Ову икону Светог Николе и кандило купио је прaђед Ђуро звани Вукан у Старој Цркви у Сарајеву, некад послије Великог рата.
Скоро да је 100 година са нама Вегарама. Нису је дирале Швабе, усташе, а ни партизани. Али у задњем рату кад су бабу Милку затвориле комшије и након три дана пустиле, нашла ју је полупану и под кревет бачену. На задњој страни и данас постоји отисак војничке чизме, којом је загажена и под кревет шутнута.
Кад смо успјели да организујемо размјену, баба ју је у њедрима доњела. Сигурност коју сам осјетио кад је баба доњела икону, не може се описати. Уједно то је једина успомена коју имам од прије рата. Јер све ствари и слике остале су и комшије су их уништиле. Чувао нас је Свети Никола у свим ратовима и нико није погинуо. А ја и брат смо се читав задњи рат молили пред њом и то за сваког по имену у нашој фамилији и нико није страдао.
Убјеђен сам, да нас је чуо Свети Никола и Господ, те услишили искрене дјечије молитве. Ко зна колико је пута Свети Никола молио Господа и помогао нам. Јер некако склони смо невољи и слабо неправду трпимо, па вјерујем да је и Свети Никола око нас пуно посла имао.
Посебно око мене који се пред овом иконом молим од своје шесте године и оног дана кад сам све своје фолирао и до лудила довео, претварајући се да ме стомак боли јер ми се није ишло у предшколску. А кад сам послије подне заспао уснио сам Светог Николу, који ме је помиловао по глави и без ријечи нестао.
Ту ноћ сам се први пут помолио Светом Николи и Господу Богу, а ђед ме је то научио. Чак и мртав пијан и ошамућен ко зна чим нисам легао, а да се нисам помолио пред иконом Светом Николи и Господу.
Небројено пута ми је Свети Никола помогао и молитве услишио, те би о томе могао писати данима.
Нек је сртена слава свима који славе и да вас све чува Свети Никола и Господа Исуса Христа моли за спас душа ваших.