарио карту.

У наредна четири вијека,
неће бити таквога човјека,
што ће твоје јунаштво претећи,
шта још могу о јунаку рећи.

Гинуло је и старо и младо,
сјећаш ли се, озренска бригадо,
у сузама још Јовићи цвиле,
те године најтеже су биле,
Ој, Споменко, са Озрена змијо,
нек се стиди ко те прежалио.

Миле Ромчевић

 

У НЕКОЈ ЗЕМЉИ

У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, где крв се лије,
где нико никог волео није,
где један дечко голобради,
постаде део историје.

Рођен у селу у Јовићима.
не верујем таквих више да има,
тамо где туга нема краја,
у Босни, негде код Маглаја.

У крвавом рату, где смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,

Споменко Госпић то храбро дете.
Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.

Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дете.

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за србство да погине,
нека ти је лака земља сине

Василије од Семберије

 

ХИМНА СПОМЕНКА ГОСТИЋА

Помријеше му и мама и тата,
остао је да живи са баком,
мало ко се из онога рата,
може `ваквим назвати јунаком.

Крв је србска тјерала дјечака,
да на браник отаџбине стане,
касније му погибе и бака,
од граната муслиманске стране.

На два коња од рова до рова,
он се није никада предав`о,
тешка ми је свака ријеч ова,
јер за Србску и живот је дао.

Под Озреном ранише га смртно,
ту је пао, даље није мог`о,
мали борче, великога срца,
за те суза пролило се много.

Нек се чује за Гостић Споменка,
ова пјесма химна нека буде,
а онима од којих је страд`о,
нека Господ и небеса суде.

Ово храбро и јуначко дјело,
у заборав никад не би смјело,
све док Срба има на планети,
њему име неће умријети.

Миле Ромчевић

 

 




Посјећено је: 992  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бошко Перић Пеша (1971-1994)

Вељко Миланковић (1955-1993)

Вукови са Дрине (1992-2006)

Зоран Боровина (1952-1992)

Игор Кисић (1980-1994)

Митар Максимовић (1963-2002)












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."