Мјесецима нисмо окусили меса и додијала нам рижа коју сваки дан три пута једемо, па ми на маму навалили да нас пусти да идемо да се наједемо. А није било струје већ мјесецима и нисмо из стана помакли данима, па је и то утицало да навалимо на маму да попусти. Није пуцало читаво јутро и кад је прошло подне пристане мама да нас пусти.

Тетка је била неких 300 метара од нас, али то је било као 3 километра, јер треба претрчати пругу по којој увјек пуца и не зна се кад ће граната. Срећом није пуцало и брзо дођошмо до тетке.

Она нас дочека са већ спремним месом и гозба поче. Јели смо као дивљаци и трпали оно месо уста без хљеба и гутали без да жвачемо. А тетка нас је упозоравала да се не преједемо и не фасујемо пролив. Није нас било брига и гозба је трајала читав сат. Онда смо се мало забавили романима којих је код тетке увјек било.

Некад у касно послије подне навалисмо да идемо кући. Било је мирно и дјеловало је као да ће тако и остати читав дан.

Тетка као да је нешто предосјетила и навалила да бар ставимо шљемове. Ми јој се смијемо, али пристанемо само да идемо кући. Буразу даде класичан шљем, а мени неки без поставе панцирни. Те кренушмо уз смјех због мог шљема.

За нас је био доживљај то претрчавање и нисмо имали неког страха. Трчали смо, а ја сам читаво вријеме држао онај шљем јер ми скаче по глави.

Таман кад смо одмакли на пола пута, паде прва граната и поче да завија узбуна. А канонада граната распали по центру. Ми пожуришмо колико нас ноге носе.

Таман кад дођошмо до једне подзиде гдје су одваљене степенице гранатом бураз први скочи. А ја се залетих и како скочих у зрак да што даље одем, граната од 120мм паде на неколико метара од мене, само са друге стране зида.

Подиже ме високо, да кад сам пао избих ваздух. И само што подигох главу и видим брата завученог под степенице, а онај шљем одозго ме опуца, да ми главу врати до земље и помути ми свјест. Мало дођох себи и видим да ме Миљан вуче под оне степенице и смије ми се колико може и каже: ''Јеба те теткин шљем!''

У том свему видимо маму како вири са балкона сва ван себе, јер је тетка јавила да смо кренули. Почешмо да јој машемо и она нас угледа. У том се згледашмо и као да смо се договорили почешмо да трчимо преко пруге по којој све сјева од бровинга.

Али знали смо ако останемо мама ће кренут према нама и биће још горе. Њу ће лакше да погоди. Некако прелетишмо до улаза и сретошмо маму сву у паници. А она клима главом и каже: ''Нећеш Бојане више помакнут до краја рата ја ти кажем!''

Није прошло ни сат времена почео је да ме боли стомак од детонације и повратио сам сво оно месо и знам да ми је било крво као никад, јер ко зна кад ће опет бит тако доброг оброка.

А неки дан се сјетих овог док смо роштиљали, те упитах бураза да ли се сјећа?

Он се само насмија и каже: ''Како се не сјећам, кад те теткин шљем замало не уби и кад се исповраћа, па ко задњи јадник у поврачку гледаш као да би је поново јео"...

Аутор: Бојан Вегара
09.06.2022.