Ратни пут јединице "Вукови са Дрине" 1992-1995 - www.Bosna-Hercegovina.com









































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 83
Два дана: 478
Седам дана: 1857
Мјесечно: 8625
Годишње: 7277
Укупно: 209482

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Споменко Гостић (1978-1993)


Филип Вишњић (1767-1834)


Јован Дучић (1874 - 1943)


Милан Тодоровић (1968-1995)


Зоран Боровина (1952-1992)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

26. новембар 2020.


Ратни пут јединице "Вукови са Дрине" 1992-1995


У 36. емисији Разбуђивање гостовао је Милан Јоловић командант специјалне јединице "Вукови са Дрине" која се борила у саставу Дринског корпуса ВРС током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини.

Милан Јоловић је Србин који је рођен 1967. године на Сокоцу на Романији у СР Босни и Херцеговини, гдје је одрастао и провео дјетињство. Његови родитељи Владо и Драгиња поред Милана имају још три сина. Његова фамилија је ту досељена са простора старе Црне Горе из околине Никшића.

Основну школу Милан је завршио у родном мјесту. Када је напунио 15 љета одлучио се одмах да ће му животни позив бити војска. Тако је уписао средњу војну школу у Сарајеву, која је важила за једну од најбољих образовних установа бившег југославенског простора. Тамо су питомци већ са 16 година полагали заклетву под оружјем, што је био изузетак, јер приликом редовног служења војног рока младићи најраније са 18 сагодина су се свечано обавезивали на чување устава, неповредивости граница и независности земље. Тај период како рече сам, био је тежак јер је владала гвоздена дисциплина, али су другарства остала трајна. Младићи нису имали проблеме и свађе на националној основи.

Војну академију Јоловић је уписао у Београду коју је са успехом похађао, док је на четвртој години изабрао смјер: специјалне јединице, па је са колегама пресељен у Панчево, гдје је основана 72. специјална бригада, која је раме уз раме са нишком 63. падобранском бригадом важила за најбољу јединицу не само на простору бивше Југославије, већ и југоисточног дијела Европе. Од команданта је добио надимак Легенда, јер се тако и поздрављао "Ђе си легендо"... касније су то и његови војници прихватили.

Када је у љето 1991. године произведен у чин поручника послат је у Вуковар у касарну ЈНА "Петрова Гора". Тамо је провео неколико недјеља под опсадом пошто је сама касарна била под блокадом хрватских паравојника. Касарна није предата, већ је успјешно деблокирана, а сам град ослобођен.

Вратио се у Београд на редовне дужности. На лични захтјев послат одлази у Зворник у прољеће 1992. године, јер је у Босни и Херцеговини већ отпочео грађански рат. Јоловићу је то био сигнал да дође и помогне свом народу у одбрани од сљедбеника Алије Изетбеговића који је имао визију унитарне Босне и Херцеговине према начелима Исламске декларације, коју је Алија лично писао 1971. године и због тога осуђен на робију. 

Милан Јоловић је дошао у Зворник гдје је већ постојала једна мања јединица коју је његов покојни саборац назвао "Вукови са Дрине", јер је волео псе вучијаке и сам је имао једног. Тамо је успјешно вршио обуку младића углавном између 18 и 32 године. Са својим борцима је прошао многа ратишта широм Босне, док сарајевско ратиште издваја као најтеже пошто су се ту водиле уличне борбе. Муслимански снајперисти су вребали са многих зграда, а често се дешавало да су линије раздвајања муслимана и Срба не више од 30 метара. Било је ситуација гдје линија усљед жестоке офанзиве пукне и да Јоловић и његови саборци морају да "крпе" фронт. Биле су то изузетно опасне акције у којима су момци гинули.

Како сам Јоловић рече у емисији Разбуђивање, док траје борба нема страха, већ адреналин је тај који расте и разбија страхове. Тачније знао је своје борце да мотивише урликом, односно завијањем попут вукова што је често на фронту давало снаге његовим саборцима да издрже у преломним моментима битке те остваре побједу. Поред уличних борби биле су тешке борбе и у шумама, врлетима гдје је углавном долазило до борбе "прса у прса" или како то војници воле да кажу "месо на месо".

У емисији је Јоловић Милан такође испричао своју прву борбу и окршај са муслиманским екстремистима код Зворника, коју је успјешно извео на радост мјештана који су им раније говорили "То ни Швабо није освојио". Памти и најтежи дан у рату када му је на Нишићкој висоравни код Олова погинуо најбољи командант чете са три саборца.

Током пјешадијских окршаја никада се јединица "Вукови са Дрине" није повлачила назад, увјек су ишли напријед, изузетак је било приликом бомбардовања НАТО авијације. То се дешавало нпр. на Бихаћу, Горажду, Сребреници... јер када крене нека акција ослобађања неког мјеста, односно енклаве и припадници ВРС крену да пробијају непријатељске линије и тада се успјех већ назире... онда амерички, француски и британски авиони жестоко бомбардују положаје Срба. Поред тога, Јоловић је казао како је и политичко руководство на Палама и у Београду било под великим притисцима Запада, јер они су стално пријетили да ће се умјешати ако Срби ослободе своју отаџбину.

Једном се десило 1993. године код Сарајева да је његова јединица успјела да спаси и живот начелнику Генералштаба ВРС Ратку Младићу, што је он сам рекао. "Вукови са Дрине" никада се нису тиме хвалили, то ми је била и дужност.

Такође "Вукови са Дрине" су јула 1995. године учестовали у ослобађању Сребренице, која уствари никада није демилитаризована иако је то морала бити према резолуцијама Савјета Безбједности УН. Они су заузели све доминантне коте изнад града, а онда ушли у саму Сребреницу. Насер Орић, командант муслиманске 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине се већ хеликоптером евакуисао, пар дана раније.

Управо Орић и његови крвници су почетком деведесетих година у средњем Подрињу (Милићи, Братунац, Зворник, Сребреница, Власеница, Жепа...) етнички очистили десетине мјеста (Братунац, Кравица, Бјеловац, Факовићи, Скелани, Залазје, Сасе итд.), хиљаде Срба поубијали на најстрашније начине, десетине хиљада их прогнали итд.

Јоловић Милан је био међу првима који је ушао у сам град Сребреницу... и сам рече да је било немилих сцена, али далеко од тога да је било геноцида. То је политичка прљава игра која је режирана од страних обавјештајних служби да би се злочини над Србима у Подрињу сакрили... јер је било и самих муслимана као нпр. Ибран Мустафић који је свједочио о томе.

Јоловић је мишљења да су сарајевски Срби највећи трагичари босанснко-херцеговачког рата јер су три и по године бранили сваки педаљ свог кућног прага, а да нису ни милиметра узмакли пред Алаховим фанатцима. Да би шест мјесеци након потписивања Дејтонског мировног уговора 21.11.1995. у америчкој држави Охајо њих скоро 150.000 Срба морали да напусте своје куће, њиве, ливаде, свој завичај и оду у беспуће. Ово је историја записала као Сарајевска Голгота.

У самој јединици поред Срба из Подриња било је и добровољаца, највише из Републике Србије. Али су долазили неколико из Грчке, Русије, па чак и два Пољака (католика). Био је и један Мађар из Суботице који се оженио у Зворнику и остао посље рата ту да живи.

Милан Јоловић као командант је изузетно поштовао своје саборце, тако да је волио да са њима посједи, продивани и поједе дневно сљедовање хране.

Испричао је у емисији Разбуђивање неколико анегдота које и дан данас памти. Једна је била о његовом војнику кога су звали Пастирко, када је схватио колико је срећа субјективна ствар... затим једном шаљивџији који је волио да добацује са зачеља колоне, па му је посље борби морао читати буквицу. Или она антологијска анегдота са бихаћког ратишта из новембра 1994. године када му је војска једини пут одбила наређење, а њега то силно порадовало.

И данас у миру Милан Јоловић не стаје. Вратио се на Соколац гдје живи и ради на очевини. Друштвено је активан и помаже изградњу православних цркава, а исто тако учествује у хуманитарним акцијама.

У плану је да у Зворнику се направи што прије спомен-соба за јединицу "Вукови са Дрине" јер како рече њих 85 је положило свој живот у одбрани народа и слободе, а преко 500 их је рањено, неки и по више пута.

Активан је у Удружењу ветерана "Вукови са Дрине".






Посјећено је: 355  пута
Број гласова: 10
Просјек: 5,00

MILAN JOLOVIC
PUKOVNIK LEGENDA
VUKOVI SA DRINE
DEVEDESETE
1992
BIHAC
SARAJEVO
ZVORNIK
PODRINJE
SREBRENICA
1995
OSLOBADJANJE
SOKOLAC
ROMANIJA
DRINSKI KORPUS
VRS
VUKOVAR
JNA
1991
72 SPECIJALNA


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Миленко Јанковић (1968-1992)

Вукови са Дрине (1992-2006)

1993: Кравица

Раденко Галинац (1969-1995)

Двадесет четири године Малог Зејтинлика на Сокоцу

Шековићи: Сјећање на елитну јединицу МУП-а Српске

Крици и опомена












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."