Раденко Галинац (1969-1995) - www.Bosna-Hercegovina.com





























Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 80
Два дана: 281
Седам дана: 576
Мјесечно: 1682
Годишње: 2543
Укупно: 2543

Највише посјета
20.7.2018 227




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Јован Дучић (1874 - 1943)


Вељко Миланковић (1955-1993)


Иво Андрић (1892-1975)


Мићо Влаховић (1970-1994)


Вукови са Дрине (1992-2006)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Олга Драшко


Брано Вучетић


Божана Делић (1912-2005)

6. јун 2018.


Раденко Галинац (1969-1995)


Раденко Галинац - Гали (1969-1995) је био борац Војске Републике Српске током Отаџбинског рата у Босни и Херцеговини 1992-1995, гдје се борио као припадник III Сарајевске бригаде ВРС.

Био је неустрашиви јунак који је увјек ишао испред својих сабораца, говорећи гласно "За мном браћо". Борио се храбро на Сарајевском ратишту више од три године.

Трагично је изгубио живот у околини Сарајева када је са својом сестром Радмилом током НАТО бомбардовања и агресије на Републику Српску септембра 1995. године (злочиначка акција "Намјерна сила") враћао се из Војковића. Тешко је рањен и преминуо је у болници "Жица" у Блажују.

Оставио је иза себе супругу и два дјечака. Његови родитељи су за двије недјеље изугубили тако троје дјеце, јер је и Раденков брат близанац Радован, умро у сарајевским шумама од мишије грознице, крајем августа 1995. на положајима.

Тако је породица Галинац понијела неславну титулу једна од најстрадалнијих у Сарајеву за вријеме рата 1990-их.

 

 

БИОГРАФИЈА

Раденко Галинац звани Гали, од оца Марка и мајке Мирјане, родио се у Сарајеву 10. августа 1969. године, а одрастао је у насељу Војковићи. Мирјана је уствари родила близанце: Радована и Раденка. Имали су већ годину дана старију ћерку: Радмилу (1968.).

Раденко се 1990. године оженио дјевојком Тањом, која му је родила два сина: Стефана и Николу. Живјели су у насељу Вогошћа, коју су за вријеме рата контролисале српске снаге.

 

 

 

РАТНИ ДАНИ

Раденко и Радован Галинац су се одмах на почетку ратних дешавања ставили на располагање новоформираној Војсци Републике Српске, а Раденко је добио чин у Војној полицији.

Саборци су га изузетно ценили јер се није крио, нити либио да стане на чело своје јединице говорећи јуначки: - "За мном браћо". Обично су га описивали у једној реченици: "Таквог хероја мајка више не рађа". Чак и његови претпостављени били су задовољени његовим учинком, знали су да ће повјерени задаци бити беспрекорно извршени.

 

 

РАДОВАНОВА ПОГИБИЈА

Радован Галинац, Раденков брат близанац је три године ратовао на сарајевском ратишту, чувајући сваки педаљ српске земље од настртаја муслимана и алахових ратника који су жељели истребити Србе. Стално је био у рововима тог лета 1995. године, гдје је морао и да спава у шумама.

Крајем августа 1995. године добио је галопирајућу мишију грозницу, која му је напала бубреге и мокраћне канале, од којих је трпео огромне болове. Пребачен је у болницу на лијечење. Није издржао. Умро је 26. августа у околини Трнова.

Раденко је у то вријеме такође имао неком телепатијом велике болове, не знајући заправо шта му се са братом дешава. Био је шокиран када му је комадант јединице саопштио тужну вијест. Мучило га је како то да саопшти старијој сестри, која је дошла тих дана из Београда, са жељом да саопшти својим најдражима да се удаје.

Отишли су Галинци наредног дана у Војковиће у родитељску кућу, на сахрану Радована, гдје се окупило пуно свијета.

 

 

ПОГИБИЈА РАДМИЛЕ И РАДЕНКА

Радмила Галинац
 

Раденко и Радмила су остали у Војковићима седам дана, скупа са породицом, покушавајући да нађу утјеху за преминулог брата. Касније се Раденко вратио у команду на дужност, а Радмила је свој боравак продужила код родитеља. Повео је и синове са собом кући, уз негодовање својих родитеља.

9. септембра 1995. године, Раденко је дошао поново у Војковиће где је требао да узме сестру Радмилу и да је превезе до аутобуске станице, како би отишла у Београд. У касним поподневним часовима, кренули су аутом Радмила, Раденко и његов комадант. Ишли су преко Средњег, гдје је већ било опасно, пошто су авиони НАТО пакта редовно бомбардовали српски дио Сарајева ујутро и увече.

Бомбе злочиначког НАТО пакта су пале на њихово возило које је одлетило у ваздух. Радмила Галинац је на мјесту остала мртва, док је Раденко био тешко рањен. Комадант је дошао до њега, иако је био мрак и тешко се могло шта видјети. Лежао је рањен непомично, али је био жив. Обојица су оглувели од силне детонације. Раденко се бојао да неће преживјети и молио комаданта да брине о његовој породици тј. дјеци.

Наишао је војник Јаковић из Сезимачког батаљона, који је препознао о коме се ради и понудио помоћ. Наишао је и комадантов брат, са својим људима, који су дошли са носилима. Радмилу су нашли у локви воде мртву. Пребачени су у болницу у Сезимовац, док је Раденко Галинац пребачен у болницу "Жица" у Блажују, гдје га је преузео чувени хирург др Миодраг Лазић из Ниша. Учинио је све што је у његвој моћи, али није помогло.

Раденко није пуно издржао. Преминуио је у болници 10. септембра 1995. године.

 

 

 

САХРАНА И НАСЛИЈЕЂЕ

Дјеца породице Галинац: Радмила, Раденко и Радован сахрањени су у заједничку гробницу, у Војковићима. Споменик су подигли тужни родитељи: Марко и Мирјана и Раденкова породица.

На надгробном споменику уклесано је слиједеће:

- "Ако је смрт јача од живота, није од љубави и сјећања".

 

Данас ријетко ко се сјети Галинаца. Углавном су то најближи рођаци и преживјели саборци Раденка и Радована. Они почетком септембра одрже парастос за покој душа Галинаца.




Посјећено је: 32  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бошко Перић Пеша (1971-1994)

Вељко Миланковић (1955-1993)

Вукови са Дрине (1992-2006)

Зоран Боровина (1952-1992)

Игор Кисић (1980-1994)

Митар Максимовић (1963-2002)












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."