Легенда о свештенику Бобану Лазаревићу из Подриња - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 114
Два дана: 405
Седам дана: 1601
Мјесечно: 9339
Годишње: 71936
Укупно: 162789

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Роман Малишев – руски монах који се борио за Србе у Босни


Игор Кисић (1980-1994)


Борислав Боро Радић (1954-1992)


Бошко Перић Пеша (1971-1994)


Драган Гаговић (1960-1999)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Божана Делић (1912-2005)


Вукашин Клепачки (1894-1943)


Раде Рогић (1956-1995)

6. јул 2020.


Легенда о свештенику Бобану Лазаревићу из Подриња


СВЕШТЕНИК КОЈИ ЈЕ ЧАСНО СЛУЖИО ОТАЏБИНИ!

 

Бобан Лазаревић, свештеник у скеланском крају са само 27 година, колико је проживио на свом свијету, стигао је да сагради дјело по коме ће се вјечно памтити.

Његова племенита душа се преселила у Царство небеско у недјељу 5. јула 1992. године. Тог дана, када су се остали свештеници са својим вјерницима састајали у цркви, на молитви Бобан је бранио своју цркву и народ од најезде муслиманских фанатика. Ту, у малом српском селу Крњићима, надомак Скелана, судбина је хтјела да подмукло тане погоди баш њега.

 

ПРЕДЊАЧИО У СВЕМУ

Његови другови, из родног Локања сјећају га се као дјечака који је у свему предњачио. Био је рођени вођа. Предњачио је у учењу, био маштовитији у дјечијим играма, недостижан у обављању постављених задатака. Као дијете од акције, маштао је о војном позиву.

И као што обично бива, кад се нешто превише жели, и овога пута се десило нешто неочекивано. Када је сазнао за конкурс, било је већ касно. Онда је ријешио да похађа школу унутрашњих послова, али су и тамо сва мјеста била попуњена.

 

НАСТАВИО ТРАДИЦИЈУ

Отац Спасоје, у Локању познатији као Мићо и мајка Боја се нису хтјели мјешати у избор његовог занимања. Ипак су се обрадовали кад им је изразио жељу да иде у Богословију. Бобан је, на неки начин, наставио традицију, јер је Мићин прадеда био свештеник. Богословију је завршио у Сремским Карловцима са одличним успјехом.

У тим младалачким годинама интезивно се бавио спортом. Посебно су га занимале борилачке вјештине. У том периоду је откривен и његов дар за ликовну умјетност. Иза њега је остао велики број цртежа, слика, најчешће икона и дубореза у дрвету.

Његови родитељи рекоше да је имао заказану изложбу својих радова у Паризу, али га је рат спријечио да је реализује.
 


ГРАДИТЕЉ ХРАМОВА

За животног сапутника је изабрао Гордану, а затим га је владика рукоположио у цркви у Дубници код Калесије. Било је то 1984. године. Прву службу је добио у Лончарима код Орашја и остао тамо пет година.

У том периоду руководио је изградњом цркве у Вучиловцу. Црква је изграђена у рекордном року, за само девет мјесеци. Том брзином су били изненађени само они који га нису довољно познавали. Бобан се знао опходити према људима. Они су га поштовали и слушали, а он није жалио себе за њихову добробит.

Нажалост, ова црква је била кратка вијека, хрватске снаге су спалиле ово српско село у Посавини, па и цркву у њему, Бобан је за то вријеме службовао у Скеланима и градио нову цркву.

 

СЛУЖБОВАО У ТРИ ЦРКВЕ

Цркву у Скеланима народ тог краја хтио је градити у више наврата, али се увијек неко налазио да то спријечи. Црквени оци су у ту парохију послали младог и енергичног свештеника Бобана, знајући да су само такви свештеници у могућности да то учине.

Бобан је опслуживао 15 малих планинских села. Био је једини свештеник у том крају па је сам служио у три цркве, у Височнику, Карну и Крњићима, а градио четврту, у Скеланима. Градња је ишла брзо, али је рат био још бржи.

 

ДОБРОВОЉАЦ У ЗАПАДНОМ СРЕМУ

И поред свих обавеза, Бобан је налазио времена да, као добровољац, оде у помоћ угроженом селу Мирковци у Хрватској и тамо стекне прва ратна искуства.

Било је тешко оставити троје мале дјеце и супругу, али у рат га је водило нешто јаче.
 


МАНТИЈА УМЈЕСТО УНИФОРМЕ

Нигдје рат није био тако окрутан као у скеланском крају. Када је ту букнуо рат, народ се нашао дезоријентисан и изложен свакодневним жестоким ударима непријатеља. Схвативши тренутак у ком се налазио, организовао је јединицу у којој се нашло 32 најбоља борца из тог краја.

Врло брзо је од њих направио веома способну и дисциплиновану војску која је стизала за врло кратко вријеме на сва угрожена мјеста. Муслимане је хватала паника само на помен њиховог имена. Чак и у безизлазним ситуацијама, српски народ је одржавала нада да ће у помоћ стићи Бобан са својим момцима. А он је најчешће стизао на вријеме.

 

ЈУНАЧКА ПОГИБИЈА

Тог 5. јула 1992. годинемуслимани су кидисали на Крњиће и Загоне. Бобанова јединица је притекла у помоћ Крњићима гдје су се већ водиле огорчене борбе. Само у том селу је тај дан погинуло 16 људи, а у скеланском крају 34. Међу њима Бобан са још шест својих бораца.

Нажалост, непријатељ је био бројчано много надмоћнији и село је спаљено. Бобанови саборци су успјели да сакрију његово тијело и послије два дана да га извуку. Био је то први свештеник који је пао за слободу српског народа у овом рату.

Сахрана је обављена код цркве у Локању. Владика Василије, у присуству још 20 свештеника и неколико стотина мјештана Локања и других мјеста, вршио је опело и опростио се од Бобана. Био је то тежак губитак, за његову породицу, цркву, али и српски народ.

Бобанова супруга Гордана је од почетка рата у редовима српске војске у рејону Сарајева. Када је остао без оца, његов син Немања је имао пет година, Вук три, а Христина годину и по.

У том периоду бригу о дјеци преузели су деда Мићо и бака Боја. Они ће кроз цијели живот поносити се својим оцем херојем који је са само 27 година ушао у легенду.

 

 

Написао: М. Пантић
Извор: Деспотовина




Посјећено је: 333  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

1992: Бјеловац

1992: Јошаница

1993: Поникве

1996: Сарајевска Голгота

1992: Башчаршија

Сарајево 1996: И мртви одлазе












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."