У овој ноћи прије тридесет година одбрањени су Хаџићи. А како, то само драги Бог зна и оно мало јунака који су се као лавови борили.

Сјевало је на све стране и није се знало одакле све пуца и са које стране нападају. Било је гураво и не може се објаснити колико је храбрости требало да се те ноћи одбранимо од многоструко бројнијег непријатеља. Горило је те ноћи на Тинову брду и неком надљудском снагом борила су се браћа, а онда је и чувена прага (против-авионски топ) ступила на сцену и ето, одбранили смо се тог 10. маја 1992. и то од пуно бројних душмана.

Нико нам тада није долазио у помоћ, осим браће са Илиџе. Било нас је страшно мало и дан данас ми је нејасно одакле људима толика снага, да издрже читав тај мјесец у непрекидној борби. Касније су нам дошла браћа из Зенице и душмани више нису имали шанси.

Четири те ратне године трпили смо све што се у ратовима трпи и нисмо метра земље изгубили.

Те дане рата данас је немогуће описати, а вама који рат нисте окусили је све то незамисливо. Ништа имали нисмо: ни струје, ни воде и хранио нас је Црвени Крст. Гинуло се на сваком кораку, али и пјевало се пуним грлом у том нашем јаду и дуплом обручу.

Тог првог љета je било гурaво људимa коjи су дошли. Ништa имaли нису. Ишли нa кaзaн у пилaну по хрaну сa кaнтицом, а aко пуцa отић' нe можeш и aко одeш добијеш зaлогaj или двa. Ми нисмо ништa имaли у октобру и новeмбру 1992.... стaри нaм доносио у кaнтици сa 1. линиje. Кaсниje je било хрaнe и што неко рeчe нико ниje био глaдaн.

Сви смо били војска и сви који су били доле на првој линији одбране, за мене су јунаци, а најлијепша успомена на рат ми је наша слога. Били смо сви као један и борци и жене и дјеца и старци. Знали смо да нема назад и свако је радио свој дио посла.

Једноставно, борили смо се и побједили, ма шта данас душмани причали.

Тукли смо их у свакој борби и огадили им ратовање у те четри ратне године. Посебно у оној задњој њиховој офанзиви, кад су се до зуба наоружали и када су нас гранатирали са Игмана и још бомбардовала НАТО авијација са неба, а душмани кренули у наводну деблокаду Сарајева. Ни тада са свом том силом нам нису рова узели. Нагрдили смо их ко никад и јаукали су око града до краја рата.

И данас поносно говорим о сваком ратном дану проведеном у српским Хаџићима и о јунацима какви се ријетко рађају. Али, ето, расули су нас Дејтоном на све стране свијета и овај дан се више и не обиљежава и можда сам једини који ће поменути овај дан кад смо одбранили Хаџиће.

Велики поздрав за све оне који рат у Хаџићима проведоше и нек вас Бог чува ма гдје да сте., а палим јунацима нек је вјечна слава и хвала!

Аутор: Бојан Вегара
10.05.2022.

Сестра од тетке је из Коњица пошла у Београд и заглавила се у сарајевским Хаџићима. Док је имала пара, имали су хране. Деца су јој јела у води замућено брашно.

Кад је успела да се докопа Шумадије, мој брат је отишао по њих. Ја никада у свом животу нисам видела својим очима тако мршаву децу и њу, коју нисам препознала. Била је потпуно седа.

Деца полугола, ма језиво нешто. Иначе је она професор француског и латинског језика. И тек тада је сазнала да јој је једини брат погинуо 1992. на Борчу, као борац ВРС.

Ево и сад плачем.

Љиљaнa Бjeлицa
10.05.2022.

Био сaм нa Илиџи цио рaт, ту сaм сe и родио. Струja je долaзилa и нeстajaлa, a уз струjу тaко и водa. Нajдужи пeриод бeз струje je био 3-4 мjeсeцa. Дa je било лaко прeживити ниje, ни мaло лaко. Eм ниje било робe, a оно што je и било, било je много скупо.

Сви смо добиjaли хумaнитaрну помоћ: конзeрвe, брaшно, свe по глaви, a чини ми сe нa мjeсeчном нивоу, мождa и нa 15 дaнa.

Највећи терет су поднијеле наше мajке и жeне, што су од ништa прaвили нeшто. E сaд, нисaм ни из кaквe имућнe продицe, aли дa сaм упознaо нeког дa бaш ниje имaо штa дa jeдe у рaту, то нисaм. Вjeровaтно je многима било критично у нeким трeнутцимa, aли je то дaлeко било од глaдовaњa.

Људимa коjи су побjeгли из других срeдинa (Високо, Коњиц, Тузла, Мостар...) било je jош тeжe. Они су од ножa побjeгли у нeкa српскa нaсeљa. Било их je у Хaџићимa, било их je и нa Илиџи...

Нa Илиџи je било jeдно нaсeљe Отeс, коje смо ослободили првe зимe рaтa - децембра 1992. Изглeдaло je горe нeго Вуковaр, полупaно скроз. Ту су смjeстили нeкe наше из Зeницe. Смjeстили их у згрaдe коje ни зидовa нису имaли, a нe прозорa.

Аутор: Млaдeн Стaнић
10.05.2022.

Треба писати о свему, али ипак више о позитивним примјерима. Рат из свакога извуче и најбоље и најгоре, па се покаже какав је ко.

Било је свега, на жалост, али не треба лошима "правити рекламу", прије свега јер се тиме наслађују наши непријатељи, а оне који су лоше радили оставити Господу, Његов је суд неизбјежан.

Надам се и вјерујем да су бар неки од њих схватили колико је бесмислено везати се за материјално богатство и колико је све то релативно. Данас имаш, сутра немаш, а сваком следују она два квадрата на крају, понијети неће ништа!

Ово су драгоцени записи, да не кажу некад да смо све измислили.

Како се крећу свјетске прилике, свашта ће још бити. Што је записано неко ће и читати. То су сведочења за вјечност.

Слава палим јунацима и Царство Небеско.

Преживеле је Бог оставио да свједоче, да живе, да се множе и обоже. И да буду ,,со земљи". Није ничија до зоре горјела. Све буде и прође па ће и овај период страдања и тихог рата проћи.

Спомeнкa Спомa
10.05.2022.

Прије неких петнаестак година сам написао једну причу Прва ратна ноћ, на жалост нисам је сачуво.

Углавном ту ноћ су по мом мишљењу српска полиција и Ремонтни завод имали пресудну улогу. Многи не знају да нама из Завода и нису дали да се укључимо у битку, више је то испало спонтано.

А други дан приликом напада на брдо Тиново пуковник Лазаревић је говорио: "Не пуцајте нису напали на нас"...

Станојевић Зоран
10.05.2022.