Недељко Видаковић (1966-1994) био је легендарни командант Бобанске чете у Требињкој бригади Херцеговачког корпуса ВРС, који је заслужено понио титулу војводе.

Јуначке је борбе водио да заштити србски народ и његову нејач у Босни и Херцеговини. Сви који су га познавали кажу да је имао срце лава и да је увјек ишао напријед испред својих бораца.

Херојски паде на бранику отаџбине на Крстовдан (27. септембар) 1994. године, заједно са још неколико својих сабораца. Својим тијелом је дијелимично заштитио свог најмлађег борца Александра Маслешу.

Град Требиње није заборавило свог заштитника. Подигнут му је споменик и једно гусларско друштво је понијело његово име, а гуслар Ђорђе Копривица га је опјевао.

ЖИВОТОПИС

Војвода Недељко Видаковић је рођен 27. новембра 1966. године у селу Рапти, општина Требиње на југу Босне и Херцеговине.

Његови родитељи Милан и Даница су поред њега имали још дјеце: синове Риста и Саву, и ћерку Славку. Видаковићи су честита породица која је живјела у херцеговачком кршу на Бобанима од Требиња према Дубровнику, гдје је живот био тежак, али вјере није мањакало.

Тако је и као дјечак Недељко Видаковић растао на епским причама о Видовданском завјету, Косовском боју, хајдуцима и ускоцима, Карађорђевим устаницима, Солунским добровољцима, Равногорским четницима и сл. Био је од малих ногу веома бистар момчић, кога су красили ведар дух и енергичност.

Основну школу завршио је у Пољицу, а средњу школу завшрава у оближњем Требињу. Средином 1980-их година постао је поморац и неколико година је путовао по свијету на великим бродовима.

Његова мајка Даница је умрла од туге за синовима 1996. године, а отац Милан је 2000. године се преселио у Царско Небеско.

РАТНИ ПУТ

Почетком 1990-их када су у отаџбини засвирале ратне трубе одбија да пловидбе по свијету и враћа се у родни крај са жељом да брани свој народ од повамиреног хрватско-муслиманског фашизма, који је и током Другог свјетског рата учинио невиђена зла србском народу. На почетку ратних дешавања ставио се као добровољац ЈНА и прошао ратишта од Превлаке до Хутова.

Када се Југославенска Народна Армија ненадано повукла са територије Босне и Херцеговине послије проглашења треће јужнославенске државе: Савезне Републике Југославије (само Република Србија и Црна Гора), Недељко Видаковић је 25. маја 1992. године у селу Шћеница, на Бобанима окупио своје рођаке, пријатеље, комшије и тако формирао елитну војну јединицу... Тада почије сага о Дивовима са Бобана, за коју су и непријатељи говорили све у суперлативу.

Војвода Недељко Видаковић је своје борце храбрио овим ријечима: "Газите моје стопе", јер су често морали проћи кроз минска поља. А његови саборци су цијенили што је Недељко био мудар, а не брзоплет, јер баш такав је и требао им вођа у рату да их сачува.

Бобаска чета је иначе била у саставу II батаљона Требињске бригаде Херцеговачког корпуса Србске војске у Босни и Херцеговини. Управо је Недељко Видаковић постао командант Бобанске чете све до своје погибије.

Владика Атанасије са Бобанском четом 1992.
 

Сама чета приликом формирања није имала пуно бораца, свега 23 мушкарца, а касније дупло више... заправо никада није прелазила више од 120 људи под оружјем цијело вријеме рата. Они су држали одговорност фронта 15 км дужине, што спада можда у највећи подвиг ратова на простотру бише Југославије 1990-их година. Најжешће су борбе биле у љето 1992. године када се усљед повлачења ЈНА није знала јасна граница, није било фронта.

Елитне хрватске ратне јединице из Републике Хрватске и западне Херцеговине су пошто-пото хтијеле да освоје Требиње и цијелу источну Херцеговину, како би заштитиле Дубровачко залеђе. Долазиле су: Прва гардијска бригада "Тигрови" из Загреба, Друга гардијска бригада "Громови" из Вараждина, Четврта гардијска бригада "Пауци" из Сплита, 163. бригада из Дубровника, Парагини добровољци и др.  Нико од њих није успио да заузме Требиње, сви су поломили зубе и одлазили понижени.

Борбе су биле "прса у прса", за сваки камен се водио љути бој... сва села од Завале до Иванице су била "у ватри". И данас се памти ноћни препад Неђиних сабораца на село Сливница у љето 1992. године, када је за пар сати нанио тешке губитке хрватским војницима, који су извршили агресију на БиХ. А о томе свједоче потоњи споменици њима у том селу.

Управо су Видаковић и његови борци их заустављали и наносили им велике губитке. Жестоке борбе су се водиле око брда Зеленковца, веома важна кота за читав доњохерцеговечки регион. Поред тога борбе су се водиле и око Келиног Осоја, Градине, Зечије Главе...

 
Бесмртни дивови са Бобана

Често се дешавало да хрватска војска упадне у србска села око Бобана и да Недељко и његови дивови морају да их ослобађају. Тако је јуначки погинуо 1992. године и неустрашиви Саво Видаковић, рођени брат Недељка, када је једне прилике ишао да скине хрватску заставу са шаховницом са православне цркве у Раптима (њихово родно село), која је била мамац јер је испод била постављена потезна мина. Недељка и Риста Видаковића то није поколебало. Имали су жељу да наставе да бране србску нејач.

Недељко је кратко вријеме био члан странке СРС Требиње, гдје је имао добре резултате на општинском нивоу.

У Манастиру Кнежина, изнад Сокоца, на сред равне Романије 13. маја 1993. године (на годишњицу Равногорског устанка) Недељко Видаковић добија титулу србског четничког војводе.

Бобанска чета и Недељко Видаковић су се поред дубровачко-требињског ратишта борили и у осталим дијеловима отаџбине, као што је Горажде, Сарајево итд.

ПОГИБИЈА И САХРАНА

У рану јесен 1994. године војвода Недељко Видаковић предводи своје борце на коњичком ратишту и тамо гине на брду Кисер изнад Борачког језера од непријатељске гранате на 27. септембра 1994. године, док је био у свом рову. Поред Недељка, погиуло је још два храбра саборца: мајор Драган Слијепчевић и поручник Љубиша Поповић, а мали Александар Маслеша је био тешко рањен и неколико мјесеци касније издахнуо у Београду на лијечењу.

Послије његове погибије команду над Бобанском четом преузима Драган Ристић звани Бели.

На сахрани војводе Недељка Видаковића у Требињу била је непрегледна ријека људи који су жељели да одају захвалност свом Диву са Бобана који се храбро борио за Србство.

ЗАОСТАВШТИНА

Након завршетка босанско-херцеговачког рата 1996. године посмртни остаци Недељка Видаковића су ексхумирани и пренешени у село Рапти, у породичну гробницу.

Слика са једног парастоса почетком 20. вијека
 

Србска Република  у БиХ је одликовала постхумно војводу Недељка Видаковића са Орденом Милоша Обилића. Град Требиње је 2014. године направио споменик са бистом у природној величини у центру града. У Раптима с јесени 2000. године подигнут је велики крст и споменик за погинуле Дивове са Бобана, гдје је одмах постављено 23 мермерне плоче. На споменику су уклесани стихови.

ВИ СТЕ БИЛИ ЗА ЖИВОТА
УЗДАНИЦА СРПСКОГ РОДА
БРАНИОЦИ РОДНЕ ГРУДЕ
ЧАСНОГ КРСТА И НАРОДА
ПО КАМЕНУ ОВОМ СУРОМ
ВАША КРВЦА ПРОЛИВЕНА
ОСТАНУТ ЋЕ ДУШМАНИНУ
КАО ВЈЕЧНА ОПОМЕНА!

Поред тога, једно гусларско друштво у Требињу понело је његово славно име, јер је и сам Недељко волио гусле. Чувени гуслар Ђорђе Копривица је посветио неколико пјесама легендарном Неђи Видаковићу.