Херојски пут Илијашке бригаде 1992-1996 - www.Bosna-Hercegovina.com



































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 37
Два дана: 67
Седам дана: 338
Мјесечно: 1355
Годишње: 9274
Укупно: 9274

Највише посјета
25.7.2018 715




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Вукови са Дрине (1992-2006)


Иво Андрић (1892-1975)


Мићо Влаховић (1970-1994)


Раденко Галинац (1969-1995)


Петар Кочић (1877 - 1916)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Брано Вучетић


Божана Делић (1912-2005)


Раде Рогић (1956-1995)

15. август 2018.


Херојски пут Илијашке бригаде 1992-1996


У тринастој емисији "Разбуђивање" угостили смо Миленка Зупура, предсједника УГ "Пријатељи Илијаша" из Бијељине.

Миленко Зупур је учесник босанско-херцеговачког рата почетком 1990-их година, када се србски народ западно од ријеке Дрине борио за опстанак против истребљења на својим вијековним огњиштима. Три и по године носио је униформу као припадник славне Илијашке бригаде ВРС. Више пута је рањаван.

Миленко Зупур звани Цицо, рођен је у мјесту Високо недалеко Сарајева 1965. године, а одрастао је у сарајевској градској општини Илијаш, чији је геостратешки положај био веома важан јер је повезивао сарајевски басен са зеничко-тузланским. Његови родитељи су њега и двије старије сестре васпитавали да буде вриједан и поштен човјек у духу братства и јединства, што је била карактеристика тог времена социјалистичке Југославије, али нажалост само за Србе. Једино ко му је спомињао страхоте Првог и Другог свјетског рата јесте била његова бака. Послије одслуженог редовног војног рока у ЈНА 1986. године двије године је радио у металном комплексу... Али је већ 1988. године у самом Илијашу прво отворио продавницу, а касније и ресторан на магистралном путу.

Промјеном друштвено-политичког система почетком 1990. године, када је у СФРЈ уведен вишестраначки систем, један земљак који је годинама радио у Француској наговјештавао је да може доћи до рата, јер гдје је више странака ту долази мафија, а мафија се богати ратом, како је објашњавао. Међутим, чак и када су прве гранате 3. маја 1992. године падале на Илијаш из правца Високог стојећи испред своје продавнице Миленко Зупур није желио да вјерује да је рат почео, мислио је да је све то ружан сан и да се не дешава.

Ситуација је врло брзо постала озбиљна и морао је као млад момак да обуче униформу заједно са осталим вршњацима и другим комшијама, рођацима јер су сви имали исти мотив, а то је одбранити своје куће, породице, огњишта, имања... 16. јуна 1992. године је формирана Илијашка бригада у склопу Сарајевско-Романијског корпуса србске војске Босне и Херцеговине, која је сачињена највише од Илијашана, али и Срба који су били прогнани из централних дијелова Босне: Вареш, Високо, Бреза, па чак и Зеница... Бројала је око 6.500 бораца сврстани у четири батаљона.

На сам Илијаш муслиманске ратне јединице Армије БиХ су извеле најмање 20 жестоких офанзива и често се дешавало да линија фронта "пукне", односно да су муслиманске јединице пробиле фронт, па је задатак његовог јуришног батаљона Илијашке бригаде био да враћа на старо односно "крпи рупе" на фронту.

У том рату тренуци радости и весеља били су заиста ретки. Миленко Зупур се октобра 1993. године оженио, док је било неко примирије, а 11 мјесеци касније родио му се син, док је он у том моменту био у гипсу рањен и није могао да се радује што је постао отац. Штавише, он није ни желио да се жени, јер није вјеровао да ће преживјети рат. Много људи је погинуло око њега и сахране су биле тужна свакодневница.

На питање шта му је било најтеже и најжалије, Цицо је одговорио: "То што у једном моменту дружимо се испред продавнице и одједном креће гранатирање са муслиманских положаја... па онај са којим са којим сам причао бива разнет у сто дијелова".

Илијашка бригада је била читаво вријеме рата 1992-1995 не поражена! Ова бригада је имала највише губитака у односу на друге бригаде са простора бивше Југославије. Миленко Зупур је описао и једну од најжешћих офанзива босанско-херцеговачког рата из јуна 1995. године, када је силна муслиманска војска од 24.000 бојовника напала Илијаш, коју је у том моменту бранило нешто више од 6.000 бораца који су већ били три године измучени ратовањем. Тада је пуно његових комшија, рођака и пријатеља погинуло... па је тада био први пут у страху да Илијаш не падне, да ће поклекнути. Али то се није десило и Срби су одбранили Илијаш.

Чак и када је потписан Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. године у САД, многи Илијашани нису вјеровали да је рат заиста готов, јер је потписивање примирија било често, али се редовно кршило са муслиманске стране. Нико од Сарајлија није знао уствари шта је тај мир доносио... заправо потпис Слободана Милошевића, тадашњег предсједника Србије је пет сарајевских општина: Илиџа, Илијаш, Рајловац, Вогошћа и Грбавица је поклонио муслиманима, односно Федерацији БиХ, иако то Србима нико није тражио. Децембра 1995. године су кренули протести у тим општинама, али безуспјешно.

У фебруару 1996. године Срби су масовно напуштали Сарајево и одлазили у беспуће у колонама. Овај догађај је познат као "Сарајевска Олуја" или "Сарајевски егзодус", који је иселио преко 120.000 Срба. Они су се углавном населили у Бијељину, Зворник, Соколац, Вишеград, Брчко и др.

И сам Миленко Зупур је са женом и дјететом отишао у Бијељину гдје је започео нови живот. Основао је са својим земљацима удружење "Пријатељи Илијаша", па су удруженим снагама направили у манастиру Св. Петке у Бијељини један достојан споменик за србске борце и жртве са сарајевског ратишта, гдје је уписано преко 1250 имена. Ту се окупљају и одржавају прастосе сваког марта мјесеца као сјећање на погинуле саборце и рођаке и дане када су морали напустити свој завичај.




Посјећено је: 41  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:


















 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."