Сјећање на ратне дане у Сарајеву: Гозба код тетке и шљемови - www.Bosna-Hercegovina.com

9. јун 2022.


СЈЕЋАЊЕ НА РАТНЕ ДАНЕ У САРАЈЕВУ: ГОЗБА КОД ТЕТКЕ И ШЉЕМОВИ


Оне прве ратне године у јесен тетка нам поручила да је извадила плећку меса из масти којом је била заливена да се не поквари. Тако се чувало месо кад нема струје, али се морало појести чим се извади из масти. Те да дођемо ако не пуца да једемо.

Мјесецима нисмо окусили меса и додијала нам рижа коју сваки дан три пута једемо, па ми на маму навалили да нас пусти да идемо да се наједемо. А није било струје већ мјесецима и нисмо из стана помакли данима, па је и то утицало да навалимо на маму да попусти. Није пуцало читаво јутро и кад је прошло подне пристане мама да нас пусти.

Тетка је била неких 300 метара од нас, али то је било као 3 километра, јер треба претрчати пругу по којој увјек пуца и не зна се кад ће граната. Срећом није пуцало и брзо дођошмо до тетке.

Она нас дочека са већ спремним месом и гозба поче. Јели смо као дивљаци и трпали оно месо уста без хљеба и гутали без да жвачемо. А тетка нас је упозоравала да се не преједемо и не фасујемо пролив. Није нас било брига и гозба је трајала читав сат. Онда смо се мало забавили романима којих је код тетке увјек било.

Некад у касно послије подне навалисмо да идемо кући. Било је мирно и дјеловало је као да ће тако и остати читав дан.

Тетка као да је нешто предосјетила и навалила да бар ставимо шљемове. Ми јој се смијемо, али пристанемо само да идемо кући. Буразу даде класичан шљем, а мени неки без поставе панцирни. Те кренушмо уз смјех због мог шљема.

За нас је био доживљај то претрчавање и нисмо имали неког страха. Трчали смо, а ја сам читаво вријеме држао онај шљем јер ми скаче по глави.

Таман кад смо одмакли на пола пута, паде прва граната и поче да завија узбуна. А канонада граната распали по центру. Ми пожуришмо колико нас ноге носе.

Таман кад дођошмо до једне подзиде гдје су одваљене степенице гранатом бураз први скочи. А ја се залетих и како скочих у зрак да што даље одем, граната од 120мм паде на неколико метара од мене, само са друге стране зида.

Подиже ме високо, да кад сам пао избих ваздух. И само што подигох главу и видим брата завученог под степенице, а онај шљем одозго ме опуца, да ми главу врати до земље и помути ми свјест. Мало дођох себи и видим да ме Миљан вуче под оне степенице и смије ми се колико може и каже: ''Јеба те теткин шљем!''

У том свему видимо маму како вири са балкона сва ван себе, јер је тетка јавила да смо кренули. Почешмо да јој машемо и она нас угледа. У том се згледашмо и као да смо се договорили почешмо да трчимо преко пруге по којој све сјева од бровинга.

Али знали смо ако останемо мама ће кренут према нама и биће још горе. Њу ће лакше да погоди. Некако прелетишмо до улаза и сретошмо маму сву у паници. А она клима главом и каже: ''Нећеш Бојане више помакнут до краја рата ја ти кажем!''

Није прошло ни сат времена почео је да ме боли стомак од детонације и повратио сам сво оно месо и знам да ми је било крво као никад, јер ко зна кад ће опет бит тако доброг оброка.

А неки дан се сјетих овог док смо роштиљали, те упитах бураза да ли се сјећа?

Он се само насмија и каже: ''Како се не сјећам, кад те теткин шљем замало не уби и кад се исповраћа, па ко задњи јадник у поврачку гледаш као да би је поново јео"...

 

Аутор: Бојан Вегара
09.06.2022.

 






Посјећено је: 225  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00


Tags:
BOJAN VEGARA
DEVEDESETE GODINE
GRAD SARAJEVO
ROSTILJANJE DRUZENJE
PLECKA U MASTI
OPSTINA HADZICI
TETKINI SLEMOVI
TUZNO DETINJSTVO
SVINJSKO MESO
RATNI DANI


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Херојски пут Илијашке бригаде 1992-1996

Чувала нас небројено пута икона Св. Николе што је купио прађед Ђуро у Сарајеву

Борислав Боро Радић (1954-1992)

Све нас данас осудише браћо

Сјећање на отварање сарајевске ратне болнице у хотелу Коран на Палама 1992. године

40 секунди истине: Сарајево није ослободила Армија БиХ, већ Дејтон (НАТО помогао)

Прогон Срба на БХРТ се наставља: После Пејке Медић, сада је на удару и Јелена Радојевић-Капор