Посјета јами Казани у Сарајеву, маја 2021. љета Господњег - www.Bosna-Hercegovina.com











































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 205
Два дана: 832
Седам дана: 2516
Мјесечно: 12764
Годишње: 82448
Укупно: 284653

Највише посјета
19.8.2021 1304




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Зоран Боровина (1952-1992)


Митар Максимовић (1963-2002)


Раденко Галинац (1969-1995)


Бранко Ћопић (1915-1984)


Бошко Перић Пеша (1971-1994)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

25. мај 2021.


Посјета јами Казани у Сарајеву, маја 2021. љета Господњег


Сарајево - страшна гробница Србља! (јама Казани, једно од најмање 180 стратишта)

Проклета узбрдица, нигде стазе, никад краја...

Камењари, змијарници...проклета узбрдица, до у само небо води, чини се...

Нигде мученим сарајевским Србима и није било пута до у небо тих ратних година...

Проклета узбрдица, нигде корак да се ухвати земље, не могу више, не могу даље, страх ме је...себе понајвише да ће ме узбрдица проказати вртачама и камењарима, но не ходам због себе, нико од нас не корача својим стопама већ га грабе последњи кораци мученог Србља...

Мучених сарајевских Срба којима су ова проклета узбрдица, камењари, вододерине, ова упекла звезда што шиба ко корбач, кундак звери...били последње...

Није било живота Србима у Сарајеву тих ратних година - није им било ни смрти...

Заправо, било је и превише смрти, само су на њу и могли да рачунају, но но и за смрт су морали да се помуче, сироти, ни у смрти их звери ђавоље 10. Брдске бригаде нису штедели.

Грабимо ка Казанима, за нама Бистрик, махала уских улица, непокајне тишине и крвавих руку а пред нама...пред нама ништа до јауци, крв, гробна земља мученика и смех звери.

Све је живо, живље него тих година када је глава Срба вредела колико и лишће што се давило Миљацком...

Вреди ли данас више..?

Морамо због њих стићи до Казана, морамо!!!

Проклети Казани подно Требевића, једно од највећих стратишта сарајевских Срба, једно од стотина њима налик.

Није Сарајево за Србе био њихов град већ њихова мора.

Најгора, најцрња...хумка у којој су исчекивали смрт, а смрт тежа од смрти...

Све су тежи и краћи кораци.

Губимо се, лутамо, дивљина овде вазда вреба Србе ко плен, но морамо стићи, морамо!

Пејка, Сандра, Ненад, Зоран, Предраг, Небојша, Слоба...сабрао нас је призив невине крви рода нашег, сабрали су нас проклети Казани, стићи ћемо им...

Боже, колико је то мржње било у зверима Мушана Топаловића Цаце, једног од толико сарајевских крвника, кад су Србе нагонили чак до Казана да им пресуде?!

Да сатима носе своју смрт ко камен око врата...

Да буде још тежа, да је пожеле, да завапе за њом, да презру живот...

Колико је то мржње било, ногу пред ногу, сатима, у планину, проклетом узбрдицом, да себе носиш као леш до Казана, а на Казанима...

Губимо се, лутамо, сумњам у себе али не сумњам у кости рода мојега - зову и морамо им стићи, морамо!

Да је за добро никада не бих овим путем, нико од нас, но никоме не пада на ум да одустане, напротив!

Када су могли, морали живи мрци како ми да не можемо, ето још њихових стопа и крви, излазе пред нас, кураже да наставимо, вуку за руку, веле нема још много, веле да нам се стотине невиних душа радују, чуле су да стижемо, лако је чути кад Срби стижу јер ретко долазе...

Не што неће, не што не могу, већ што Сарајево не да!

Ћути о својим зочинима над Србима!

Ћути па да ако у ћутњи нестану, тишина их прогута, слаже, порекне да је хиљаде сарајевских Срба молило да смрт буде брза и милостива, но нису Цацове звери залуду тупиле чакије...

Каква милост, каква смрт, какав крај...није смрт за Србе била крај, ни близу краја...

Дуго се и болно умирало на Казанима, још дуже се и болније ћутало о крицима, о бзацима крви што су низ Требевић јурили ка граду у којем су Срби били ловина, плен...

Ето нас, ето проклетих Казана, ето одушка, ето вечитог немира без одушка...

Боже, дивног ли крајолика...

Боже, проклетог ли крајолика...

Најлепши поглед на Сарајево, најружнији поглед на Сарајево, последњи поглед на Сарајево...

Град који без Срба нема права да се зове градом! Никада више!

Град који су његови Срби волели- град који је зверима издао Србе!

Казани- бездан, понорница, камене чељусти самог пакла!

Јесу ли нам јаме суђене...

Никад сите Срба!

Страх ме је да приђем чељустима и погледам... Заиста, одавно ме није сатро толики страх. Страх да нема довољно човека у мени...

Никада нико није запалио свеће на Казанима - први пут горе.

Миран и спокојан пламен, као да се ветар с Требевића ломи о њега.

Угасио би их али не може, не горе то воштанице но сјаје векови славе и страдања Срба!

Никада нико није изнео икону да устави и ућуту ове камене чељусти - дивна Сандра јесте!

Светога старца Вукашина из Клепаца и Јасеновца.

Мученика, бесмртника, страдалника за веру, страдалника за човек у себи, у Господу...

Надвисила икона читаво Сарајево. Сија. Свило се небо уз њу и ћути...

Ћути, Сандра збори молитву за упокојене.

Нико пре ње није.

Када ће неко за њом...?Када ће Сарајево ожалити своје Србе?! Када ће признати своје грехе?! Када ће се покајати?!

Има ли га где живог без Срба или тек траје у немиру и неспокоју..?

Догоревају свеће над Казанима.

Мир за неумирене српске душе.

Баш на том месту, с ове ивице су их звери бацале у јаму.

Преклане, недоклане, живе..стотине Срба, нико броја не зна, нико не жели да зна, јаме никад сите Срба...

Колико је то мржње у нељудима- терати људе да чак до овде носе своју смрт ко камен око врата...

Далеко су последње куће Бистрика, а опет близу да све чују и виде.

Како живе, с којим миром кад су све чули и видели?!

Јесу ли поносни на своје крвнике из 10. Брдске бригаде?!

На звер Мушана Топаловића Цацу?!

Како озоре слушајући крике и ропце вечито..?

Најлепши поглед на Сарајево, најтужнији поглед на Сарајево, последњи поглед на Сарајево...

Град који је проказао зверима своје Србе, оне који су га понајвише волели, оне које је кукавички прећутао да воли...

Чувај их Свети старче Вукашине, разговарај се с тим душама неумиреним, казуј им да су звери само радиле свој посао...

Да је среће да Срби никад не забораве Казане, стотине сарајевских Казана, да вазда воштанице горе крај ових камених чељусти, да јаме никада више не пожеле Срба- никад сите Срба...

Најлепши поглед на град који живи у лажи да има душе.

Своју је душу одавно преклао и побацао у јаме...

Невино Србље!

Залуду му Миљацке, нема те воде која ће му образ и крваве руке опрати, никада!

Колико је то мржње у зверима да људе гони чак до овде, да стотину пута умру не би ли их неумрле прогутале камене чељусти Казана?!

Нека је мир свим невиним душама српским!

Нека је теби “мира” Сарајево у тој тишини да Казани нису део тебе већ си ти тек делић Казана...

Где Мушана Топаловића Цацу и крвнике њему налик славиш ко хероје- вазда ћеш чути гласе из Казана...

Поклета узбрдица, нигде стазе, нигде краја, само вечне стопе страдалника...

Не заборави их Србине- пођи њима јер то су трагови твоји.

Пођи њима, штоје пут тежи то се њиме лакше стиже, небо је на крају пута

 

Михаило Меденица


Још увијек ходим стазама мученика.

Већ трећи дан покушавам скупити мисли и емоције, преточити их у слова, ријечи и реченице. Не иде!

Како описати емоције док стојиш над јамом и гледаш у њено гротло? Како их преточити у ријечи?

Нема страха.

Постоји поштовање према невино пострадалим мученицима, који су тих ратних година, од 1992. до краја 1993. завршили на дну Казана.

Казани су јама у општини Стари град у Сарајеву, гдје се уске мале уличице до саме јаме преплићу као змије отровнице, а прозори кућа као очи њихове.

Гледају, сикћу и чекају погрешан корак.

Корачајући, није ме било страх, нека туга и спокој у исти мах ухвати и не пушта.

То се наши мученици радују, јер им браћа и сестре долазе. Долазе запалити свијеће и први пут прочитати молитву за упокојене.

Корак по корак, стопа по стопа, стани да предахнем, да узмем ваздуха. Не могу више, узбрдица је немилосрдна. Тјерам себе даље.

Еј, па они су најгоре прошли! Прошли истим змијским улицама и знали су шта их чека и нису кукали, молили, ни плакали.Нису се никад више вратили!

Били су жедни, претучени, силовани.Пролазећи тим истим улицама, гледале су их очи, окрећући главу на другу страну, да не виде, да не чују.Или су их гледали са пркосом и жељом да их што прије одведу на Казане и побију.

Како то само на Балкану има, кољачима се дижу споменици и називају по њима исте те улице којима су Срби страдалници прошли.

Једна таква улица добила је име по кољачима, 10. брдска бригада тзв. Армије БиХ.

А над јамом, нема ни Часни Крст, нема споменика, нема ништа!

Не чује се ни црвркут птица. И оне стале, ослушкују. Неко долази на Казане, кораци се чују. Чују се и гласови? То молитву за упокојене неко над Казанима збори!

У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин!

Мирис воска и тек убраног јоргована шири се над Казанима.

Мученици наши,

и даље сте на дну јаме, посути кречом, запаљени, прекланих вратова, али сте Васкрсли и гледате са Господом своју браћу и сестре који су дошли да вам свијеће запале.

Све док је нас и наше дјеце и дјеце наше дјеце, нећете бити заборављени.

На овом свијету у тамном вилајету, нема правде за нас Србе. Спора је, али достижна, кажу.

Још увијек ходим стазама мученика!

 

Сандра Благић

 






Посјећено је: 446  пута
Број гласова: 20
Просјек: 5,00

GRAD SARAJEVO
NASELJE BOGUSEVAC
MIHAILO MEDEENICA
SANDRA BLAGIC
STRATISTE SRBA
DEVEDESETE GODINE
MUSAN TOPALOVIC
MUSLIMANSKI ZLOCINI
UBIJANJE CIVILA
AKCIJA TREBEVIC


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

1992: Фочанска Јабука

Шарање васкршњих јаја

И крв је горела

Васкрснуће Цветка Ристића из Скелана: Супруга му родила близанце Новака и Јована

Сјећање на ђеда Драгу: Одбјегли лик из бајке

Херојски пут Илијашке бригаде 1992-1996

Једна тужна сарајевска прича, са срећним крајем












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."