Извјештај из Рогатице 4. јула 2021 - Поход на Црквине - www.Bosna-Hercegovina.com











































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 13
Два дана: 297
Седам дана: 1824
Мјесечно: 9191
Годишње: 65517
Укупно: 267722

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Драган Гаговић (1960-1999)


Споменко Гостић (1978-1993)


Борислав Боро Радић (1954-1992)


Миленко Јанковић (1968-1992)


Роман Малишев – руски монах који се борио за Србе у Босни



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

7. јул 2021.


Извјештај из Рогатице 4. јула 2021 - Поход на Црквине


Иако многи кажу да је 20. вијек - епоха напретка и научно-технолошке револуције… нама Србима је донио три рата (агресије) и милионе жртава. Хтио то неко да каже на глас или не, али лако се намеће закључак да смо геноцидисани најмање три пута у протеклом стољећу.

Ово сигурно представља велику национално-демографску катастрофу за наш народ, јер су и наши непријатељи, они који су нас нападали то врло добро знали. Њихови планови и јесу били уништење православних Срба на овом дијелу Европе.

Први свјетски (Велики) рат нам је донео скоро два милиона жртава, иако се и у јавности и образовном систему често спомиње број 1.300.000 Срба да је убијено, нестало… јер је то податак који се односи на територију Краљевине Србије, али ту нису ушле србске жртве са подручја под Аустроугарском монархијом и Краљевине Црне Горе. Вјероватно да би се и умањио број жртава.

Такође у Другом свјетском рату сличан број жртава, само је тада било горе јер се није знало ко нам је све непријатељ. Ни на копну, а ни у ваздуху, пошто су нас прво напале Силе Осовине, а касније и наши “савезници”. Такође током 1941-1945 смо имали братоубилачки рат - Срби на Србе.

Док се већина Хрвата и муслимана вјешто замаскирала у партизанским јединицама као “браћа” и то тек од јесени 1944. године, а прије тога су већином попуњавали оружане формације клеро-фашистичке НДХ (усташе и домобрани). Овдје имамо и мали наставак а то је десетогодишње комунистичке чистке “народних непријатеља”.

Отаџбински рат 1990-их година се одвијао у више фаза на бившем југославенском простору гдје су те лажне братско-јединствене везе попуцале ко шибице и упалиле фитиљ новог страдања несагледивих посљедица.

*   *   *

Рогатица је мјесто у (југо)источним дијеловима србске земље Босне, рејон средњег Подриња, на путу између Сарајева (60 км) и Ужица (100 км).
Готово да није било страдања Срба у 20. стољећу, а да је Рогатичане то заобишло. Свако село има неки споменик који подсјећа и опомиње… јер сви добро знамо да ако се заборави може и да се понови.

Тако смо и ми се запутили за Рогатицу у недјељу 4. јула 2021. године на позив Удружења “Црквине” из тог краја. Они су организовали један марш - ходочашће како би се обишли један дио споменика из сва три рата, а крајњи циљ је био посјета Храму Св. Јована Крститеља у шуми на Црквинама.
Термин за марширање свакако незгодан због одмора и пољских радова, али ред је био да одемо тамо и подржимо овакву манифестацију која помаже стварање културе сјећања.

Нешто посље 08:00 сати стижемо у центар Рогатице гдје је већ било дошло доста учесника, како домаћих, тако и Шабчана.

Није било времена за губљење па је Драгомир Радовић испред организатора одредио да једна група од нас положи цвијетни вијенац на спомен собу јунака и мученика протеклог рата.

Кренуло се полагано у колони нас педесетак према селу Осово. Али прије тога смо свратили до једног споменика у МЗ Сељани гдје је направљен споменик који није још освештан. Драгомир је објаснио коме и зашто је подигнут.

Такође, мало даље на једној паузи видјели смо споменик породице Бјелаковић који су мучки побијени у прољеће 1992. године од муслиманких екстремиста, једино је мајка Бобана остала да у животу да свједочи и пренесе истину.

Осово је брдско-планинско село које је такође дио ове тужне приче о страдању. Ту смо имали паузу и доручак. Драгов брат Младен је нас из СРБС-а кратко одвео до једног споменика, гдје су муслимански фашисти одани поглавнику Анти Павелићу априла 1942. године 90 Срба затворили у једну шталу и потом их запалили. Вјероватно и најезивија прича овог краја. Једна жена је само преживила овакав ужасан злочин, а успјела је и кћер од годину дана да спаси.

Наставља се даље пјешака… ми смо углавном били напријед са Миланчетом “Мирзом”, дичачина у доброј кондицији који је добио част да буде барјактар. Стварно је за примјер и похвалу.

Сем њега биле су већим дијелом са нама и двије дјевојке, сестре, кћери доброг ауто-мајстора и великог Србенде… Иако нису планинарке имају завидну кондицију. Фино су васпитане и помало стидљиве, али ова старија боме смије и мушкима на црту стати за трчање.

Једно вријеме са нама је пјешачио и Драго, па нам је причао своје догодовштине са Колубарског марша, како је из трећег пута дошао (рекавши: жив или мртав). И када је коначно дошао децембра 2019. морао је патике носити код машин-бравара да их “оправи”. Ми смо се ваљали од смијеха, јер пазите шта желите, можда вам се жеље испуне. У сваком случају сада је то анегдота која се препричава са сјетом.

На Борикама смо такође имали паузу, гдје смо посјетили споменик Краљу Петру I Карађорђевићу који је скрнављен након Другог свјетског рата од комуниста због идеолошких нетрпељивости, тако што је насилно скинута круна (када пада круна, пада и држава и народ)… Једна мјештанка је то скривала деценијама и касније је враћена на своје мјесто.

Ту су положен вијенац и било је доста сликања. Драго је објаснио да су Борике прави устанички крај и да у сваком рату су давали највише јунака који су бранили наш народ од завојевача. Такође и како су комунистички прваци прогањали деценијама Боричане због оданости Краљу и симаптијама према ЈВуО.

Посље тога кроз шуму спуштамо се на цесту која је водила право на Црквине. Усљедио је баш добар успон и повећа висинска разлика која је пробијала зној. Када смо се прикупили формирана је колона и напријед су ишла дјечица и барјак све до Ивањданског храма.

Дочекује нас прота Зоран који је звонио на црквеним звонима, јављао је небесима наш подвиг… 29 километара за седам сати (како је Горана показала посље на телефону).

Сав умор је нестао када је он одржао кратку литургију а потом и краћу бесједу. Ја замолим свештеника да ми дадне прилику да будем звонар.
Шатори за ручак су већ били постављени, тако да смо се спустили доље на плато, док су један дјечак и дјевојчица положили вјенац код спомен плоче фамилији Пушоња, чијих је 70 чланова убијено од хрватско-муслиманских фашиста у етничком чишћењу “Источна Босна” прољећа 1942. године од припадника Црне Легије под командом Јуре Францетића.

Прије пасуља била је права босанска пита кромпируша, специјалитет овог краја… али сам “гра” је био одличан, мало зачињенији, али је у сласт поједен.

Домаћини су се добро показали. Имали су помоћ и медицинара и полиције, једино је заказао локални одбор БОРС-а. Како Драго рече, политика је умјешала прсте да би се душмани радовали, јер оваква разједињеност само може нашим непријатељима да буде радост.  

 

Милан Чучковић
06.07.2021.



Било je лиjeпо. Нaрaвно, дрaго нaм je што смо угостили ходочaсникe сa стрaнe, упознaли смо и нeкe новe људe.

Много смо нaучили о нaшим прeцимa коjи сe животe дaли зa нaшу зeмљу дa би ми дaнaс могли слободно дa ходaмо њом.

Мождa нaс ниje био вeлики броj кaо до ових годинa, aл' сe нaдaмо дa ћe догодинe aко Бог дa бити нaс jош вишe.

 

Миљан Џида
06.07.2021.




 






Посјећено је: 38  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

OPSTINA ROGATICA
ISTOCNA BOSNA
SREDNJE PODRINJE
SARAJEVSKA REGIJA
OSOVO SELJANI
KRALJ PETAR KARADJORDJEVIC
MUCENICI STRADALNICI
BORIKE CRKVINE
PROLECE 1992
DRUGI SVETSKI RAT
CRNA LEGIJA
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
27. APRIL 1942


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Манастир Карно код Сребренице

Васкрснуће Цветка Ристића из Скелана: Супруга му родила близанце Новака и Јована

Дрино водо - очи девојачке

Бања Лука 4. фебруар 2018

Сјећање на ђеда Драгу: Одбјегли лик из бајке

Васкрснуће Цветка Ристића из Скелана: Супруга му родила близанце Новака и Јована

Сјећање на дјечака Александра Обрадовића из Рогатице












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."