Прича из Сарајева: Никад ми се више мајко нећеш обрадовати - www.Bosna-Hercegovina.com









































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 74
Два дана: 469
Седам дана: 1848
Мјесечно: 8616
Годишње: 7268
Укупно: 209473

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Петар Кочић (1877 - 1916)


Милан Тодоровић (1968-1995)


Раденко Галинац (1969-1995)


Јован Дучић (1874 - 1943)


Споменко Гостић (1978-1993)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

22. новембар 2020.


Прича из Сарајева: Никад ми се више мајко нећеш обрадовати


Издахнуо сам. Душа је напустила моје унакажено тијело. Сва бол коју сам осјећао, минула је. Осјетио сам спокој, истовремено и нешто налик земаљској радости, али сад знам да је то стање вјечност у тренутку, а не земаљски тренутак у вјечности.


Капела Видовданских хероја на Кошеву

Лебдио сам изнад родног града, преко опустјелих махала, цркава које су нам у наслијеђе оставили наши преци, паркова у којима сам проводио дјетињство, пустих улица којима сам заљубљен ходио. Град сам оставио у диму и унакрсној ватри, која није престајала ни у моменту кад су ме клали. А мислио сам да ће моја бол и јаук у том тренутку, затрести читав свијет, да ће се Сарајево умирити и чути мој врисак.

Пуцњава не јењава ни сад, кад посљедњи пут гледам Сарајево. Видим Јахорину, моју дјецу која се играју у дворишту наше викендице, оца који забринут чека вијести о мени, у даљину загледану мајку која се нада драгом лику, који се више никад  неће приближити нашој кући.

Џаба чекаш, мама. Никад више ја теби нећу доћи. Никад више нећеш видјети моје очи, чути мој глас, никад ме више нећеш загрлити, никад ми се више, мајко, нећеш обрадовати.

*   *   *

Моји преци у Сарајево су дошли прије равно четири стотине љета. Испрва су живјели у тешкој биједи и под теретом црнине коју жене нису скидале кроз генерације. Турски зулум осјетио је готово сваки нараштај. Очувао је православне Србе сабур, никад празне колијевке и вјера у Бога, па дочекаше моји и пад турске моћи, а с турским падом и своје материјално и културно уздизање и могућност да створе нешто трајно.

Мојим прецима се посрећило, те су кроз генерације остварили велико богатство, а то богатство није остало на добро и задовољство само породици, већ читавом колективу и овом граду.

Често сам као дијете с оцем пролазио поред дућана и објеката који су припадали мојој породици. Слушао сам очеве приче о нашим прецима, које је потврђивала и литература коју сам касније читао. Рођен сам у систему гдје смо сви, ваљда, били равноправни, сви исто имали, па нисам ни жалио за тим богатством, али сам био поносан на то што су културне институције овог града смјештене баш у грађевинама које је моја породица поклонила Сарајеву.

Много тога и није поклоњено, већ након Другог свјетског рата одузето. Поносан јесам био, али нисам жалио. Научен сам тако и био сам убијеђен да сви једнако треба да имамо. Можда је то била заблуда, баш као што је била заблуда у коју ме још у школи увјерише, да не постоји живот након смрти. А да не постоји, не бих ја сад гледајући ово моје напаћено Сарајево свједочио овом причом.

Тог априла 1992. године ни ја, као ни многе Сарајлије, нисам знао шта се дешава. А право да вам кажем, није ме нарочито ни интереосвало. Ја сам још у школи научио да је Југославија вјечна категорија и једна од најјачих европских држава, те сам и немире у Словенији, као и рат у Хрватској, сматрао побунама које се дешавају свугдје, али да ће Југославија угушити устанке и да ће све бити као прије. На рат у Босни и Херцеговини нисам ни помишљао.

Није то било пријатељство из дјетињства, али сам осјећао, оно што се каже, да га знам из прошлог живота. Мустафа је давно некад, по некој препоруци, закуцао на врата нашег стана, тражећи мог оца. Био је Мустафа глумац аматер, умјетничка душа и боем, али се с његовим статусом у свијету глуме није могло живјети, па га је мој отац запослио у фирми којом је газдовао.

Од тада је Мустафа био мој јаран и чест гост у нашој кући. Свједок је био мојој младости, свему што човјека мучи у том периоду, љубавима које су долазиле и одлазиле како вихор, свједок мом браку, крсној слави, рађању моје дјеце, рођенданима.

Мустафа се, за мене неочекивано, неколико година прије рата обрео у ситном криминалу, па га је то коштало и посла. Савјетовао сам га колико сам умио, био уз њега, али беспарица и друге околности  узели су маха, те су се око њега све чешће могли видјети момци ‚‚с оне стране закона”. То га је коштало и затвора.

Сарајево је већ горјело и постало подијељен град, кад је тог мајског дана 1992. године извршен претрес мог стана. Претресали су га људи који су се представљали као ‚‚браниоци”. Оптужили су ме да ‚‚четничком агресору” шаљем некакве свјетлосне сигнале и да у кући кријем оружје. Нису га пронашли.

Услиједила су вишесатна испитивања о мом оцу и његовим активностима. А какве је активности могао имати мој седамдесетогодишњи отац?! Двадесет пет дана су ме држали у затвору, без извођења пред судију. Тукли су ме сатима и сваки дан. Двадесет шести дан су ме пустили кући.

У затвору сам схвато да се мој најважнији животни потез десио спонтано у априлу 1992. године. Тад сам своју породицу од пушкарања, мислећи привремено, склонио на Јахорину.

Пребијен и без хране, дане сам проводио заточен у стану. Те дане преживо сам захваљујући тети Мерјеми, која ме је обилазила више пута дневно, кухајући ми шта је имала и пружајући ми медицинску помоћ колико је знала и умјела. Бринула је и страховала за ме, не знајући шта доноси ноћ којом би се вратила у свој стан.

Наредни мјесеци постајали су неподношљиви – глад, унакрсна ватра која није престајала и најстрашније приче о судбинама многих сарајевских Срба. Случајног или намјерног метка се нисам плашио. Глад некако, али страх од одвођења и мучења нисам могао заварати.

Нардени долазак ‚‚бранитеља” био је и мој посљедњи прелазак преко кућног прага. Био је то посљедњи поздрав са свим успоменама, које су кроз генерације, материјално и сјећањима на важне породичне догађаје, красиле мој дом.

– Куд га тако водите, аман јараби?! Оставите недужно дијете. Ја сам свједок честитости те фамилије. Аман, људи, не гријешите душу! Не ударај га, болан не био!

Тим ријечима ме је испратила тета Мерјема. Нисам успио ништа рећи, иако сам осјећао да је више никад нећу видјети.

Кад су ме довели изнад града, псовке и ударци су престали. Видио сам Мустафу. На моменат сам заборавио све претходно и у њему видио спас.

– Шта ћеш, јаране! Дошло вријеме да морамо да се бранимо од оних с којима смо до јуче кахвенисали и софру дијелили. Макар да помогнеш у копању ровова, колико можеш – рече, окрену се и удаљи на приличну дистанцу.

Изненадила ме је та хладноћа. Дуго се нисмо видјели. Није питао за мог оца, мајку, моју породицу. Постао је Мустафа, напрсно изашавши из затвора, главнокомандујући људима који су ме довели.

Мустафа није свједочио сатима које сам доживио након довођења. Његови подређени били су свједоци и учесници у ломљењу мојих костију. Ударали су ме чиме су стигли, металним шипкама, кундацима и ногама, правили паузе у којима су псовали, а онда настављали. Убадања ножева по мом тијелу почела су, не да би издахнуо, већ да би се што дуже мучио.

Правили су паузе док сам савијен крварио и јаукао на земљи, па опет настављали. Кад сам осјетио нож на грлу и онемогућен покрет руку и ногу, пружио сам најјачи отпор. Кажу, кад ти живот виси о концу, и слабашан организам активира све одбрамбене станице духа и тијела, и креће у борбу. Моја борба је била узалудна. Све је минуло оног момента кад ми је пререзан гркљан, оног момента кад сам мислио да ће се читав свијет затрести, да ће се Сарајево умирити и чути мој врисак.

Загледан у очи моје несрећне мајке, постајем заслијепљен никад виђеном свјетлошћу. Нека струја ме води у неки љепши свијет.

Џаба чекаш, мама. Никад више ја теби нећу доћи. Никад више нећеш видјети моје очи, чути мој глас, никад ме више нећеш загрлити, никад ми се више, мајко, нећеш обрадовати.

По мотивима истинитих догађаја,

 

 


Написа: Пеђа Ковачевић
Преузето са: slavija.rs.ba
12.11.2017.

 




РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице - Купрес

Петровачка цеста - Логор Брчко - Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор - Логор Орашје 

Логор Оџак - Логор Челебићи - Породица Ристовић - Породица Кнежевић - Наташа и Милица

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - ТузлаМостар - Ураган - Намерна Сила

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота - Чагаљ

 



Посјећено је: 53  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

SARAJEVO
BOSNA
LOGORI
1992
RAT
JUGOSLAVIJA
JARANI
MUSLIMANSKI ZLOCINI


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Удружење грађана Свети Василије Острошки са Сокоца

И крв је горела

Сјећање на дјечака Александра Обрадовића из Рогатице

Рапти у Требињу: Село ратника и страдалника

И Бог је заплакао над Босном

1992: Башчаршија

Дан када су у мени убили дијете: Сарајевски 1. март 1992












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."