Слађана Кобас (1992-2006) - www.Bosna-Hercegovina.com









































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 185
Два дана: 668
Седам дана: 2761
Мјесечно: 10932
Годишње: 39401
Укупно: 241606

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Вукови са Дрине (1992-2006)


Никола Буковић (1961-1995)


Мићо Влаховић (1970-1994)


Митар Максимовић (1963-2002)


Драган Гаговић (1960-1999)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

9. мај 2018.


Слађана Кобас (1992-2006)


РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Олга Драшко

 

Слађана Кобас (1992-2006) је била тринаеста "звјездица" међу бањалучким пријевремено рођеним бебама које су умирале током прољећа 1992. године, јер је саобраћајна веза између Босанске Крајине и Србије била пресечена од хрватских и муслиманских ратних јединица, а западни дјелови Србске Републике у БиХ, са Србском Крајином су се тако нашли у окружењу.

Бањалучкој болници је тада недостајало кисеоника, па су србске бебе умирале. Двије су преживјеле: Слађана Кобас и Марко Медаковић, али су имали отежан развој. Тако је Слађана Кобас умрла у Приједору 9. фебруара 2006. гдје је и сахрањена.

Управо тај недостатак кисеоника и умирање беба је навео команду Првог Крајишког корпуса ВРС да изведе кодну акцију "Коридор 92", која је успјешно окончана 26. јуна 1992. па је послије скоро два мјесеца коначно успостављена веза са Србијом.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Блокада Семберије и Босанске Посавине, крајем априла и у мају 1992. године је довела до прекида у комуникацијама између западних дјелова Србске Републике у БиХ, као и Републике Србске Крајине, са матицом Србијом. Хрвати и муслимани су тако хтјели Србе у Босанској Крајини ставити у обруч и уништити.

 

 

БИОГРАФИЈА

Слађана Кобас, од оца Стојана, је рођена 18. јуна 1992. године у Бања Луци, иако је њена породица живјела у Приједору. Усљед недостатка кисеоника, њен живот је био угрожен. Ту прву животну битку Слађана је добила, али је имала физичка и ментална оштећења. Недуго послије њеног рођења, Слађани је умрла мајка. Тако је њен отац Стојан преузео комплетну бригу о њој и њеној сестри Мирјани и брату Мирославу.

Слађана Кобас је имала трајно оштећење вида, мозга и плућа. Доктори су јој установили рак костију. Годинама су добри људи и разне фондације скупљале новац за Слађанино лијечење. Ишла је на 12 операција у Београд, САД, Русију, гдје јој је повраћен и вид у 13. години живота, што је представљало велику радост за њену породицу.

И поред нарушеног здравља и тешких животних услова, Слађана Кобас је била одличан ђак ОШ "Доситеј Обрадовић" у Приједору. Редовно је одлазила у Бања Луку на да се поклони гробу својих дванаест сестрица и браћи.  

 

 

 

СМРТ И САХРАНА

Дана 9. фебруара 2006. године, послије много напора породице Кобас, Слађана умире, недочекавши да напуни свој 14. рођендан. На православном гробљу 11.2.2006. у Приједору окупило се мноштво рођака, пријатеља породице Кобас, као и Слађаниних школских другара, суграђана... који су испратили на вјечни починак Слађану Кобас - тринаесту "звјездицу".

Градски оци Бања Луке, нису прогласили тог 9. фебруара 2006. Дан жалости.

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Родитељи које су изгубили бебе током прољећа 1992. године у Бања Луци, су основали удружење "Дванаест беба", да би остварили своја права. Државне институције скоро да их игноришу.

О случају Слађане Кобас и других бањалучких беба биле су обавјештене све релевантне међународне институције, укључујући и УНИЦЕФ, али нико од њих није ништа учинио да се помогне србској дјеци.

У знак сјећања на Слађану Кобас 2008. је у Народној библиотеци Републике Србске у Бања Луци представљена књига „Дневник Слађане Кобас” аутора Виолете Божовић из Београда. Намјера јој је била да књигом, како каже, ову дјевојчицу врати поново међу нас и да „9. фебруар не буде успомена на њену смрт, већ почетак њеног новог живота који ће трајати онолико колико будемо читали о њој”.

О бањалучким бебама и Слађани Кобас написане су бројне песме, гдје су аутори жељели да искажу своје незадовољство због чега је морало доћи до таквих трагичних догађања и смрти дјеце која нису ни закорачила у живот.

Данас породица Кобас тешко живи. Отац Стојан каже да их се сјете углавном новинари и то почетком фебруара или крајем маја мјесеца, када су годишњице. Жељни сензационализма долазе да их обиђу, тражећи интервју.






Посјећено је: 826  пута
Број гласова: 20
Просјек: 5,00

ZRTVE
PRIJEDOR
BANJA LUKA
BANJALUCKE BEBE
1992
SLADJANA KOBAS
BOSNA
BOSANSKA KRAJINA
KORIDOR


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Eтно групa Трaг

1992: Купрес

Прича из Сарајева: Никад ми се више мајко нећеш обрадовати

Ратно Сарајево - Логори за Србе 1992-1995

Васкрснуће Цветка Ристића из Скелана: Супруга му родила близанце Новака и Јована

Логор Силос у Тарчину

Књига "Од логора до логора" - Црна Лора












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."