Херцеговина је мучена србска земља већ стољећима. Готово да нема камена у тој србскох постојбини, а да није натопљена крвљу наших предака или па да има ћошак гдје нису похрањене њихове кости. Свакако да би и костију и крви било далеко више, да се наши преци не дигоше на оружје како би бранили своју нејач од завојевача, аустријских, њемачких, турских, усташких и др.
Само у 20. вијеку кршни херцеговци су три односно четири пута се дизали на оружје, а међу њима су свакако и Гачани, кршни Срби, ведрог духа, са којима нема шале када је у питању србско постојање и идентитет. Даће и живот ако треба.
Почетком 1990-их година када су сепаратистичке снаге у СР Словенији и СР Хрватској отпочеле процес распада социјалистичке Југославије, ситуација у СР Босни и Херцеговини је такође постала озбиљна. Тачније у тој централној југославенској републици био је један народ са три вјере. А босанско-херцеговачки рат је уствари био вјерски. Прво су муслимани и Хрвати ударили на православне Србе, а онда су се посвађали и међусобно ратовали.
Гацко је место које је према пописима становништва 1991. године имало релативну србску већину са преко две трећине процената. Још крајем 1991. године доста Гачана је отишло у Книн да помогне својој браћи у Крајини који су били системски прогањани од хрватских екстремиста оличених у режиму Фрање Туђмана.
Када су вође Србије и Црне Горе прогласиле 27. априла 1992. године трећу јужнославенску државу: СР Југославију, била је то издаја србске националне идеје у смислу да су србске земље преко Дрине остале саме тј. ван граница те државе. Тако су јединице бивше ЈНА почеле повлачити према СРЈ, док су они који су били са простора БиХ остали и формирали србску војску Босне и Херцеговине, која је касније названа: Војска Републике Србске.
Тако су и Гачани 7. аугуста 1992. године оформили своју Гатачку бригаду (XVIII лака пјешадијска бригада, Херцеговачког корпуса), која је била узданица и понос ВРС. Често је и сам начелник Генералштаба ВРС Ратко Младић хвалио Гачане као храбре борце који нису имали борбе у Гацку, него су често ишли на испомоћ другим србским крајевима који су били угрожени.
Тако је славна Гатачка бригада у свој ратни пут уписала жестоке борбе на сарајевском ратишту, гдје спадају ослобађање Игмана и Бијелашнице у љето 1993. године, затим борбе на Дрини и особађање Горажда и слом муслиманске Армије БиХ у региону, које је спријечено интервенцијом НАТО пакта. Било је такође крвавих борби на Тјентишту, око Борачког језера и др.
Током свог ратног пута, Гатачка бригада је имала преко 150 погинулих бораца који су своје животе уградили у темеље слободе Срба у Босни и Херцеговини. А то нас само обавезује да памтимо и обиљежавамо.
* * *
Нас је 7. аугуста 2018. године пут нанио баш у Гацко, гдје је поводом 26. годишњице стварања Гатачке бригаде откриван споменик у центру града. Првобитно смо Ристо Лечић и ја стигли у Гацко, а нешто касније и Чаки.
Прво је у цркви одржан парастос за погинуле борце, а онда на централном градском платоу откривена спомен плоча са исписаним именима оних који су погинули као припадници бригаде. То су откриле двије жене из породица чланова Гатачке бригаде.
Затим су личности из политичког и јавног живота Босне и Херцеговине имали своје говоре код споменика. Мало се тај програм и одужио, трајао је скоро 2.5 сата.
Потом је уследио ручак за госте у близини споменика. А након тога кршни Херцеговци су заорили ганге (посебне пјесме са камена љута). Ми смо неколико слика урадили за успомену, а сигуран сам да ћемо се опет враћати овдје, јер то је наш дуг према њима.
Нека је вјечна слава и хвала Гатачкој бригади.
Чуле
10.08.2018.