Гарда Пантери (1992-2006) - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 134
Два дана: 202
Седам дана: 1044
Мјесечно: 6500
Годишње: 23178
Укупно: 43564

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Иво Андрић (1892-1975)


Споменко Гостић (1978-1993)


Вељко Миланковић (1955-1993)


Гарда Пантери (1992-2006)


Бошко Перић Пеша (1971-1994)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Сребреничке жртве 1992-1994


Мирјана Драгићевић (1983-1992)


Брано Вучетић

3. мај 2019.


Гарда Пантери (1992-2006)


"Гарда Пантери" је некадашња елтнта војна јединица србске армије у Босни и Херцеговини која се храбро борила за опстанак србског народа током босанско-херцеговачког рата почетком 1990-их.

Пантери су основани у Бијељини почетком маја мјесеца 1992. године од остатака некадашње Југославенске Народне Армије, која се повукла у Републику Србију и Црну Гору, након што су ове двије бивше југославенске републике прогласиле заједничку државу Савезну Републику Југославију 27. априла 1992. године, али без прекодинских србских територија. Оснивачи ове јединице били су: Бранко Пантелић и Љубиша Савић.

Јединица је прошла многа ратишта широм Босне и Херцеговине те дала немерљив допринос у опстанку народа, али и стварању Србске Републике у БиХ. Јединица Пантери су имали у свом редовном саставу око 800 бораца, али је кроз јединицу прошло око 2.000 бораца углавном из Семберије.

Од највиших војних и државних функционера Србске Републике у БиХ ова јединица је два пута одликована: Орденом Немањића и Орденом Карађорђеве звјезде 2. реда.

Након босанско-херцеговачког рата борци из Пантера су наставили да чувају сјећање на своју јединицу и славне команданте. Основали су касније и Удружење ветерана "Пантери" у Бијељини.

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

НАСТАНАК ЈЕДИНИЦЕ

У Бијељини, градићу на сјевероистоку Босне и Херцеговине 2. маја 1992. године састала се група родољуба прекаљених ратника: Бранко Пантелић (1957-1992) звани Пантер и Љубиша Савић (1958-2000) звани Маузер и др. који су видјели шта се дешава у Семберији, али и осталим дијеловима Босне и Херцеговине гдје су муслимански и хрватски екстремисти са својим паравојним формацијама отпочели жестоке нападе на јединице Југославенске Народне Армије које су се повлачиле у Републику Србију и Црну Гору, као и србски народ па су рјешили да морају себи направити оружану силу за одбрану свог народа.

Првобитан назив ове јединице је био Национална гарда Српске аутономне области (САО) Семберија и Мајевица све до 1. јула 1992. године, а онда се назив променио у Прва бијељинска лака пјешадијска бригада у оквиру Источнобосанског корпуса Србске војске у Босни и Херцеговини. Међутим након погибије Бранка Пантелића, оснивача ове јединице назив је промјењен у Гарда Пантери, јер је надимак Бранка Пантелића био - Пантер.

 

 

РАТНИ ПУТ ЈЕДИНИЦЕ

Гарда Пантери је се одмах стављена на располагање Генералштабу Војске Србске Републике, који им је повјеравао тешке задатке с' обзиром на компликовану ситуацију србског народа у Босни и Херцеговини. Прошли су многа ратишта од Дрине до Пљешевице и од Саве до Неретве те са правом стекли назив "елитна јединица". У Семберији су уживали невјероватан углед од народа који их је гледао као своје анђеле чуваре.

 

Операција Коридор - јун 1992.

Ова операција је једна од најважнијих током босанско-херцеговачког рата 1990-их и често се назива "Коридор живота". Разлог томе је што је овом одлучном србском побједом западни дијелови србских земаља спојени са матицом, тачније РС Крајина, Босанска Крајина са источним дијеловима Босне и Републиком Србијом.

Муслиманско-хрватске снаге које су бројале око 25.000 бојовника пресекле су везу између Семберије и Босанске Крајине на путном правцу Бањалука - Добој - Бијељина, код Тузле. Србски народ се нашао у окружењу, а окидач за покретање акције била је смрт 12 бањалучких беба.

Генерал Момир Талић, командант 1. Крајишког корпса ВРС издаје наређење да се мора пробити коридор. Ангажовано је преко 40.000 војника који су 14. јуна 1992. године отпочеле борбу, у којој су учествовали и Пантери. Да би 26. јуна 1992. ова операција успјешно завршена.

 

Операција Смолућа - август 1992.

Смолућа је варошица подно планине Озрен у сјевероисточном дјелу Босне. Тамо су под командом Енеса Катића хрватске и муслиманске ратне јединице из Тузле, Лукавца, Сребреника и Тузланске Грачанице направили опсаду и почели да га гранатирају као и околна мјеста: Тиња, Потпећ... У том обручу било је око 7.000 Срба цивила без основних средстава за живот гдје је смрт вребала сваког часа. Село Сикуље је тако разорено од муслиманских и хрватских граната.

Међу Смолућанима који су били у безизлазној ситуацији Љубомир Тодоровић бивши начелник Територијалне одбране за Смолућу ставља се на чело одбране и организује око 1.200 војноспособних мушкараца у осам чета, узраста од 16-60 година за одбрану својих домова и породица. Тодоровић је успио на превару да омогући контакт са Србима на Озрену те да им се обрати за помоћ. Озренци су почели гранатирати муслиманске положаје око Смолуће, што је зауставило њихове силовите нападе из правца Мрамора и Сикуље... Генерал ВРС Ратко Младић издаје наређење да се народ Смолуће спашава од покоља истог дана.

На сцену ступају Пантери са својим командантом Бранком Пантелићем. Њих око 1.000 војника и преко Брчког, Добоја и Петрова Села спојили су се са озренским јединицама и спустили су се до Добошнице. Војска из Семберије и Озрена је почела да учвршћује коридор широк пет километара, а колона од 7.000 Срба кренула је шумским путем према сигурној територији и Озрену.

Ова операција је трајала свега пет дана од 25. до 30. августа 1992. године.

 

Операција Лукавац - љето 1993.

Операција "Лукавац 93" је кодни назив за акцију ВРС на сарајевском ратишту гдје је био циљ спојити источну (србску) Херцеговину са Босном. Тако је Генералштаб србске војске у БиХ осмислио задатке многим јединицама ВРС, гдје су били и Пантери да би се ослободиле планине Игман, Бјелашница и сарајевско предграђе Трново.

Непосредно по отпочињању и успјешном спровођењу офанзивних акција ВРС-а, мислиманска команда из Сарајева шаље као појачање елементе 7. муслиманске и 17. крајишке бригаде, уз скуп трупа из читавог 1. Корпуса муслиманске војск БиХ јачине једне бригаде.

Операција Лукавац 93 је завршена потпуном победом србске војске у БиХ, јер су до августа 1993. године јединице ВРС заузеле су превој Рогој, градић Трново, Гребак, Трескавицу и дијелове Игмана и Бјелашнице.

Послије војног успјеха ВРС је под притисцима међународне заједнице и преговора који су се одвијали у Женеви, морала да се повуче са Игмана и Бјелашнице. Те планине су проглашене за демилитаризовану зону, која није никада заживјела.

 

Операција Садејство - јул 1993.

Операција "Садејство 93" је вођена у Босанској Посавини, односно на сјеверу Босне и Херцеговине. Генералштаб ВРС је донио одлуку о покретању ове акције јер је требало да се прошири коридор око Брчког, да би стабилизовали пренос електричне енергије за Босанску Крајину. Генерали Момир Талић и пуковник Новица Симић су предводили србске борце.

Србска војска је у овој акцији имала 10.000 бораца гдје су улазили и Пантери, а непријатељ је имао око 12.000 бојовника, али са мање артиљерије.

Опeрaциja je трajaлa сeдaм дaнa, од 20. до 27. jулa 1993. и зaвршилa сe успјeшно. Србска војска je освоjилa слиједећа мјeстa Диздaрушу, Брод, Липовaц, Омeрбeговaчу и Брку. Тимe je струjни коридор био осигурaн.

 

Операција Дрина - зима 1993-1994.

Операција Дрина је кодни назив за операцију Србске војске у БиХ од новембра 1993. до фебруара 1994. године, чији је циљ био сламање Другог копруса муслиманске војске БиХ. Ова операција је обухватала низ мањих операција на оловском, тешањском, теочанском и бихаћком правцу.

Србска војска је у овој операцији располагала са 10.000 војника, а муслиманска са 12.000 бојовника. Муслимански су у овој операцији стекле извесну предност и за кратко извојевали побједу.

 

Операција Штит - новембар 1994.

Операција Штит је кодни назив за операцију Србске војске у БиХ у јесен 1994. године, у Босанској Крајини чији је циљ био ослобађање територија заузетих од стране муслиманске војске БиХ.

Србска војска БиХ је у овој операцији имала преко 12.000 војника, којима је командовао генерал Манојло Миловановић, а муслиманских 12.000 бојовника је предводио генерал Атиф Дудаковић испред Петог корпуса муслиманске војске.

Гарда Пантери су били део тактичке групе ТГ-3, поред јединице Вукова са Дрине. Циљ је испуњен. Операција је почела 4. новембра, а завршена је 20. новембра 1994. када је непријатељ враћен на почетне положаје, а сам град Бихаћ стављен у полуокружење.

 

 

КОМАНДАНТИ ЈЕДИНИЦЕ

Гарда Пантери је имала три своја команданта:

  1. Бранко Пантелић, рођен 6. септембра 1957. године у Стублинама, крај Обреновца. Завршио је Војну академију КоВ, смјер артиљерија. Био је одличан студент и спортиста. Дипломирао је 1981. године, а службовао је у Нишу, Зајечару, Приштини, Призрену...  Оженио се 1986. и добио касније двије ћерке. Ратовао је у Вуковару 1991. као командант Територијалне одбране...
    Почетком 1992. долази у Угљевик, па у Бијељину да направи реорганизацију остатака ЈНА која је напуштала Босну. За врло кратко вријеме постао је поштован и омиљен као вођа и човјек међу људима и колегама због своје храбрости и одлучности.
    Убрзо након Смолуће, Бранко гине у засједи на планини Мајевици у Растошници 4. септембра 1992. године. Његови борци борили су се за његово тијело два дана послије погибије. Истог дана унапређен је у чин потпуковника што није ни сазнао. Посмртно је одликован и Карађорђевом звијездом са сребрним мачем за војне заслуге 1994. године. Пјевач Родољуб Вуловић - Роки га је опјевао више пута, као и његову Гарду Пантери.


     
  2. Љубиша Савић, рођен 11. августа 1958. у селу Ковачићи код Бијељине. Завршио је средњу машинску школу, а потом дипломирао на Вишој школи за социјалне раднике. Био је запослен у Центру за социјални рад. Оженио се девојком Бојаном 1981. године, са којом има два сина. Бавио се риболовом, обрадом дрвета, а и шах му није био стран.
    Био је један од оснивача Пантера и увјек је ишао први испред својих бораца. Није се одвајао од свог пиштоља марке "Маузер", па је по њему и добио надимак.
    Након рата ушао је у политику јер је хтео да се бори поротив крминала и ратних профитера... а за права бораца и ратних инвалида.
    Иако су га сарајевска гласила оптуживала за ратне злочине у БиХ током 1992-1995 њега нико из Хашког Трибунала није позвао. И у рату и у миру био је прије свега човјек.
    Постављен је у јануару 1998. године за начелника Управе полиције РС што је многима засметало. Дана 7. јула 2000. на њега је извршен атентат у Бијељини, а касније је Окружни суд донио пресуду криминалцу из Сарајева, Ђорђу Ждралу на 20 година затвора.

     
  3. Љубиша Лазић, рођен је 14. септембра 1964. у Бијељини. Потиче из земљорадничке породице са патријахалним начелима. Оженио се и има четверо дјеце. Школу резервних официра завршио је у Карловцу 1983. године. 
    У почетку рата био је са чином потпоручника на мјесту начелника инжењеријског батаљона у бригади... а касније послије погибије Бранка Пантелића на Мајевици постаје начелник штаба бригаде до 11. јула 1995. када постаје и командант бригаде све до марта 1996. године.
    Током босанско-херцеговачког рата је више пута унапређиван, а и више пута одликован: Орденом Милоша Обилића, Златна медаља за храброст.
    Послије рата се повукао да живи мирно са породицом.


     

 

ОДЛИКОВАЊА ЈЕДИНИЦЕ

Гарда Пантери је због исказане невјероватно велике пожртвованости и храбрости током рата у Босни и Херцеговини 1992-1996 одликована са два веома вриједна одликовања од највиших државних функционера РС, а то су:

  • Орденом Немањића и
     
  • Орденом Карађорђеве звјезде 2. реда

 

Многе јединице ВРС су дале допринос у стварању србског ентитета у Босни и Херцеговни, али свакако да Гарда Пантери спада у сам врх односно елиту србске војске у БиХ.

 

 



ЗАОСТАВШТИНА ЈЕДИНИЦЕ

Некадашњи чланови ове славне јединице су основали Удружење ветерана гарде Пантери у Бијељини, са циљем да његује традиције одбрамбено-отаџбинског рата и јединице Гарда Пантери, бори се за права бораца, породица погинулих бораца и свих грађана.

Подигнут је споменик у Прибоју (засеок Пањик) код Лопара погинулим припадницима Пантера.




Посјећено је: 76  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бошко Перић Пеша (1971-1994)

Вељко Миланковић (1955-1993)

Вукови са Дрине (1992-2006)

Зоран Боровина (1952-1992)

Игор Кисић (1980-1994)

Митар Максимовић (1963-2002)














АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."