Сјећање на ђеда Драгу: Одбјегли лик из бајке - www.Bosna-Hercegovina.com









































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 146
Два дана: 558
Седам дана: 1859
Мјесечно: 8940
Годишње: 30328
Укупно: 232533

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Борислав Боро Радић (1954-1992)


Вељко Миланковић (1955-1993)


Никола Буковић (1961-1995)


Раденко Галинац (1969-1995)


Гарда Пантери (1992-2006)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

29. јануар 2021.


Сјећање на ђеда Драгу: Одбјегли лик из бајке


Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње, од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из неке бајке, већ на људе који данас живе.

Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитаулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту су га усташе ухватиле и спровеле у Сарајево. Тачније неки усташа Менсур.

Исти дан је чуо, да их депортују у Јасеновац и тражио је да оде у тоалет. Одакле је како каже, наглавачке низ олук сишао и побјегао. А на Илиџи га је срео исти усташа, који га је ухапсио, али би је већ пијан и замјенио га је са ђедовим братом Благојом. Рекао му је, да је одвео Драгу и да се припази и он.

Од тога дана, ђед више није пушио. А више није смјео кући и отишао је код тетке на Ушивак, село под самим Игманом. Ту је провео читав рат. Носио је храну у Игман четницима, радио око стоке и земље, а калемио је и воће, које је брао у овом задњем рату. Јер је опет морао да бјежи.

Послије рата комунисти су га регрутовали у милицију. Њу је напустио, кад је привео усташу Менсура, а власти га исти дан пустиле. Оженио се бабом и запослио се на жељезници. Службу није волио и вјеровао је само у сопствени рад. Комунизам није волио, као ни Тита, али то смо знали само ми укућани.

Радио је све што се радити могло, али на својој земљи. Добио је прво два сина, који су умрли као дјеца, а послије је добио тетку и тату. Они кажу, да их никад није ударио, а није ни мене ни брата. Јер је ударио свог првог сина Драгишу прутем, кад је имао већ 4 године. Мало послије тога Драгиша се разболио и умро. А он је видјевши масницу од прута на мртвом сину рекао, да више никад неће ударити дијете.

Животиње су биле његова највећа љубав. Имао је неки дар, да их лијечи, још док није било ветеринара. Много крава, коња и оваца је излијечио, а кад би пролазио поред њих оне су, рикале, рзале и блејале, увјек га поздрављајући. Имао је голуба, којег би баба истјерала из куће, чим би ђед отишао на посао. А тај голуб ми му на раме слијетао, кад би га видјео да иде иза кривине и кад би улазио у кућу голуб је крилом тукао бабу и гугутајући јој пријетио.

Тако је баба морала да његов мантил у којем је ишао у шталу окачи на видљиво мјесто, ако су пуштене краве или овце, да не би непркидно рикале, блејале и тражиле га.

Тата каже, да је у кући могло свега нестати, док су били мали, осим хране за животиње. Кажу и да је зими хранио срне и да су му долазиле кад би звизнуо.

Зими је и шумске птице држао и хранио, да би их у прољеће пуштао. Бабу је то излуђивало, јер је био велики трошак. Недељом није радио никад и увјек би се спремио, обукао одјело, ставио шешир и ишао би у цркву или у кафану.

Иако никад није пијо, осим коју кад је ред. Али волио је дружбу и разговор. Вјероватно је једини човјек, којег никад нисам чуо да трача и оговара. Њега једноставно туђи живот није интересовао и све што што је са људима бесједио, била је шала и приповједање, неких његових прича. Био је добар бесједник и одличан приповједач.

Знао је и рукама направити свашта, па би нам правио од гипса и глинбе разне фигуре животиња, или би од дрвета исклесао коња којег би јашили. Никад није био љут и увјек би том својом опуштенцијом, бабу страшно нервирао. Такво смирење само је брат наслиједио од њега. Ми остали смо сви на бабу и увјек лако планемо.

Са ђедом сам заволио и ја животиње. Посебно псе, које је он знао да научи баш све. Мој први пас Лила је купила јаја у кантицу и доносила, увјек у исто врјеме. Једном смо и живу лисицу ухватили, што нам није нико вјеровао, па ни тата, све док му је нисмо показали. Мене је трпио и некад би за мном ишао и по неколико километара, да би ме ухватио и довео кући, али ме није никад ударио.

Једном ме повео са собом код неког свог пријатеља, а док смо пролазили кроз Пазарић, људи су се дивили нашем шарпланинцу Шипсију, који је био огроман. Кад смо се враћали, Шипси је ишао пуштен, а ја свезан, јер направио сам 101 белај.

Чудили смо му се, ја и брат, што увјек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто најврједније, што ме је неко научио.

Сјећам се ноћи кад је замолио маму, да води мене и брата, јер долази рат. Мама није хтјела, а ђед јој је рекао, зар мислиш да ће ти Бојана оставит жива, послије свега што им говори и ради. Говорио сам им свашта, јер био сам одувјек Србин и никад их нисам волио, па ни као дјечак.

Мама нас је ујутру спремила и отишли смо у избјеглиштво. Ђеда су одма на почетку рата ухватили и одвели у логоре за Србе. Људи су нам рекли ко га је истукао у тим логорима, али он то никад није признао. Бојао се, да се не светимо и мржњом не трујемо. Остали логораши кажу да су му се првих дана смијали, јер радио је фискултуру. Кад су се сви од бетона и батина укочили, ђед је водио фискултуру, а остали би за њим вјежбе радили.

Једном кад их је посјетио управник логора и питао има ли ко шта да каже, ђед се јавио. Сви су мислили да ће добит батине, јер нико се није усуђивао да било шта пита. Рекао му је да му је рахметли дедо жив имали би по кришку хљеба више. Ујутру је повећана порција.

Дан кад смо га размјенили је један од мојих најрадоснијих дана у животу. Али био је то један страшан призор. Ђед је имао око 35 кила, огромне бркове, а у стан смо га уњели у ћебету. Јер једва да је могао два корака направити. Био је то страшан призор, јер на тој старини видјела се свака кост и сузе су ми ишле, док смо га ја и тата купали. Опоравио се за неколико дана и рекао да је њему у стану исто као у Силосу, само, ето, има да једе.

Покупио се и отишао на исто мјесто код рођака, гдје је провео и Други свјетски рат. Нашао је неку викендицу и за годину дана је имао разне животиње. Кад смо пошли послије Дејтона за Братунац, тата је морао да плати камион само за његове животише. Имо је око 20 коза, пса, мачку, голуба и сви су дошли с њим у Братунац. Њих је имао све док нисмо уселили у нашу кућу и једва је пристао да их се ријеши.

Послије тога је мало баште садио и вртио се по њој сваки дан до мрака. Кад сам отворио кафић, ђед би често свратио. Увјек сређен и са шеширом. Није постојала шанса да не плати. Говорио је да је то све иста кућа. Једино ту је погрјешио, јер био сам у том добу велики расипник и пијанац.

Никад није био болестан и хранио се по неком свом рецепту. Никад послије 7 увече није јео, а тад би себи изерендао јабуке и мркву, те попио шољу млијека.

Тај дан кад је умро, радио је нешто у башти, иако је имао 90 година. Ушао је у кућу тачно у два послије подне, као и сваки дан, да одмори и спава. Само тај дан се није пробудио. Умро је са осмјехом.

Једини жељу коју је имао била је, да не пада киша кад му буде сахрана. Да му људи мртвом не би мајку јебавали, јер пада киша. Читаву ноћ и јутро је падала. Кад смо га поњели на гробље, сунце је пробило облаке и засјало.

Тата и ја смо се погледали и отела нам се суза. Киша је почела, чим смо се вратили са гробља. Да је жив, данас би му био 103 рођендан.

 

Написао: Бојан Вегара
Сарајлија у Братунцу
29.01.2021.

 






Посјећено је: 492  пута
Број гласова: 26
Просјек: 4,33

GRAD SARAJEVO
DRAGO VEGARA
LOGOR SILOS
NASELJE PAZARIC
DRUGI SVETSKI RAT
USTASKI ZLOCINI
MUSLIMANSKI ZLOCINI
LOGOR SILOS


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Мићо Влаховић (1970-1994)

1992: Башчаршија

Стари Брод: Освештан спомен музеј и одржан помен за 6.000 убијених Срба

1941: Шушњар код Санског Моста

Крвава зора у Сердарима

Логор Силос у Тарчину

Сребреничке жртве 1992-1994












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."