Иво Андрић (1892-1975) - www.Bosna-Hercegovina.com

9. мај 2018.


ИВО АНДРИЋ (1892-1975)


Иво Андрић (1892-1975) био је србски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године "за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље". Још као гимназијалац, Иво Андрић је био припадник напредног револуциорарног покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.

У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а вријеме између два свјетска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима југославенске краљевине у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.

Био је члан Србске академије наука и умјетности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дјела су поред романа "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија", "Госпођица" и "Јелена, жена које нема"... У својим дјелима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османлијске власти.

У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као цијелина и да се, као легат односно, задужбина намјени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на србском језику.

 

 

Поријекло

Иво се недвосмислено изјашњавао као Србин и србски писац, како је он то волио да каже, у "његовим зрелим годинама и не од јуче".

Два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике, а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.

Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби те Војновићево писмо његовом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 година". Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац, те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се је Иво, као млад србски студент, прикључио националном револуционарном покрету, био прогоњен па затворен 1914. године на почетку Првог свјетског рата.


 

Дјетињство и школовање

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долу поред Травника у тадашњој Аустроугарској од оца Антуна Андрића (1863-1896), школског послужитеља и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући да се велики писац родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дјечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код њених родитеља у Вишеград гдје је млади Андрић провео дјетињство и завршио основну школу.

Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана,Иво Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили“ објављује своју прву пјесму „У сумрак“. Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнославенских народа од страховладе и терора Бечког двора.

Добивши стипендију културно-просвјетног друштва „Напредак“, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и историје у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осјетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу и већ сљедеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Ижиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.

 


Први свјетски рат

На вијест о сарајевском атентату 1914. године и погибији аустријског надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков те долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула 1914. године аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године.

За вријеме боравка у мариборском затвору, Иво Андрић је интензивно писао пјесме у прози. По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до љета 1917. године, када је објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.

 

 


Између два рата

Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на љечење у Загреб, у болницу гдје довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto“ бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан посљератном атмосфером у Загребу, Иво Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вјера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва“.

Андрић је имао веома успјешну дипломатску каријеру: 1920. године био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то вријеме објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповјетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“.

У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године , Иво Андрић бива примљен за члана Србске краљевске академије, а исте године у Србском књижевном гласнику објављује приповјетку „Мара милосница“.

Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповјетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Србског књижевног гласника и у њему објављује приповјетке „Олујаци“, „Жеђ“ и први део триптиха „Јелена, жена које нема“.

По доласку Милана Стојадиновића на место премијера југославенске краљевске владе и министра иностраних послова, јула 1935. године је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова. У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност замјеника министра иностраних послова.

Иво Андрић је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Србске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.

Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: 1. априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла 1939. године предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.

 


Други свјетски рат

У јесен 1939. пошто су Нацисти окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Иво Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком југославенске краљевске владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта.

Дан после бомбардовања Београда, 7. априла 1941. године, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два мјесеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску, и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтјев, мада је одбио да прима пензију.



Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел србском народу којим се осуђује отпор окупатору. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман "Травничка хроника", а крајем 1944. године окончава и култни роман "На Дрини ћуприја". Оба романа објавиће у Београду неколико мјесеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман "Госпођица".

 

 

 

Након Другог свјетског рата

1946. године постаје предсједник Савеза књижевника Југославије. Током 1946. постаје редован члан САНУ. Исте године објављује „Писмо из 1920. године“. Између 1947. и 1953. године објављује приповјетке „Прича о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану“, „Бифе Титаник“ , „Знакови“, „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“, „Аска и вук“, „Немирна година“ и „Лица“. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о србско-хрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија“ је штампао у Матици србској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.

Био је члан Управног одбора Србске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.



Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Бесједом „О причи и причању“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од 1.000.000 долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.

Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом 16. марта 1968. године. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу мјеру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лијечењу.

Иво Андрић умире 13. марта 1975. године на Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.

 

Библиографија
 
Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о србским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.

 

  1.     Ex Ponto, стихови у прози, 1918.
  2.     Немири, стихови у прози, 1920.
  3.     Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
  4.     Мост на Жепи, 1925.
  5.     Аникина времена, 1931.
  6.     Португал, зелена земља, путописи, 1931.
  7.     Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.
  8.     Разговор са Гојом, есеј, 1936.
  9.     На Дрини ћуприја, роман, 1945.
  10.     Деца, збирка приповједака
  11.     Госпођица, роман, 1945.
  12.     Травничка хроника, роман, 1945.
  13.     На Невском проспекту, 1946.
  14.     На камену, у Почитељу
  15.     Прича о везировом слону, 1948.
  16.     Проклета авлија, роман, 1954.
  17.     Игра, 1956.
  18.     О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
  19.     Јелена, жена које нема, приповјетка, 1963.
  20.     Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.
  21.     Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.
  22.     На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно
  23.     Знакови поред пута, књига, објављена постхумно
  24.     Свеске, књига, објављена постхумно


 

 

Заоставштина

Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића. Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као цијелина и да се као легат односно, задужбина намјени за опште културне и хуманитарне потребе“. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене србске књижевности, Задужбина служи најдубљим интерсима србске књижевности, умјетности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога свијета.

Од 1982. године Задужбина издаје часопис "Свеске Иве Андрића" које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свијету у којем је живео.

Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012. године. Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката. Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.

 
У Београду 2012. године је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и специјалан интернет коод преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.






Посјећено је: 1769  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00


Tags:
KNJIZEVNICI
NA DRINI CUPRIJA
NOBELOVA NAGRADA
PROKLETA AVLIJA
DIPLOMATIJA
SANU
IVO ANDRIC
VISEGRAD


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

И Бог је заплакао над Босном

Вишеград 22. мај 2016

Бранко Ћопић (1915-1984)

Јован Дучић (1874 - 1943)

Бојан Микулић - аутор склуптура у Старом Броду на Дрини

Петар Кочић (1877 - 1916)

1942: Стари Брод и Милошевићи