Пребиловци 6. август 2017 - www.Bosna-Hercegovina.com



































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 41
Два дана: 71
Седам дана: 342
Мјесечно: 1359
Годишње: 9278
Укупно: 9278

Највише посјета
25.7.2018 715




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Вељко Миланковић (1955-1993)


Мићо Влаховић (1970-1994)


Споменко Гостић (1978-1993)


Митар Максимовић (1963-2002)


Бошко Перић Пеша (1971-1994)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Слађана Кобас (1992-2006)


Брано Вучетић


Мирјана Драгићевић (1983-1992)

8. мај 2018.


Пребиловци 6. август 2017


Пребиловци су мало село у Доњој Херцеговини, између Мостара и Чапљине. Већини Срба овај појам "Пребиловци" је и даље нажалост непознат... а требало би да буде обрнуто. Зашто? Зато што су Преблиловци најстрадалније (процентуално по броју становника) европско место у Другом светском рату. Док по ужасима извршења злочина свакако спада у сам врх злодела која су учињена током Другог светског рата.



Херцеговина, тај љути динарски крш је од вајкада рађао и стварао специфичне (не)људе. Или су били најбољи или најгори, ретко је била средина. Добар део Херцеговине, али и Далмације, Лике, Босне, Кордуна, Славоније и Баније је покатоличаван у 19. веку и почетком 20. века. Није то било случајно, нити дело појединаца, већ паклени план Ватикана (папске државе), са циљем да се граница према Православљу одбаци што више на Исток, а уједно да добију љуте борце за своје погане планове.

Њихов пројекат Независна Држава Хрватска је током четири ратне године 1941-1945 прогутала преко 1.400.000 Срба где су они обитавали вековима: Од Драве до Јадрана и од Дрине до Загорја. Нису убијани само у кућама, вашарима, зборовима, путевима, шумама већ су оснивани концентрациони логори (Јасеновац, Стара Градишка, Даница, Јадовно, Сисак, Доња Градина и др.), чак и за децу (Јастребарско), што је јединствено у историји људске цивилизације.



У лето 1941. покренуте су бројне усташке злочиначке акције против Срба у Херцеговини, што је прерасло у геноцид тј. истребљење Срба. Тако су усташе под командом Ивана Јовановића званог Црни, упале у богато србско село Пребиловци 6. августа 1941. где су се налазили углавном жене и деца. Мушкарци су били ван села, у шумама спремајући отпор. За један дан у Пребиловцима убијено је 500 Срба тј. жена и деце на најстрашније начине. Многи су чак бацани у јаму Шурманце и сл. О томе је чак и италијански војни обавештајац Александар Лузано извештавао команду у Италији. Нико није реаговао.



Преко 800 Срба, од 1.000 предратних становника Пребиловаца је убијено у рату. Преживели су углавном мушкарци, који су се женили после рата и новој деци давали имена убијене деце. Комунисти су забрањивали да се прича о овом страшном злочину, а починиоце су избегавали да процесуирају. Штавише, јама у којој су побацани херцеговачки Срби је 1961. забетонирана.

Тек 1991. године када се бивша Југославија почела распадати кренуло је откопавање тих јама. Кости мученика су сахрањени у крипту пребиловаке цркве. Да би хрватске (пара)војне снаге почетком јуна 1992. у Пребиловцима починили нови прогон Срба и минирале крпиту са пластичним експлозивом. Хтели су да униште трагове о злочину својих предака. Први србски повратници у Пребиловце су дошли 1999. године, а обнова цркве је кренула 2014. године. Освештана је наредне године уз помоћ власти Републике Србске, пошто су Пребловци припали Федерацији БиХ, после Дејтонског споразума.



Све ове горе наведене чињенице су нас навеле да поново одемо у Пребиловце, овај пут преко удружења СНД Пребиловци из Београда, које води Миленко Јахура, потомак преживелих Срба. Организован је један аутобу за поклонике из Новог Сада и Београда, а други за Поткозарје и Бања Луку. Полазак из Београда је био заказан за 17:00 сати 5. августа 2017. године. Комшија мој Чеда и ја стижемо на време. Како је чика Миленко рекао да ће аутобус мало каснити, одосмо до продавнице, па смо добили место на спрату, скроз позади.

Тамо сретосмо двојицу старијих људи, један је био наше горе лист из Плавна пореклом сада настањен у Петровграду. Други је Херцеговац из Новог Сада. Поред њих били су ту и две цуре: Милица и Јована, свесне Србкиње, јер знају зашто иду на оваква путовања, зашто треба учити заборављане лекције.

Прва пауза је била у Бијељини, а друга у Јабланици, где смо срели и други аутобус. На административном прелазу нисмо имали проблема нити нас је ико малтретирао, снимао и сл. Нисмо нигде свраћали успут, већ право за Пребиловце.

Стижемо у зору око шест сати изјутра, када је паркинг око цркве био празан. Прилика да се мало разбудимо од напорног пута.

Чудна ствар ми је била то што је нас укупно дошло 120, а у пребиловачку цркву Васкрсења Христовог једва да је било 50 поклоника... Тамо нам је домаћин и организатор пута Миленко Јахура причао историју села Пребиловци, највећим делом о страдању и покољу августа 1941. године. Један део тога смо забележили видео камером.

Врућина је већ почела да чини своје, те смо често посећивали чесму испред цркве. Око 09:00 сати почеше да долазе и људи из околних места: Невесиње, Требиње, Гацко, Мостар, Чапљина и др.

Парастос је служио владика Атанасије, познат по томе што воли да грди вернике који немају пристојно понашање или одећу. Грми и сева све из њега као огањ живи, да се многи плаше доћи у његово присуство. Касније чујем да воле Херцеговци што је он код њих дошао... јер је кажу завео реда. Распустило се то по црквеним зборовима, примила се опасно западњачка (не)култура, да не кажем разврат и паганија, па веле да и треба такав један да удари шаком о стол.

Управо је владика Атанасије служио литургију и молебан за пребиловачке новомученике, када је црква била пуна. Додуше један добар део верника је био напољу, пошто је сунце добро припекло, па је тешко било издржати унутра.

По завршетку парастоса, владика Атанасије је држао беседу у цркви, у којој је без длаке на језику говорио о нама и онима који нас тлаче. Мноштво верника ван цркве је благосиљано водом из чесме. Тамо сретосмо ходочаснике из Невесиња. Они су препешачили 62 километара за 12 сати. Иначе и они су чули за Србски Светионик... што би Рада ономад рекла "Па, прича се...", мало смо диванили.

Пешака одосмо до месне заједнице, која је претворена у спомен собу за страдалнике пребиловачке. Тамо је био уприличен хладни ручак са пићем. Седосмо нас пар у хладовину, јер врућина је била скоро несносна. Тамо ниоткуда се појавише момци из Требиња: Чаки, Пеђа, Боки и др. Било је уствари предлога да идемо на оближње језеро, али Зоки рече да је тешко тамо прићи, јер је све обрасло трском.

Предложи он да Пеђа извади гусле, па да мало загусла ту на светој херцеговачкој земљи. Мало се Пеђа нећкао, али донесоше се гусле. Иначе, гусле сам од скоро заволео када ме Алимпије пре две године одвео на гусларско вече. Слушао сам и раније гусле, али невоља је када лош гуслар загусла и мрмља себи у браду. Пеђа није такав, баш напротив.

Док није загуслао, нас 6-7 је било ту у хладовини и диванило, тачније чекало време поласка за кући. Међутим, звук гусала је само привлачио људе около... и старо и младо и жене и мушкарце. Почело се то ширити, па направисмо непланирано Сијело у Пребиловцима. Да, баш ту на светој земљи која је доказ Христовог васкрсења.

Видео сам ја да ће и млади Никола да зарозга са овим херцеговачким младићима, јер он је својевремено розгао на Десетој Крајинади и водио крајишку песму. Пеђа добро гусла, али Чаки има гласчину, за први глас, дере као Максим.

У паузама гуслања причао је Пеђа и своје неке догодовштине, тачније као је умало допао затвора због стихова које пише. Опевао је он гашење пожара код свог комшије, који је то криво схватио, па га пријавио полицији. Ови послали кола плаво беле боје по њега и право у станицу. Тамо инспектори када су чули шта је посреди веле му: "Ајде бјежи мали, и пази шта пишеш". Није он имао злу намеру, већ уметност смркнути људи слабо схватају.

Бурсаћу, Милени, Ивану и Милану се брк смешкао док смо слушали песму у сред Пребиловаца, док је мој комшија Чеда шалабазао около, разгледао, чак је и балкаву добио од мештана.

Дође и време поласка тако да смо покупили ствари да не остављамо тамо нереда и пешака до цркве. Тамо смо направили неке заједничке фотографије. А пошто смо од раније добили благослов од оца Марка да развијемо наш транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, тако смо начинили и пар фотографија са њим.

Повратак прилично напоран, стигосмо у рану зору, па правац на први јутарњи аутобус. Није нам жао, напротив. Ова поклоничка путовања на света места само крепке душу, поготово у оне крајеве који су нам срцу драги.

 

 

Чуле
07.08.2017.



КАКО СМО ПОБЕДИЛИ СМРТ И ЗАБОРАВ У ПРЕБИЛОВЦИМА

Јуче у Пребиловцима, после Литургије и ручка, у двориштву парохијског дома, у хладу, са нашим домаћинима Херцеговцима, уз гусле и сједињене гласове, потврдили смо победу живота над смрћу.

На овом месту је 1941. за свега пар дана број Срба "смањен" са преко 1.000 на испод 200, захваљујући усташама које су "само радиле свој посао" .

 И поново је село 1992. "очишћено" од Срба, када су потомци усташа кроз униформе ХВ, ХВО и ХОС етнички протерали Србе, спалили им куће и минирали храм у коме су биле кости Пребиловачких мученика из 1941.

Међутим, време је најбоље "решето" истине и историје. Да су они изгубили а ми победили најбоље се видело јуче. Џелати су давно заборављени, били из прошлог или препрошлог рата, памти се само њихово злодело, они су готово "анонимни починиоци".

Са друге стране, наше жртве су посвећене и освећене и данас за њих сви знају и тако су у Оном животу победили овај овде, земаљски и победили своје џелате.

Исто тако, ми, њихови потомци, чувамо сећање на њих и сведочимо о њиховој победи.Тако смо и јуче урадили, тако ћемо и сутра радити и тако све редом, док се прилике не окрену и Срби не буду поново на свим својим огњиштима, згариштима, кућама и рушевинама.

ВРАТИЋЕМО СЕ КАО ШТО СМО СЕ УВЕК ВРАЋАЛИ!

 

Никола Јовић
07.08.2017.


 


Крсни хљеб (славски колач) у славу и част Светих Пребиловачких и доњохерцеговачких мученика у рукама владике Атанасија. Преломљен је јуче у одсуству кума славе Павла Булута, најстаријег и јединог још живог Пребиловчанина који је преживео усташки покољ 1941. године.

Павле је велики пребиловачки прегалац и живи стуб борбе за обнову и очување села. Његово писмо из болничке собе у Београду прочитао је свештеник Марко Гојачић окупљенима на трпези љубави у Дому "Свети Краљ Милутин". Павла је у славском обреду заступао његов брат Милко Булут. Радује нас Павлов опоравак после операције.

 

Свако добро нека му подари Господ молитвама Светих Пребиловачких и доњохерцеговачких мученика!


Многаја љета!

 

Миленко Јахура
СНД Пребиловци
07.08.2017.

 




Посјећено је: 83  пута
Број гласова: 0
Просјек: 0,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бијељина 31. март 2018

Бања Лука 4. фебруар 2018

Бања Лука 5. фебруар 2017

Пребиловци 6. август 2016

Братунац и Сребреница 7. јула 2018

Пребиловци 6. август 2018












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."