Гаврило Принцип (1894-1918) - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 299
Два дана: 975
Седам дана: 2768
Мјесечно: 11061
Годишње: 50232
Укупно: 141085

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Вукови са Дрине (1992-2006)


Зоран Боровина (1952-1992)


Петар Кочић (1877 - 1916)


Раденко Галинац (1969-1995)


Игор Кисић (1980-1994)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Страхиња Живак (1932-2014)


Брано Вучетић


Раде Рогић (1956-1995)

21. април 2020.


Гаврило Принцип (1894-1918)


Гаврило Принцип (1894-1918) био је припадник Младе Босне, тајне револуционарне организације која се залагала за укидање аутро-угарске тираније у Босни и Херцеговини и другим србским земљама под Хазбуршком окупацијом, односно национално ослобођење и уједињење свих Срба и осталих јужних Славена у једну слободну државу.

Његови саборци Младобосанци су на Видовдан 1914. године у Сарајеву организовали атентат на аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Лично он је пуцао у њих и убио их. А потом је одмах ухапшен са саборцима и одведен у логоре, прво у Банат, а касније у Бохемију.

Овај догађај је послужио Бечком двору да упути Краљевини Србији јулски ултиматум који је она одбила, а што је наредих дана довело и до Првог свјетског рата.

Својим јуначким дјелом Гаврило је прецима осветлао образ, а себе сврстао међу србске витезове достојне Милоша, Лазара и осталих косовских јунака.

Његови посмртни остаци су из Терезинског затвора гдје је скончао похрањени послије Првог свјетског рата у Сарајеву, у Капели Видовданских хероја.

 

 

ПОРИЈЕКЛО

Његова породица је од старина носила презиме Јовићевић и првобитно су се доселили са подручија црногорског Грахова код Никшића на Динару, у село Полача недалеко Книна у првој половини XVIII вијека. Тада је први пут промијењено презиме у Чеко, а углавном су радили као граничари и скривали путнике, па су надимак чеко преименовали у презиме, јер су их људи називали тако због тога што морају да чекају док их не пребаце преко границе. Било је то на тромеђи три државе: Аустроугарске монархије, Турске царевине и Млетачке републике.

Почетком XIX стољећа Гаврилови преци прелазе са оне стране Динаре у Ливањско поље (турска власт), гдје граде кућу у селу Обљај покрај Босанског Грахова... Тада је презиме опет промјењено у Приницп, али су задржали шипц-намет Чеко. Његов предак Тодор је имао чак надимак Принц од Босне и био је чувени трговац стоком познат у широј околини, који је своја стада продавао све до Венеције, на самом сјеверу Апенинског полуострва. Ишао је често обучен као кицош, на одјелу је носио сребрне украсе... па је и надимак принц мутирао до принцип, а посље настало презиме Принцип.


Родитељи Гаврила Приципа: мајка Марија и отац Петар 

 

За вријеме једног од устанака који су Срби подизали против Османлијске империје 1875-1878 познатији као Невесињска пушка, а који се посље раширио по цијелој Херцеговини и Босни Гаврилови преци: ђед Јово и брат му Тодо били су харамбаше, који су имали свој штаб у грмечком селу Црни Потоци.

Као борци устаници пушке су се прихватили и Гаврилов отац Петар, стриц Илија и остали им рођаци. Чак му је стриц Илија Принцип био одликован лично од Петра Мркоњића (потоњег краља Србије почетком XX вијека) са медаљом за храброст.

У вријеме тог устанка Принципи су своју нејач (жене, старчад и дјецу) преселили на Полачу... односно вратили у своја стара скровишта.

 

 

ЖИВОТОПИС

Гаврило Принцип је рођен 25. јула 1894. године у селу Обљај, покрај Босанског Грахова. Његов отац се звао Петар, а мајка Марија, коју су звали од милоште Нана. Његови родитељи су имали поред Гаврила још два сина: Јово (1887) и Никола (1898).

Основну школу Гаврило је завршио у родом Обљају, а средињу школу је похађао у Сарајеву и Тузли. Касније због свог националног дјеловања бива избачен из школе и забрањено му је школовање у Босни и Херцеговини, односно тлу Хазбуршке монархије.

У Краљевину Србију долази 1913. године па ту наставља образовање. Родитељи нису могли да му плаћају школовање, те се сам издржавао и радио у на дневницу тешке физичке послове. Похађао је наставу у Првој београдској гимназији. Имао је девојку Јелену Јездимировић, из Сарајева, која је била учитељица.

Иначе, он је 1912. године приступио револуционарној организацији Млада Босна, која је дјеловала у тајности, заснована идејама србског национализма, слободарског духа и косовских завјета. Највећи број припадника били су православни Срби, а нешто мање и исламизовани Срби. Идеолошки вођа покрета је био: Владимир Владо Гаћиновић (1890-1917). Поред Гаврила у редовима Младе Босне су били: Вељко Чубриловић, Иво Андрић, Богдан Жерајић, Јездимир Дангић, Цвјетко Поповић, Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Димитрије Мартиновић, Боривоје Јефтић, Јаков Миловић, Мухамед Мехмедбашић и др...


Младобосанци на једној од слика

 
Младобосанци су током свог рада долазили у сукобе са хрватским шовинистима у урбаним срединама Босне, јер су они били тврдокорни противници идеологије Младе Босне, и било какавог уједињавања са Краљевином Србијом. Римокатоличка црква у БиХ је такође вршила индокринацију становништва против таквих идеја.

Потреба за оснивањем Младе Босне се јавила петнаестак година након аустријске окупације Босне и Херцеговине 1878. године, када је Бечки двор на Берлинском конгресу добио дозволу од Великих сила да са својом војском уђе у Босну, а након 30 година да је присвоји. Хазбрушке власти су одмах почеле са терором над Србима православцима и вршили су германизацију становништва. То је довело до појаве тихог отпора и мишљења да је једног завојевача (Турска) замјенио други (Аустрија).

 

 

АТЕНТАТ

Новине су објавиле вијест да у марту 1914. године долази аустријски престолонасљедник Франц Фердинанд у Босну и да ће надгледати маневарске вјежбе аустроугарске војске уз границу са Србијом.

Његови саборци из Младе Босне су тако направили план да ликвидирају аустријског надвојводу Фердинанда, у договору са Драгутином Димитријевићем Аписом, официром Краљевине Србије, који је био члан тајне организације "Црна Рука" и дао им је оружје. Међутим, то је Апис урадио својевољно, а не по налогу или сазнању Владе Србије, Краља или Врховне команде.

Циљ атентата је био да отпочне устанак народа против аустријских завојевача. Одређен је и датум 28. јун 1914. године, односно Видовдан. Симболично то је дан када је на Косову Пољу 1389. године дошло до великог боја између србске војске коју је предводио Кнез Лазар и турске војске, коју је предводио султан Мурат. Међу Србима, управо Видовдан има велики значај и дубоку димензију националне вертикале.


Фердинанд и Софија у Сарајеву

 

Учесници атентата су били студенти или средњошколци. Њих осморица Младобосанаца су били распоређени на одређеним тачкама за које се претпостављало да ће надвојвода проћи са својим аутомобилом. Иако је пропао први покушај атентата тог 28. јуна када је Недељко Чабриновић бацио бомбу која је пала иза аутомобила, други покушај је био успјешан, односно Гаврило Принцип је у једном моменту искочио пред Фердинанда, око њега је било врло мало обезбеђења и ипалио неколико хитаца из пиштоља марке Бровинг. Тешко је рањен Франц Фердинанд и његова жена Софија, који су недуго подлегли ранама.

Атентатори су одмах ухапшени и спроведени у сарајевски затвор.

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Бечки двор је искористио овај Видовдански атентат у Сарајеву тј. убиство Франца Фердинанда као повод да нападне Краљевину Србију која је претходне двије године имала два балканска рата, те била измучена. Био је то заправо монструозни план под именом Продор на Исток ("Drang nach Osten") Хазбуршке монархије да са својим границама изађе све до Босфора, што је значило да Црну Гору, Грчку и Србију морају уништити.

Већ 23. јула 1914. године је у Београд стигао Јулски ултиматум, са десет захтева од којих је Влада Србије прихватила девет, а један није, који се односио на то да Аустроугарска врши истрагу на територији Србије. Такав одговор је послат два дана касније у Беч. На сасвим обичном телеграму Аустроугарска објављује рат Србији 28. јула 1914. Наредних недеља тај сукоб се претворио у Први свјетски рат.

 

 

СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ

Током суђења које је организовано у Сарајеву током октобра 1914. године, када се увелико захуктао Велики рат, утврђено је да је оружје за атентат донесено из Србије, што је дало одмах полет Бечком двору у оправданост напада и агресије на србску краљевину.


Слика са суђења у Сарајеву Младобосанцима

 

Занимљивост суђења Младобосанцима је то што је аустријски адвокат Рудолф Цистлер доказао да ни аустријски, а ни мађарски нису изгласали декларацију о Анексији Босне и Херцеговине, па самим тиме ни аустријске власти нису правомоћне да суде атентаторима.

Петорица оптужених Младобосанца је добило пресуде као смртне казне, док су Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић су добили 20 година затвора, јер су били малољетни.

 

 

РОБИЈА И СМРТ

По изрицању пресуде Гаврило Принцип је спроведен прво у Арад, на сјевер Баната, гдје је био изложен страшним мукама, као и други Срби који су ту доведени. Тачније Бечки двор је ту направио концентрациони логор за мучење србских војника и цивила са подручја Краљевине Србије, али и Босне, Славоније, Војводине, Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Лике, Баније...

Посље неког времена он је пребачен у градић Терезин, провинција Бохемија (данашња Чешка република), удаљено 65 км сјеверно од Прага, односно 1.100 км сјеверо-западно од Сарајева. Тамо су услови били ужасни, стално је био утамничен у ћелији на голом бетону и везана му нога за зид ланцем. Исхрана је била слаба и нередовна. Тако да је Гаврило у прољеће 1918. године спао на 40 кг тјелесне тежине.


Капела у Сарајеву: Вјечна кућа Гаврила Принципа и другова

 

Званично је објављено да је 28. априла 1918. године у Терезинском затвору од туберкулозе умро Гаврило Принцип. Постоје и неке контраверзе да је наводно отрован, пошто је Аустроугарска видјела да се рат ближи крају. Тачније, свега шест и по мјесеци након Гавриловог уснућа Први свјетски рат је окончан, а Аустроугарска монархија је поражена и распала се на више дијелова. 

Његови посмртни остаци данас су похрањени у Сарајеву, у капели Видованских хероја.


Неколико дана пред уснуће, Гаврило Принцип је ноктима на зиду ћелије изгребао сљедеће стихове:

 

Тромо се вријеме вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

И мјесто да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, наш соко сиви:
"Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи".

 

 

 

ЗАОСТАВШТИНА

Међу Србима Гаврило Принцип је у годинама које су усљедиле постао јунак који је ношен идеалима Косовског завјета дао и живот за слободу и уједињење свог народа. Испјеване су му многе пјесме, а највише на епским гуслама. Снимљено је и неколико документарних филмова. Многе улице, тргови, мостови, културно-умјетничка друштва на Балкану су понијеле његово име. Направљено му је и неколико споменика.

Док са друге стране, аустријски и њемачки медији су у њему видјели злотвора кога је требало укаљати... касније су га амерички медији поредили са арабским терористом Осамом Бин Ладеном.

Терезински затвор је постао мјесто ходочашћа србских родољуба, наручито посље 2014. године.


Посјета родољуба Терезину поводом 100. годишњице Гаврилова уснућа   




Посјећено је: 561  пута
Број гласова: 20
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бошко Перић Пеша (1971-1994)

Вељко Миланковић (1955-1993)

Вукови са Дрине (1992-2006)

Зоран Боровина (1952-1992)

Игор Кисић (1980-1994)

Митар Максимовић (1963-2002)














АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."