|
8. мај 2018.
ЛОГОР БРЧКО
Логор Брчко је био систем концентрационих логора за Србе у општини Брчко, који је имао 21 логор (према евиденцији Саве Видановића) у самом граду, као и околним муслиманским и хрватским селима: Босанска Бијела, Горњи Рахић, Зовик, Маоча, Боће, Улице и др.
Кроз ове логоре је прошло више од 1.000 српских цивила и војника ЈНА, односно касније припадника Војске Републике Српске. У тим логорима, они су били изложени стравичним психо-физичим тортурама сваког дана боравка тамо, без хране, без воде и медицинске неге. Мали број Срба је преживео у овим логорима. Услови и просторије у којима су боравили могу се поистоветити са оним концентрационим логорима из времена НДХ или нацистичке Немачке.
Ове логоре су оснивале муслиманске и хрватске паравојне формације, по налогу својих руководилаца из Сарајева, јер је њихов циљ био етничко чишћење Срба Босанске Посавине.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..
Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.
Југославенска шесторка распада
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.
Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су повучени у Ужице (СР Србија).
Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Брчком
Срби на подручију Босанске Посавине и Семберије представљају домицилно становништво, које се ту налази више векова. Током Другог светског рата 1941-1945, ово подручије је потпало под контролу НДХ, па су усташке и домобранске јединице на овој општини вршиле незапамећен геноцид према српском становништву. После рата скривали су се подаци о жртвама и злочинцима који су починили те ужасне злочине, да се не би нарушавало братство и јединство, темељ на којима је саграђена социјалистичка Југославија.
Током сукоба у Југославији 1990-их, општина Брчко је од стратешког значаја јер је имала погодне саобраћајне везе јер се налазило близу границе са Србијом и Хрватском. Увођењем вишепартијског система у СФРЈ 1990. године и у општини Брчко долази до формирања локалних одбора прво СДА, затим ХДЗ, па тек онда СДС. Странке ХДЗ и СДА су имали исти циљ елиминисање Срба са општине Брчко, али и различите жеље након тог циља. Хрвати су желели БиХ припојити Хрватској, што је и учињено 18. новембра 1991. када је проглашена Хрватска Република Херце-Босна. Муслимани су желели самосталну БиХ, према Исламској декларацији Алије Изетбеговића.
Још у јулу и августу 1991. године у Брчком, а и свим местима у Босни и Херцеговини где су муслимани и Хрвати имали апстолутну и релативну већину, дошло је до илегалног наоружавања, а онда и до формирања паравојних јединица: "Зелене беретке", "Патриотска лига", од којих је касније настала муслиманска Армија БиХ. Док су Хрвати формирали Хрватске Одбрамбене снаге (ХОС) и Хрватско Вијеће Одбране (ХВО). Тако да су муслимани и Хрвати пролеће 1992. дочекали спремни да нападну српска места и касарне ЈНА.
НАЧИНИ МУЧЕЊА
У логорима за Србе који у Брчком формирали муслимани и Хрвати забележено је више од 70 начина мучења. Мучитељи и џелати су терали затворенике да се међусобно туку, једу и пију фекалије, лижу прашину, једу траву. Присиљавани су на полни однос. Тукли су их кундацима, дрвеним и металнм палицама. Забијани су им ексери у тело, стављане су им руке на врелу ринглу шпорета, проводили су им струју кроз тело. Ломили су им кости, скакали по телу, глави, одсецали делове тела. Затим су им урезивали на тело ножем латинично слово "У", јер је то симбол усташтва, баш онако како су се сами џелати представљали жртвама, да су усташе и да хоће да доврше посао из Другог светског рата.
Логораши су морали и сами себе да муче, да из трка ударају главом о зид. Везивани су конопцем око врата и вођени по логору као животиње. Логораши су морали свакодневно да певају усташке песме из времена НДХ. Морали су да стоје на сунцу док не падну у несвест и др. Такђе су логораше терали да ваде неексплодиране мине.
ИМЕНА МУЧИТЕЉА
-
Ибрахимовић Нуфик, звани "Нуфко", од оца Адема и мајке Кокане Алић, рођен 20.10.1964. у Прибидоли, Општина Сребреница, живео у Брчком у улици Браће Васића 58, пре рата радио као милиционар у СУП Брчко, припадник 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
-
Лишић Самир, од оца Сеада и мајке Багајете Хаџић, рођен 28.9.1973. у Брчком, живео у Горњем Рахићу кбр. 5, припадник 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
-
Мехмедбашић Мирсад, бивши поштар у Брчком
-
Пељто Менсур, звани "Цар", од оца Неџиба и мајке Емине Ћосић, рођен 27.3.1967. у Брчком, ул. Х. Шековића бр. 8, каратиста,
-
Јурковић Анђелко звани "Гага", син Игњација, рођен 21.7.1963. године у Тузли, пре рата био милиционар.
-
"ЦАР Макља"
-
Хаџић Галиб, зв. "Гале", од оца Химзе и мајке Сафије Пашалић, рођен 21.11.1947. у Брчком где је и живео, у Улици Османа Ђикића бр. 23, пре рата био инспектор СУП-а у Брчком, члан тзв. Кризног штаба у Горњем Рахићу,
-
Чаушевић Омер, син Меде, рођен 17.3.1968. у Бијелом Пољу, главни стражар.
-
Келава Илија, рођен 1967. припадник ХВО,
-
Биљић Рашид
-
Весна, из Гуње, пре рата радила у кафићу "Боем" у Брчком
-
Лишић Мирсад, од оца Мексуда и мајке Разе (р. Чајић), рођен 2.4.1966. Живео у Брчком, улица М. Тешића бр.5
-
Суљић Дамир звани "Макија", од оца Смајила и мајке Захиде Фазлић, рођен 1.12.1967. рођен и живео Брчком, улица Браће Суљагића 72, члан тзв. Кризног штаба у Горњем Рахићу, припадник 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
-
Османовић Осман звани "Осмо"
-
Билић Винко "Били", од оца Јозе и мајке Данице Јурић, рођен 29.10.1965. у Дубравама, Општина Брчко, живео у Брчком, ул. Бановићка бб, припадник 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
-
Татаревић Асмир, од оца Мевлудина и мајке Захиде Фазлић, рођен 14.6.1964. у Брчком, живео у Брчком, ул. М. Шехића бр. 2, пре рата радио у луци у Брчком,
-
Мајкић Ивица
-
Комбић Мехмед, рођен 23.4.1950. у Горњем Рахићу. До рата живео у Брчком, улица Младих ударника 47.
-
Татаревић Армин, од оца Сафета, рођен 19.2.1967. у Брчком. До рата живео у улици И. Кунића бр. 2.
-
Калић Нијаз, звани "Бего", пре рата живео у Брчком. Радио на сточној пијаци, као мерач на ваги.
-
Хаџић Нијаз
-
Имамовић Осман
-
Фазловић Новалија
-
Лишић Сенад, из Горњег Рахића.
-
Фазловић Ферид, од оца Муше и мајке Емине Мекић, рођен 5.5.1954. у Исламовцу, Општина Брчко, живео у Брчком, ул. Фадила Јахића Шпанца 2, пре рата био шеф УДБ-е за Брчко, а у рату члан Војне команде 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
-
Анђелко Јурковић звани "Гаго".
-
Марко Шимић, од оца Блажа, из села Уловић, крај Брчког. Био је комадант Војне полиције 108. Брчанске бригаде ХВО.
-
Парић Даније, рођен 1972. у селу Горица, крај Брчког.
-
Ивељић Антун, од оца Серафина, рођен 3.5.1965. у селу Горице, крај Брчког, где је и живео.
-
Ковачевић Туња звани "Кудни", од оца Ника, рођен 28.9.1965. у Марковић Пољу крај Брчкогм припадник ХОС.
-
Кадрија Авдић. рођен 23.9.1959. у селу Ратковићи, општина Лопаре. До рата радио као полицајац у Брчком. Припадник 108. бригаде ХВО и комадант логора у Горњем Рахићу.
ЛОКАЦИЈЕ ЛОГОРА
-
Бодериште, погон "Интерплета"
-
Бијела (Босанска), месни дом
-
Бијела(Босанска), сушионица за шљиве
-
Бијела (Босанска), куће прогнаних Срба
-
Боће, Основна школа
-
Боће, просторије месне заједнице
-
Горњи Зовик, складиште грађевинског материјала "Озренка"
-
Горњи Рахић, месни дом
-
Горњи Рахић, складиште грађевинског материјала
-
Горњи Рахић, Основна школа
-
гаража у расаднику између Рахића и Маоче
-
Горњи Рахић, сушионица у Окрајцима
-
Доњи Рахић, приватне куће
-
Маоча (логор у згради Задружног дома и у гаражи)
-
Маоча, фарма пилића,
-
Маоча, кафана "Бољи живот"
-
Бојићи, логор у напуштеним српским кућама
-
Паланка, читаоница месне заједнице
-
Рашљани, магацин
-
Улице, Основна школа
-
Улице, месни дом
ИМЕНА ЖРТАВА
-
Илија Драгичевић
-
Борко Вујичић
-
Симо Пантелић
-
Цвијетин Васиљевић
-
Цвијетин Радић
-
Никола Ђурић
-
Паво Радић
-
Миленко Радушић
-
Васиљко Тодић
-
Александар Павловић
ОПТУЖНИЦЕ
СУП Брчко је након ослобођења овог града, поднео у Бијељини 1. фебруара 1993. године Војном Тужилаштву оптужницу против следећих особа:
-
Мујкановић Ферид, од оца Хамдије, рођен 1.7.1966. у Маочи, општина Брчко, завршио Војну Академију ЈНА 1987. године.
-
Вилић Мехмед звани "Мехо", од оца Рамиза и мајке Шевале (р. Кладњаковић), рођен 5.6.1969. у Брчком. Пре рата живео у Брчком, ул. Мелвудина Чарапића бр. 19.
Посјећено је: 1624 пута
Број гласова: 5
Просјек:
5,00
Tags:
Оцијените нам овај чланак:
|