Кад се нису хтјели играт' са мном те 1984. године, сазнао сам да сам Србин.

Кад ме ногом у стомак како деветогодишњака шутнуо комшија Џевад. који је старији од мене двадесетак година и то на Видовдан 1989-те... јер је био изнервиран премијером филма "Бој на Косову", сазнао сам ко су ми комшије.

А онда сам на данашњи дан 5. априла 1992. сазано да сам агресор.

Морао сам да бјежим и од првих дана рата нисам на свом. Сви који су остали у мом крају су преживјели невиђену голготу. Довољно је рећи, да су сви мушкарци одведени у концентрациони логор "Силос" у Тарчину. Злогласни "Силос" је распуштен тек 27. јануара 1996. и важио је најмоструозни је логор у протеклом рату у Босни.

Комшију Шпиру су заклали муслимани. Комшију Анђелку силовали Алијини сљедбеници, док су малом Горану држали пиштољ устима и тугли га. Он се од те ноћи није никад опоравио.

Чак су и моју бабу од 70 година затварали. А бабину сестру Јелку су тукли док није скончала од бола. Али и туге за сином и мужем од којих је дјели жица логора "Силос" и чије крике слуша данима.

Могао би о тим недјелима данима писати, знам их пуно и живи су свједоци. Рат сам провео у опкољеним Хаџићима и са брда су нас убијали сваки дан, снајпером или гранатама. Четри године у дуплом обручу, мјесецима без струје, воде. Предевераних стотине офанзива, гранатирања и засипање уранијумом.

Данас "комшије" обиљежавају некакав назови Дан опсаде Сарајева и почетак агресије.

Кажу, да сам неког држао у опсади и блокади. Кажу и да сам геноцидан.

Казујте ви шта хоћете, не замјерам. Памтим вам ја. Памтим вам и у глави имам.

Имам све, па и слику мог ђеда Драге послије размјене, кад га у ћебету у стан унесошмо. Памтим вам оних његових 35 кила. Памтим и мртве вршњаке. Памтим вам траг крви мртвог друга, коју данима брише киша. Памтим сваки крик наших мајки и сваку рану очева. Памтим сваки јебени дан рата, сву вашу подлост и лажи.

Петровданска црква у Осенику

Једино не памтим запаљену цркву Св. Апостола Петра и Павла у мом старом крају. Не памтим, јер имам слику. Ево те слике, која је живи доказ мултиетичности и суживота у Сарајевском пољу.

Прије свега подсјећа ме да сам агресор и то на земљу у којој Срби живе од памтивјека.

Аутор: Бојан Вегара
05.04.2022.

У недељу 5. априла 1992. почела су ноћна улична пушкарања под сарајевским прозорима. Сутрадан нисмо ишли у школу, али на то смо већ били припремљени - причало се већ данима како ће рат избити 6. априла.

Не схватајући тежину сутуације, а и вјерујући да су ноћашњи пуцњи били тек обрачун локалних мафијоза, порадовах се прољетном „распусту" и одмору од тригонометрије и интеграла који су ми се били смучили.

По дану смо сједили у омиљеним кафићима, а ноћу уз свијеће закуцавали деке на прозоре и слушали генерала ЈНА Милутина Кукањца преко радија како се пренемаже са Алијом Изетбеговићем. И тако данима, док није постало јасно да ће се „распуст" ипак продужити.

Алија и Милутин

Остатак априла провела сам код тетке у Београду, настојећи да наставим са математичким интегралима тамо гдје сам стала, а у то ће ваљда и крај школске године, па да идем кући.

Занимљиво да сам у почетку, првих дана рата, научила да се до кафића иде брзо и споредним улицама и обраћа пажња на снајперјска гнијезда на врховима зграда, за сваки случај.

У Београду су крошње већ заклањале кровове, али та брзо стечена навика ме је држала још неко вријеме.

Онда се десио "Клас", пијаца Маркале... Мурат Шабановић из Вишеграда је час пуштао воду, час заврто, а врховник Алија га је преко телефона соколио. И постало је јасно да живим неко ново поглавље из историје, а не распуст.

Све се срушило. Настао је тотални хаос и ужас на који се никад нисам жалила јер сам знала да су га неки моји другови платили својим животима. Више ништа није било исто, ни живот, ни смрт.

Аутор: Зорица Ђоковић
05.04.2022.