Ко је прави херој Требиња: Срђан Алексић или Александар Маслеша? - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 167
Два дана: 476
Седам дана: 2385
Мјесечно: 8573
Годишње: 13934
Укупно: 104787

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Иво Андрић (1892-1975)


Никола Буковић (1961-1995)


Драган Гаговић (1960-1999)


Борислав Боро Радић (1954-1992)


Раденко Галинац (1969-1995)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Олга Драшко


Божана Делић (1912-2005)


Брано Вучетић

19. јануар 2020.


Ко је прави херој Требиња: Срђан Алексић или Александар Маслеша?


Долазе дани када ће прорадити велика антисрпска медијска машинерија створена на лажном миту лажног хероја Срђана Алексића.

Ако данас питате било кога како је погинуо Срђан Алексић, 99% људи ће рећи да су га убила 4 пијана, брадата, наоружана српска војника на најподмуклији начин, док је он покушавао да спасе живот свог суграђанина Алена Главовића, муслимана, кога су ти исти војници хтели да убију.

Било је потребно више од 20 година да се прича о страдању Срђана Алексића пробије кроз херцеговачки камен и изађе из оквира његовог родног Требиња.

Без имало волунтаризма ћу рећи да је делом за то заслужан и један мој текст који сам пре пар година написао и прочитало га је преко 3 милиона људи.
Ипак, биће потребно још толико година да ова прича допре до мозга свих наших грађана.

У пролеће 1992. године под великим притиском Међународне заједнице Слободан Милошевић је био приморан да повуче српску војску у оквиру тек проглашене Савезне Републике Југославије (Република Србија и Црна Гора) из Херцеговине.

Одмах је уследила велика офанзива бројнијег и боље наоружаног непријатеља хрватског Збора народне гарде који се веома приближио и самом Требињу. У појединим српским селима дешавали су се такви злочини да из њих није побегло ни пиле српско.

Недостатак бораца у српским редовима осећао се на сваком кораку те су сви војно способни мушкарци мобилисани. Међу њима се налазио и 26-тогодишњи Срђан Алексић из Требиња. Алексића је командант Херцеговачког корпуса заједно са његовом јединицом послао на херцеговачко-требињско-дубровачки фронт, у село Церовац удаљено 16 километара од Требиња. Алексић је имао задатак да са својим друговима штити неколико километара фронта од хрватског Збора народне гарде.

Трећег јутра после жестоких борби, војници су пронашли празно Срђаново шаторско крило, под окриљем ноћи Алексић је напустио положај тј. дезертирао.

Побегао је за Требиње оставивши своје другове на цедилу да их свакодневно засипају гранатама и да чекају када ће Збор народне гарде кренути у пешадијски напад и само заузимање Требиња. По доласку у град Срђан се јавља свом оцу Радету, војно способном човеку и бившем кошаркашком тренеру који је цели рат преседио у требињској општини обављајући "важне државничке послове", човеку који није видео дана фронта.

Раде Алексић преко својих веза не само да сина ослобађа одговорности од дезертирања, већ како би сину разбио монотонију у ратним данима, пружио му прилику да нешто заради, на требињској пијаци сређује једну тезгу, где ће овај преко муке српског народа у тим тешким временима зарађивати на шверцованој роби која је стизала из Албаније.

Већ у јесен 1992. године посао му је толико добро кренуо да Срђан одлучује да на тезги запосли радника. У том тренутку наилази на проблем, није могао да нађе никога јер су сви његови вршњаци били на фронту. Тада проналази локалног беспосличара Алена Главовића, муслимана, који почиње да ради за њега на тезги док Срђан проводи време обилазећи локалне кафане и посао надгледајући из истих.

21. јануара 1993. године, тог прохладног суботњег јутра Укропина Драган, Реџо Саво, те браћа Миленко и Симо Ковач, доскорашњи Срђанови другови по униформи, враћали су се кући након неколико недеља проведених на фронту, кући чак ни за Божић нису били. По доласку у Требиње отишли су у посету другу у део града Мокри Долови, одакле ће се запутити до Алексићеве тезге у улици Мује Зупчевића.

Тамо су угледали тезгароша Главовића како ради за тезгом за коју су знали да припада Алексићу. У тренутку љутње и немоћи, војници прилазе тезги и одлучују да узму себи по једне хлаче фармерке, наравно бесплатно. Главовић у том тренутку бежи са пијаце, а неколико минута касније до тезге стиже Алексић који пио кафу у Старом граду и неко му је јавио да је дошло до инцидента.

Долази до вербалне свађе у коју се умешао и један полицајац те обратио Алексићу са речима "Бежи одавде претуће те", на шта је он одговорио "Хоће ку.ац ко их је.е."... Након нагуравања Саво Реџо каже: "Док ја браним Требиње у прљавим хлачама 3 месеца ти пијеш кафе и шверцујеш", затим га кундаком пушке удара у затиок а Алексић завршава на земљи и више не устаје.

 

2011. године у винарији манастира Тврдош ову причу ми је испричао Миленко Ковач, један од учесника овог инцидента, иначе избеглица из Дубровника.
Током мог каснијег истраживања ова верзија догађаја ми је потврђена и од стране требињског Удружења бораца Републике Српске.

Ова верзија догађаја стоји чак и у правоснажној пресуди Војног суда у Билећи број ИК 33/93, где стоји да четворица осуђених нису убице већ учесници у тучи која је резултирала смртним исходом.

Дакле, Срђан Алексић је настрадао бранећи своју тезгу и шверцовану робу, а не тамо неког Алена Главовића који у том тренутку није чак ни био ту, већ је побегао са пијаце.

Миленко је додао да је спреман да се обеси под платанима у Требињу ако се докаже да је Алексић бранио Главовића под цену живота, и рекао је да је након туче свако отишао својим путем мислећи да је само дошло до безвезног инцидента.

Ипак, на Савиндан 1993. је Срђан Алексић подлегао повредама. Четворицу војника је ухапсила војна полиција и пребацила у истражни затвор у Фочу где су чекали суђење.

Антисрпска медијска машинерија је једва чекала овај тренутак да лично удари ексере у Срђанов сандук. Медији су искористили овај догађај против ВРС као ниједан до тада. Лажну причу о српском војнику који је убијен бранећи друга муслимана први је пласирао Срђан Диздаревић из сарајевског Хелсиншког одбора за људска права а затим и сви остали медији из Сарајева подржани медијима са запада кренули су са сатанизацијом Срба у целини.

Редали су се наслови у новинама о српском херој Срђану Алексићу који пострада на улицама Требиња бранећи свог комшију муслимана од разуларене руље пијаних и дивљих четничких разбојника који су Алена Главовића повели на клање као јагње.

Сви домаћи и страни медији писали су текстове како је Алексић својом смрћу постао симбол отпора великосрпском лудилу које је криво за смрт десетина хиљада људи и за патњу милиона. Цео свет је упирао прстом у Србе и говорио: - "Зашто нисте као Срђан?"

Касније је и већина српских медија је пала у руке странаца, а величање "јунаштва" Срђана Алексића је подигнуто на још виши ниво.

Временом су њихов пример почели да следе и инструменатализовани српски политичари под контролом запада, први Чедомир Јовановић. Затим су и остали почели да се утркују ко ће пре улицама, трговима и булеварима доделити име Срђана Алексића, како би на сваком кораку било видљиво "дивљаштво" Срба.

У Новом Саду и Панчеву постоји пролаз који носи име Срђана Алексића а у Београду постоји улица са његовим именом. Булевар у Подгорици се зове по њему, али ни то није било довољно па су засадили и храст који носи његово име.

Као врхунац лудила, бивши председник Србије Борис Тадић постхумно је одликовао (!?!) Срђана Алексића медаљом Милоша Обилића за испољену храброст и дело личног херојства.

Чак им нису биле довољне ни све улице и булевари, ни храст који ће да живи 500 година, па су одлучили да сниме и филм који ће да траје вечно.

Филм "Кругови" чији су режисери, сценаристи и глумци Срби а финансијери Немци, Французи и Американци говори о "хероју" Срђану Алексићу.

У филму је Алексић приказан у униформи ВРС иако је њу већ одавно био раздужио. Четворица војника су приказана са великим брадама како би их упоредили са четницима. Приказани су како пију пиво и врше нужду на сред улице, како би Србе приказали као дивљи народ.

У питању је иста антисрпска бљувотина као што су и филмови "Грбавица" и филм америчког костура Анђелине Џоли "У земљи крви и меда". Сви ови филмови одмах су добили велика признања, а неки су чак кандидовали и за Оскара као најбољи филмови ван енглеског говорног подручја.

Погађајте, разлог је врло једноставан, сви ови филмови говоре о геноцидним Србима.

Четворица војника су пролећа 1994. године из Фоче послана у Билећу на суђење. Осуђени су на по две године и 6 месеци затвора. У затвор нису отишли одмах већ су у јеку ратних збивања поново отишли на фронт.

Саво Реџо ће касније на ратишту погинути а остала тројица ће остатак казне одлежати после рата. Треба напоменути да је Срђанов отац Раде током суђења био крајње фер и коректан, Срђана није никад назвао херојем, те је демантовао гласине које круже Требињом да спрема крвну освету иако му је са Срђаном лоза угашена јер је годинама раније изгубио и првог сина који је погинуо у несрећи са моторним змајем изнад Требиња. У завршној речи рекао је да је то све био стицај несрећних околности и ратне психозе.

Током спремања ове приче успео сам да пронађем и ступим у контакт са Аленом Главовић који живи у Малмеу у Шведској. ОДБИО је да прича на ову тему, остајући при званичној верзији приче због које је из Сарајева и добио бјанко чек, кућу у Шведској и држављанство друге земље света.

Поред свих тргова и булевара широм бивше Југославије, Срђан ипак ни дан данас нема своју улицу нити споменик у родном Требињу, из разлога што Требињци знају како је Срђо настрадао.

У наредним данима можемо очекивати експанзију чланака о овом догађају, не треба им веровати, не морате веровати ни мени, једноставно верујте себи.

Сви они који пропутују кроз Требиње на путу до мора и одлуче да попију кафу под платанима, ову причу могу чути од конобара, гостију кафића и старе требињске раје. Ову причу зна цело Требиње и цела Херцеговина.

Прави херој Требиња је Александар Маслеша, најмлађи борац Требињске бригаде који је са 16 година приступио Бобанској чети славног војводе Недељка Неђе Видаковића. Рањен је у борби код Коњица и преминуо на ВМА у Београду са непуних 19 година.

Мени је жао што је већина људи преко штампаних и електронских медија, као и интернет гиганата Гугла и Фејсбука насела на још један трик којим се свесно уништава српски род, а породу други пишу историју.

Схватићемо некад ако преживимо и у потпуности не изгубимо идентитет...

 

 

Аутор: Деки РС
19.01.2020.

 




Посјећено је: 1377  пута
Број гласова: 126
Просјек: 4,84

Оцијените нам овај чланак:




















АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."