Братунац и Сребреница 7. јула 2018 - www.Bosna-Hercegovina.com



































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 21
Два дана: 99
Седам дана: 433
Мјесечно: 2042
Годишње: 11249
Укупно: 11249

Највише посјета
25.7.2018 715




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Игор Кисић (1980-1994)


Споменко Гостић (1978-1993)


Зоран Боровина (1952-1992)


Вељко Миланковић (1955-1993)


Јован Дучић (1874 - 1943)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Страхиња Живак (1932-2014)


Сребреничке жртве 1992-1994


Раде Рогић (1956-1995)

23. јул 2018.


Братунац и Сребреница 7. јула 2018


Не плачем само с болом свога срца
Рад` земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

 

Овако је стихове низао Алекса Шантић, чувени херцеговачки пјесник који је стварао на прелому вијекова у земљи мученици Босни и Херцеговини, коју су напустили једни завојевачи - турски, а онда дошли други - аустроугарски. И једни и други су имали циљ затрти све србско на тој вишевијековној земљи. Они први су исламизовали Србе, а ови други су их покатоличавали. Тако су средином 20. века настајале нове нације.


Србски џелати: муслимански кољачи из Сребренице

 

 

У последњој деценији геноцидног 20. стољећа исламизовани Срби - муслимани ударише на своје комшије православне Србе у читавој Босни и Херцеговини. С тим да су углавном имали помоћ од покатоличених Срба тј. Хрвата. Мада ни помоћ из арапског света није мањакало, напротив. Не само да су слали оружје већ су стизали и добровољци - муџахедини.

Тако је у периоду 1992-1995 трајао босанско-херцеговачки рат, гдје нема побједника, сви су изгубили: своје најмилије, своје куће, свој завичај, најбоље године... Босански део Подриња односно: Сребреница, Братунац, Милићи, Скелани представљају најстрадалнији део на подручију читаве бивше Југославије.

За 38 ратних мјесеци, од маја 1992. до јула 1995. године муслиманске ратне јединице којима је командовао Насер Орић, убиле су најмање 3.500 Срба свих узраста, очишћено је најмање 100 насеља и уништено преко 5.500 србских кућа. Да нису у питању Срби као жртве ово би се оквалификовало као геноцид односно етничко чишћење у најмању руку.

Али пошто су Срби жртве, то се већ деценијама у западним медијима ни не спомиње. Толико је послато неистина, да је питање само како и када ће пући тај балон лажи. Муслимански злочинци нису имали милости ни према дјеци, ни старцима, већ су бестијално нападали желећи истребљење. О томе су чак и поједини сребренички муслимани свједочили послије рата.

Иначе Тужилаштво и правосуђе Босне и Херцеговине већ годинама намјерно врши опструкцију предмета гдје су Срби жртве и неће да поведе судске процесе који би заправо размотали клупко лажи, гдје би се видело ко је заправо почео рат и ко сноси одговорност за штету која је тим ратом несагледива. О опструкцијама и лицемерју Хашког трибунала, боље и да не говоримо.

 

*      *     *

 

Србски Светионик је и настао на идеји стварања културе сјећања, односно посјете значајним мјестима за србски народ, као и обиљежавање мјеста страдања, јер само тако можемо новим нараштајима послати јасну поруку да се тако нешто не заборави, самим тиме и не понови.

У Братунцу на комеморацији смо први пут били прије двије године. Добили смо позив од општинске организације Породица погинулих и несталих Републике Србске. Прошле године нисмо дошли јер је из Владе РС стигло обавјештење да се дешавања са суботе помјерају на петак?!

Ове године је све остало за суботу, што је био нама сигнал да можемо доћи, а позив је званично упутила г-ђа Радојка Филиповић. Обавестих и мог другара односно пароха Сашу да ћемо доћи на комеморацију. Иначе већ неколко година ово је манифестација од републичког значаја за Србску.

Полазак из Београда је заказан за пола седам изјутра на Ивањдан. Тако да ја покупих Кају и Горана и преко Ваљева дођосмо до Осечине. Тамо се кратко заустависмо да посјетимо споменик браћи Недић, јунацима из Првог србског устанка, који јуначки положише живот у Боју на Чокешини. Настављамо даље, свратисмо у још једно село у цркву, јер смо видели спомен-обиљежје из Првог свјетског рата.

У Босну пређосмо код Љубовије и уђосмо одмах у Братунац. Мала варош која одише чистоћом. Кренусмо одмах ка гробљу... гдје се код цркве Успења Пресвете Богородице упаркирасмо и купимо цвијеће. Моји пајтоси у цркви налетеше на мога имењака који је био расположен да им прича приче о братуначкој цркви, али и самом Братунцу.

Одосмо до гробља, а тамо је већ било свијета, док је програм мало и каснио односно почео је у 11:10 сати. Свештеници СПЦ су служили парастос и молитвено сјећање за оних 3.500 Срба који су од Орићевих ескадрона смрти били убијени углавном хладним оружјем. Након тога полагани су вијенци, прво државне делегације, а после и удружења. Међу њима и Србски Светионик.

Протоколом није предвиђено да народ, односно телевизије снимају наш транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, гдје су пописана сва већа стратишта Срба 1990-их... али одмах по завршетку ми смо то развлили, Каја и ја и још сам позвао неколико дјечака из локалног фудбалског клуба, па смо се и усликали заједно. У медијима нисам приметио да је неко пустио снимак тога, али су људи долазили и сликали тај транспарент.

Одлаизмо након тога у Дом културе, гдје је за 12 сати било предвиђено приказивање документарног филма "Сузе анђела", који је урађен у сарадњи РТРС и Републичког центра за истртаживање ратних злочина. Прије него се приказао документарац, обратили су се начелник Општине Братунац, Председник и Премијер РС, и министар одбране Србије, пошто је ово дефинисано као догађај који заједнички обиљежавају Реп. Србска и Реп. Србија.

Занимљиво је да је ту био присутан и руски амбасадор у БиХ... док британски, немачки и амерички амбасадори нису били, нашта је и сам Миле алудирао.

"Сузе анђела" је изузетно потресан филм, који говори о ужасима босанско-херцеговачког рата деведесетих година двадесетог вијека, гдје централни дио приче заузима страдање и мучеништво србског дјечака Слободана Стојановића који је у моменту убиства имао свега 12 година. Он је по напуштању родне куће и одласка код комшија јако патио за својим кучетом и једне ноћи се искрао и побјегао на муслиманску страну гдје је заробљен.

Убијен је на најстрашнији начин хладним оружјем од Елфете Весели, Албанке у редовима 28. дивизије муслиманске Армије Босне и Херцеговине, на очиглед њених сабораца и комаданта Насера Орића.

О самом злочину над Слободаном свједочио је један очевидац, муслимански војник пред судом, који је до детаља описао ликвидацију. Не вјерујем да је у сали ико остао равнодушан, већ да се сваком срце згрчило стотину пута.

Поред тога, филм приказује и шта се дешавало након Слободановог убиства, у смислу како је то оставило трагичне посљеднице на његову мајку, која је изгубила душевни мир и постала неурачунљива особа, након што је екипа патолога са ВМА из Београда, коју предводи др Зоран Станковић показала остатке Слободанова леша.

Филм се не препоручује особама који су млађи од 18 година и осјетљивим особама!

Након филма смо кратко прошетали братуначким улицама, гдје нас је отац Саша позвао на ручак у један ресторан. Заиста, домаћинство које ми доживљавамо у Босни и Херцеговини је изнад свих очекивања. И у Бијељини пре 4 мјесеца су нам указали велику част из удружења "Пријатељи Илијаша".

Тако да смо се ми одазвали позиву и тамо остварили контакте са неколико људи, са којима у будућности планирамо сарадњу, све са циљем да истина изађе на свјетло дана.

После тога запутисмо се у Сребреницу, гдје смо планирали посјетити православну цркву, која нажалост није била откључана. А видели смо доста објеката гдје се виде трагови рата. Вријеме као да је 25 година стало.

У сребреничком Дому културе дођосмо, јер смо од оца Саше добили позив за промоцију књиге, не знајући о коме се заправо ради. Тачније, била је то промоција књиге "Република Српска у одбрамбено-отаџбинском рату", коју потписује неколико аутора, а један од њих је Предраг Лозо. Он је уједно био и уредник те вечери скупа са својим сарадницима гдје су приказали монографију једног ентитета БиХ.

Нама је то било непланирано, али ето допало нам се тако да смо морали да наставимо ка кући, јер је већ и мрак почео падати. Кратко смо се задржали у Кравици, гдје смо и поред кише се зауставили поред Спомен-крста и целивали га.

Код Зворника пређосмо административни прелаз, а онда лагано ка Шабцу. Имали смо једну добру паузу у Богатићу гдје смо се мало бањали и пријало нам је због кичме и врата. У престолницу стигосмо иза поноћи.

Све у свему једна одлична акција, доста смо тога видели и научили, проширили сарадњу са постојећим сараднцима, али добили смо и нове. О томе ће се тек чути.

 

 

Чуле
08.07.2018.

 




Посјећено је: 80  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бијељина 31. март 2018

Бања Лука 4. фебруар 2018

Бања Лука 5. фебруар 2017

Пребиловци 6. август 2017

Пребиловци 6. август 2016

Пребиловци 6. август 2018












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."