Филип Вишњић (1767-1834) је један од најпознатијих србских гуслара и твораца србских народних пјесама. Опјевао је умногоме србску националну револуцију с' почетка 19. стољећа када је србска држава васкрсавала посље вишевјековног турског робства и тираније. Иако, сљеп обишао је многе манастире и градове по Босни, Херцеговини, Шумадији, Црној Гори, Рашкој... стигавши чак до Скадра.
Поријекло
Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика, у сјевероисточјим дјеловима Босне, близу Дрине, близу Саве.
Био је из богате србске породице Вилића. Отац му је рано умро. Мајка му се преудала у село Међаше, и одвела са собом док је он имао четири године. По њеном надимку Вишња, Филип ће добити презиме - Вишњић.
Као дјечак је осљепио од Великих богиња, што му је обиљежило живот, јер су му оставиле ожиљке на лицу. Ипак, то га није спречило да постане гуслар, односно професионални народни пјевач, чувен још за живота.
Живот
Филипову породицу Вилић је 1787. године задесила несрећа. Свративши њиховој кући, неки Турци насилници ударе на част једне жене, лијепе Ђурђије, желећи да је отму и одведу харем једног опаког турског паше.
Да се освете за нанету штету, Вилићи једног Турчина посјеку, а другог објесе пред кућом, о шљиву са уларом његова коња. Нису дуго чекали на освету. Сви одрасли мушкарци, три стрица и један стричевић, били су одведени у град Зворник и убијени на најстрашнији начин. Породици су одузели царско право и име Вилића се скоро затрло.
На староме огњишту више није било хљеба за Филипа, а ни на новом огњишту јер му је тих година умрла и мајка. Научивши да свира у гусле, младић је напустио Међаше, потуцајући се босанским друмовима и пјесмом зарађујући за живот.
Путовао је годинама обишавши Босански пашалук, Херцеговину, дошао чак и до Скадра. У селима и око манастира пјевао је хришћанској раји, а свраћао је и на дворове муслиманских првака који су га примали с' поштовањем. Наш гуслар имао је пјесме и за рају и за господаре.
Стваралаштво
Поред тога што је био редактор старих пјесама, Филип Вишњић је био и творац нових пјесама. Између осталих његових пјесама, истичу се следеће:
-
Смрт Краљевића Марка; једна од најбољих пјесама о најпопуларнијем јунаку србског епоса
-
Двије пјесме хагиографског карактера, о Светом Сави
-
Хајдучка пјесма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића
-
Тринаест пјесама о Првом србском устанку
Тринаест пјесама „из Карађорђина времена“, заједно с још неколико мање значајних пјесама од других певача, чине последњи, устанички циклус србског народног епоса.
Нове пјесме о новим догађајима стварали су и други пјевачи у то вријеме, међу њима и један од највећих, Старац Рашко, али оне све заостају за пјесмама које су пјевали о старим временима. Филип Вишњић се, међутим, уздигао међу прве управо новим пјесмама.
Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Карађорђеву Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједне нове пјесме. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као пјесника. Некада је лутао по земљи, пјевајући пјесме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.
Живео је највише у близини Дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пева Сима Милутиновић Сарајлија у својој „Сербијанки“ (пјесма „Дика слијепаца“).
Први србски устанак
Први србски устанак 1804. године Филип Вишњић је дочекао у свом завичају. Слушао је како се турске војске скупљају на Дрини и одлазе да угуше буну. Гледао је закрчене друмове од турских бјегунаца и рањеника након велике србске победе на Мишару августа 1806. године. Са србском војском која се 1809. повлачила из Семберије избјегао је Филип у Шумадију.
Од тада ће сљепи гуслар живити на Дринском ратишту, крај Bојника. Наћи ће се некад усред окршаја, као 1810. када је својом пјесмом бодрио устанике да одбране Лозницу. Посље боја Вишњић је пјевао и Карађорђу, ћутљивом Вожду, који је с њим проговорио неколико ријечи. Био је омиљен гост у кућама устаничких војвода, Луке Лазаревића и Стојана Чупића. Змај од Ноћаја Вишњићу је за пјесму Бој на Салашу даровао белца, па је неко време колима путовао по Србији.
Послије Првог србског устанка
Послије пропасти Првог србског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живио на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама: ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући пјесме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале пјесме о србској буни које је сам испјевао.
У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџићем који је записао његових 17 пјесама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег србског пјесника Лукијана Мушицког. Тим сусретима „србског Хомера“ и „србског Хорација“ дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао пјесме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд.
Упокојење
Умро је у Грку, на југозападу Срема 1834. године. Сељаци су га сахранили у свом гробљу и на великој крстачи од храстовине урезали му гусле. Касније је село Грк промијенуло име у Вишњићево.
Заоставштина
Многе улице, школе, друштва у Србији, али и дијаспори понијеле су његово име. Својим ослободилачким полетом Вишњић је најсличнији Петру II Петровићу Његошу, са којим га и иначе везује низ заједничких црта.
Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се стандардним формулама и клишеима, Вишњић је умногоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, ослободилачку, револуционарну пјесму, са снажним индивидуалним обиљежјима.
Почетком 21. стољећа у његовом родном селу је планирана изградња реплике његове куће.