Исповјест Обрена С. Јовића: Затвори УДБЕ - Босна 1985 - www.Bosna-Hercegovina.com









































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 188
Два дана: 671
Седам дана: 2764
Мјесечно: 10935
Годишње: 39404
Укупно: 241609

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Вељко Миланковић (1955-1993)


Борислав Боро Радић (1954-1992)


Милан Тодоровић (1968-1995)


Игор Кисић (1980-1994)


Бранко Ћопић (1915-1984)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

28. април 2021.


Исповјест Обрена С. Јовића: Затвори УДБЕ - Босна 1985


У 42. емисији Разбуђивање гостовао је Обрен С. Јовић академски сликар, писац и публициста, који је средином осамдесетих година допао затвора, због вербалног деликта и вређања култа Тита.

Обрен Јовић је 1944. године рођен у Кисељаку недалеко Зворника, зона Подриња. Његов отац Саво по занимању ковач бива 1950. године убијен од заосталих усташких диверзаната, а годину дана касније му умире и мајка Даница од туберкулозе. Тако је Обрен са сестром морао десетк година да се потуца по домовима за ратну сирочад широм ФНР Југославије.

Као дјечак је био несташан и трпио је велику неправду од управника домова. У Босанској Костајници је једне прилике видио скривену усташку (хрватско-фашистичку) документацију у помоћним просторијама дома коју је касније "неко" склонио.

Ипак, успјева да одрасте и буде свој човјек. Вратио се у родни крај у родитељску кућу. Успјешно је предводио зворничку гимназију на републичком такмичењу у пошумљавању, када су убједљиво освојили 1. мјесто почетком шездесетих година.

Отишао је у Сарајево гдје је живио у студентском интернету, а похађао је студије Примењене умјетности код шефице катедре Наде Пивац.

Тамо је имао је препирку са професором Зденком Гргићем 1965. године, коју је Гргић протимачио као "вријеђање на националној основи". Ово је био почетак животних проблема. Врло брзо је он доспио под присмотру агената УДБЕ који су мотрили на сваки његов корак. Чак је и привођен у њихову канцеларију као "ненародни и прозападни елемент". Факултет у Сарајеву је морао да напусти, а када је покушао да се пребаци у Београд бива одбијен због "лоших карактеристика" које су стигле из Сарајева.

Агенти УДБЕ из Тузле, испостава Зворник му детаљно претресају стан 1974. године не би ли нешто спорно нашли. Како није било ништа спорно оставили су га на слободи. Хапшење је усљедило у прољеће 1985. године када су му једно јутро упали у кућу са налогом за хапшење спровели у тузлански истражни затвор.

Оптужен је према Кривичном закону СФРЈ члан 133. (вербални деликт) и члан 57. (вријеђање кутла Јосипа Броза Тита).

Такође му се приписује "клеро-национализам" и да је Обрен "четнички војвода". За овакав доказ је нађена слика која је лажирана тј. фотомонтажа на којој је он наводно са кокардом на шајкачи, држи митраљез и опасан реденицима итд.

У тузланском затвору је провео седам мјесеци, гдје већим дијелом није имао контакте са породицом и спољним свијетом. Тамо је доживљавао разне непријатности и трпио тортуре. Пошто је већ имао знатно оштећен вид, усљед појачаног очног притиска (глауком), то су му затвореници правили силне проблеме. На примјер, стављали су му бубашвабе у храну или су је пресољавали (пилеће месо буде горко као чемер)... Такође, Обрен наводи да су га батинали више Срби стражари, него ли муслимани и Хрвати. Један од стражара му се унио у лице и рекао:

- "Четничино, умријећеш у затвору".

Током свог тамновања у тузланској проклетој авлији око 600 чланака на бившем југославенском простору у медијима је изашло и писано о њему. Добијао је подршку од многих јавних личности, писаца, умјетника и сл.

Један од тузланских цимера из ћелије је знао да му вријеђа породицу, па је често избијала туча. Овакве ствари су према Обреновом мишљење рађене намјерно ради провокације како би он што дуже остао у затвору. Да зло буде још веће, тадашњи предсједник Општине Зворник Љубинко Мићић је долазио у Тузлу и тражио што већу казну за Јовића. Разлог је био тај што је Мићић имао антипатију према његовом покојном оцу. Пресуда је гласила да је крив и да је добио укупно 5.5 година затвора. Након Тузле Обрен Јовић бива пребачен у казнено-поправни дом у Фочу на издржавање казне.

У Фочанском затвору су услови били са мало бољи и имао је неке контакте са породицом. Међутим, због слабог вида готово да се никада није могао окупати на вријеме... стражари нису марили за то. Неколико пута је добијао ногом ударце у леђа, највише док се спуштао низ степенице. Ово су радили сами затвореници код којих је како сам Јовић вели била велика мржња.

Међу "становницима" КПД Фоча било је доста кажњеника муслимана из Рашке области, а занимљиво је и то што је било и Сарајлија, тачније међу њима је казну издржавао Алија Изетбеговића, потоњи предсједник Предсједништва СР Босне и Херцеговине и ратни вођа муслимана. Овдје је вид готово изгубио, па је хитно морао на операцију. Како није могло у Сарајеву, одлази у Београд код проф. Цветковића на Очну клинику.

Добија обавјештење 3. јула 1987. године да је помилован од Бошка Крунића тадашњег предсједника Предсједништва СФР Југославије.

Врло брзо по ослобођењу доноси одлуку да се одсели из родног краја и дошао је у Младеновац (СР Србија). Неколико година касније о свом тамновању и робијашким данима написао је књигу "Сатанини синови".

Оно што је посебно интересантно како сам Јовић наводи је да сви они који су радили против њега, лажно свједочили и намјештали му зврчке да су давно покојни, а њихови потомци су лоше завршили. Ни сам не зна да ли је то Божија одлука, али он се данас добро још држи и спреман је да пише и свједочи о прогону "црвених јањичара" како сам закључује на крају емисије.






Посјећено је: 17  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

ISTOCNA BOSNA
KAZNENO POPRAVNI DOM
FOCANSKI ZATVOR
TUZLANSKI ISTRAZNI
SAVIN OBREN JOVIC
OPSTINA ZVORNIK
SELO KISELJAK
TAJNA POLICIJA
JUGOSLAVENSKA UDBA
ZDENKO GRGIC
LIKOVNA AKADEMIJA
ALIJA IZETBEGOVIC
LJUBINKO MICIC
SARAJEVSKI UNIVERZITET
OSAMDESETE GODINE
LAZNE OPTUZBE
DIVLJACKO HAPSENJE


Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Најава: Дванаести марш "Стазама егзодуса" на Озрену 10.09.2019

Манастир Карно код Сребренице

Васкрснуће Цветка Ристића из Скелана: Супруга му родила близанце Новака и Јована

Логор Виктор Бубањ у Сарајеву

И Бог је заплакао над Босном












АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."