Желио би овдје нешто написати о једном дијелу мог дјетињства.

О ратном санитету III батаљона 1. сарајевске механизоване бригаде. Моја мама је "радила" ту читав рат, а ја као дијете често код маме "на послу".

Тад сам имао десетак година и гледао свијет и људе око себе неким искреним дјечијим очима.

Барикаде као дио свакодневнице

Сјећам се људи који су мени тад изгледали као неки "супер-хероји" из акционих филмова. Сјећам се Цеце, била је прелијепа плавуша са срцем лава. Храбрија него многи мушкарци тада. Знам да је била у многим акцијама у рату, раме уз раме са борцима. Умрла је прије десетак година.

Сјећам се Миладе, медицинске сестре којој је муж погинуо од снајпера на Требевићу, возећи у ауту њу и сина. Ауто је стао на "брисаном простору" и војска их је једва извукла до канала покрај цесте. Сјећам се да би легла под сједиште увијек кад смо пролазили туда. Сад живи у Канади.

Сјећам се људи који су у немогућим условима спашавали животе и лијечили ране борцима. Ни једна рана им се није инфицирала и све и један рањеник је збринут и пребачен у болницу.

Улично дрвеће за огријев

Сјећам се маскирног "Пинцгауера" који је превезао толико људи од прве линије до санитета и даље до болнице. Причали су ми анегдоте како су се неколико пута преврнули, журећи да стигну до рањеника и назад.

Увијек су били весели и насмијани. Увијек су се шалили, иако нису била времена за шалу, ваљда бјежећи од ратне стварности. Никад се нису жалили.
Ту није било технике као данас, али било је душе. Нико то није радио за новац. Нико то није радио за каријеру. Радили су из љубави према свом народу. Радили су то из хуманости. А могли су отићи, могли су побјећи.

Причала ми је мама кад је момак, војник са Грбавице донио у наручју своју дјевојку, погођену снајпером. Умрла му је у наручју. Нису је могли спасити, било је већ касно. Плакао је дуго, једва су га смирили.

Плави шљемови у Сарајеву

Причала ми је кад јој је довезен пријатељ коме је граната одбила ногу. Она уплакана а он насмијан и тјеши је. Тај човјек се послије рањен вратио на Јеврејско гробље и погинуо!

Причала ми је о херојству њених колега који су са војском ишли у акције, под кишом метака и граната излагали животе ратним опасностима. Причала ми је и како је у рату помагала и муслиманима.

Те људе и тај ратни санитет данас нико не помиње, а много су живота спасили. Нико од њих и не прича пуно о томе. Људи су скромни и не праве причу око тога. А прича је таква да би могла књига да се напише.

Расули се по свијету, неки остали овдје а неки умрли послије рата. Нисам их све набројао, сви су били храбри људи са великим срцима! Нико их се осим нас, њихових пријатеља и породица више не сјећа. Често са мамом причам о тим људима и памтим их по добру.

Јунаци одбране Сајајева - Прва оклопна

Од краја рата слушам "Велике Србе" који се бусају у прса и који штите неке "српске интересе"!? Слушам људе који су се крили по мишијим рупама а сад су велики хероји и патриоте! Читам по друштвеним мрежама србовања, које пишу људи које рат опекао није. Све је добро док не почну мени да пишу и србују.

Довољно сам стар да се сјећам ко је тад био мој херој. Сјећам се покојних Милета Радана, Моме Пандуревића, доктора Ристића, доктора Матића.
Сјећам се покојне Свјетлане Елаковић, Јелене Бабић.

То су били прави хероји у бијелом, уствари у маскирном. Тих и таквих људи желим да се сјећам... Поносан сам на њих! Штета је да ова прича остане неиспричана...

Не постоји ни табла на кући гдје је био санитет, а заслужују...

Мирослав Дивчић
27. децембар 2020.