Петар Кочић (1877 - 1916) - www.Bosna-Hercegovina.com

11. мај 2018.


ПЕТАР КОЧИЋ (1877 - 1916)


Петар Кочић (1877 - 1916) је био књижевник, револуционар и народни посланик. Рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бањелуке. Школовао се у Бањалуци, Сарајеву и Бечу.

Аустроугарске власти су га сматрале за опасног непријатеља (?!) јер је био ватрени борац за ослобађање Срба од тираније Бечког двора и окупације Босне и Херцеговине. Више пута је хапшен од аустријских власти.

Истицао се својим говорима против заосталог феудалног система још од Турске царевине. Био је национални и социјални револуционар, који је од изабран као народни посланик у Сарајеву у босанско-херцеговачком парламенту. Уживао је велики углед међу пољопривредницима и омладином.

У својим дјелима снажно прожима националне и социјалне елементе, као вид борбе за ослобађање од свих завојевача. Кочић био пjeсник босaнских плaнинa и крeпког животa свогa крaja, a био je одушeвљeн jeдностaвношћу нaродног jeзикa и нaродним животом тe постaje пjeсник крajишких пejсaжa и крajишког животa.

Умро је у Београду 27. августа 1916. године у болници, не дочекавши ослобођење и уједињење Срба у заједничку државу. У Београду је и сахрањен.

 

ПОРИЈЕКЛО

И сам Петар Кочић је истраживао сопствено поријекло.

Није остала тачна представа о старини његовог презимена ни по његовим хроничарима ни по његовим истраживањима. Најдаље се дошло до закључка да су Кочићи старинци Змијања и да је њихова постојбина у близини Стричића у селу Доње Ратково, код Рибника.

„У Кочићевим необјављеним белешкама сачувано је једно предање о постанку имена Кочић, које ћемо овде као интересантно навести. У Павићима под Градином живела је некад удовица са седморо или осморо деце, која би увек ранила. Стога су је прозвали квочком, а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић“.

 

ПОРОДИЦА

Петар Кочић се родио на Змијању у врлетном троуглу планина између Бањалуке, Јајца и Кључа, изнад ријека Рибника и Сане, од оца Јована и мајке Маре, коју није ни упамтио, јер је рано умрла.

Имао је и брата, који се звао Илија и једну сестру која се звала Милица. Породична слава била је Игњатије Богоносац (2. јануар).

18. септембра 1904. године тајно се оженио дјевојком Милком Вукмановић из Челница, кћерка богатог трговца. Са њом је изродио двоје дјеце: сина Слободана (1910), који није дуго поживио... умро је са три године, од туберкулозе.

Имали су и кћерку Душицу, која је доживела дубоку старост, а била је професор србског језика и књижевности. Њено удато презиме било је Павић и радила је у Београду у једној библиотеци.

Петрова жена Милка је била његова вјечита помоћ и инспирација, јер док је он имао борбу за отаџбину, то се она старала о породици и дјеци.
 

ШКОЛОВАЊЕ

Основну школу је учио у манастиру Гомионица гдје му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истјеран из трећег разреда те прешао у Београд и ту завршио гимназију.

Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Краљевину Србију и кратко вријеме био наставник у Скопљу, које је тада још било под Турском царевином, али и у Битољу.

 

РЕВОЛУЦИОНАРНИ РАД

Послије двије године се преселио поново у Сарајево, као чиновник „Просвјете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и поново протјеран у Бањалуку.

Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске 1908. године, Петар Кочић је покренуо лист „Отаџбина" у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповједала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног робовања.

Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву.

Видјевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. 1908. је био на робији два пута, у Бањалуци и Тузли. На Кочића се гледало као на једног од најсмјелијих подстрекача србског народног поноса и проповједника друштвене правде. Он је од оних у низу србских писаца и интелектуалаца, којима је робовање и правдање правде на слободу односило главнину снага.

Уочи Првог свјетског рата на њему су примећени знаци душевног растројства. Обољели Кочић умро је у београдској душевној болници за вријеме окупације од немачких и аустро-угарских снага.

 

КЊИЖЕВНИ РАД

Прво значајније Кочићево књижевно дјело, под називом Пјесме, објављено је 1898. године. Петар Кочић је написао три збирке приповједака под насловом „С планине и испод планине“.

Прва је објављена 1902. године, друга 1904. године, а трећа 1905. године, да би 1910. године објављена је још једна Кочићева збирка приповједака, овај пут под насловом „Јауци са Змијања“, по којој је 1974. године снимљен и истоимени филм.

Петар Кочић је написао и две политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог). За дјело "Јазавац пред судом" по његовом сценарију снимљен је домаћи филм 1988. године, под истим насловом.

Кочић се одушевљава једноставношћу србског народног језика и народним животом. Он постаје пјесник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, пјесник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних дјевојака и жестоких младића“. Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота ојсећа се у свима његовим приповјеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.

Његова је велика популарност везана за његов борбени србски национализам и велику љубав према србском крајишком кмету. Он је смјели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Мјестимично у својим приповјеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог србског сељака.

У Давиду Штрбцу у дјелу „Јазавцу пред судом“ снажно је психолошки уобличио тип лукавог и притуљеног србског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживила је тринаест издања и у доба после Анексионе кризе била најпопуларнији спис србске књижевности.

„Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његова талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смер и прелази границе времена и простора у коме је смјештена радња приче. Давид Штрбац није само србски босански крајишки земљорадник, већ земљорадник уопште, вјечно варан и вечно искоришћаван земљорадник који је свјестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће — сузе кроз смијех.

Такав хумор могао је дати само прави пјесник, само онај ко је дубоко саосјећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустроугарску владавину, које данас немају интереса.


ЗАОСТАВШТИНА

Многе школе и улице данас у Републици Србији и Босни и Херцеговини понијеле су његово име. Његов лик је стављан на новчанице код србског динара и босанске марке. У сарајевском Малом парку му је подигнут споменик. И у Бањалуци му је подигнут споменик.

Основана је Задужбина Петар Кочић, која додјељује награде: „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“.

На планини Мањача се сваке године крајем августа одржава културна манифестација Кочићев збор.

Посљедње године Кочићевог живота приказане су у телевизијском филму „Слепи путник на броду лудака” из 2016. у режији Горана Марковића и по сценарију Вулета Журића.

Од 20. јула 2017. године, на новом грбу Бања Луке налази се Петар Кочић заједно са баном Светиславом Милосављевићем.






Посјећено је: 1474  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00


Tags:
SRBSKI KNJIZEVNICI
PETAR KOCIC
JAZAVAC PRED SUDOM
AUSTROUGARSKI ZLOCINI
AVGUST 1916
ZMIJANJE BANJALUKA
BOSANSKA KRAJINA


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

1942: Драксенић

1941: Лијевањско поље

Вјетрови са Купреса

1942: Дракулић

Кад смрт проговори сувише гласно (Добојским жртвама)

1942: Пискавица и Ивањска

Милорад Пајчин (1961-2015)