Балканска вјетрометина је таква гдје увјек дувају олује и често се пролива крв наше нејачи од разних завојевача који су жељели да покоре наш пркосан народ. Готово да нема разлике између Босне и Космета. И једна и друга земља је православна, гдје су владари из династије Немањића зидали манастире и друге културно-историјске споменике.

Иако је прва србска држава створена у Старом Расу, земљи која је спона Босне и Херцеговине и Косова и Метохије... преци Светог Саве су из Захумља, али су управо на Косову и Метохији направили србски Јерусалим, велики број светиња је подигнут управо тамо, а потоњи владари су у Призрену зидали и себи дворе. Србија је тада била велесила.

И у оној чувеном Косовском боју на Видовдан 1389. године, када је Кнез Лазар као Христов ратник изашао на мегдан турском султану Мурату, бранећи и Србију и Европу од навале ислама, из Босне је стигао један велики одред србског војводе Влатка Вуковића - Косаче из Хумске земље, по налогу Краља Твртка I Котроманића.

Турци су тада иако бројчано јачи за кратко застали, али су касније покоравали све хришћанске земље и ишли све до Беча гдје су убедљиво поражени, а након тога је услиједило дугогодишње повлачење и пропаст Османлијске царевине. Србска национална револуција с' почетка 19. вијека је постепено напредовала и довела до ослобађања србских земаља тек у наредном 20. вијеку.

И у Другом свјетском рату, али и 1990-их година србски народ и у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији је претрпео огромна страдања од муслиманских и усташких злочинаца, односно Арбанаса. Зато се Срби из ове две земље јако добро разумију.

Тако да није случајно што су људи из братуначке Светосавске Омладинске Заједнице одлучили да позову Косовске Божуре на духовне вечери које организују у свом крају.

*    *    *

Позвала је мене једна чланица Божура прије десетак дана и вели да би требало да иду у Братунац, али да немају превоза... Ако би се могли како договорити да их ми из Србског Светионика пребацимо до Братунца и назад. Имају тамо и смештај, све ће бити подмирено само да нађем два аута. Рекох јој да може, али да имају седам слободних места, у два аута. Она пристаде.

Покуписмо прво Миру, Гавру и Јована, а онда одосмо по остатак екипе са Нешом... Таман како је планирано ми смо кренули пут Подриња. Уз пут смо имали једну мању незгодацију, али смо успјели да то ријешимо, што се није ни осјетило на нашем путешесвију.

Код Гавре и Јована иако постоји повећа разлика у годинама, у дружењу и атмосфери се то не осјети. Обојица су наоштрени на добру забаву и шалу.

Правили смо само једну паузу за кафу и пићенце, што је помогло возачима да мало одморе. Наставили смо даље и код Љубовије пређосмо мост на Дрини и уђосмо у Србску Републику Босну и Херцеговину. Скретосмо лијево и правац Братунац. Тамо смо се паркирали код Дома културе и оставили Косовске Божуре да обаве пробу.

Ми смо за кратко намонтирали заставе Косова и Метохије, и још једну руско-србску. Томе нам је помогао Илке, са својим сарадницима.

Остатак екипе је отишао да поседи мало са Србским Витезовима, који су запуцали из Шида, али преко Бањалуке, вјеровали или не. Била је то фантастична прилика да се мало разгалимо уз догодовштине са претходних дешавања које смо прошли годину и по дана уназад. Чак се и Прва дама задовољно смјешкала на описивања Бане, Сркија и Нелета. Срки је наравно морао да плаћа неке дугове...

Одосмо у Дом културе гдје смо заузели места у неком петом реду. Сала је пред сам почетак била пуна, односно око 200 људи је било присутно. Таман испред нас сретосмо и Радојку Филиповић из Организације породица погинулих и несталих у Отаџбинском рату.

Концерт су отворили Ивана Жигон, првакиња Народног позоришта у Београду, скупа са Миром, Драганом, Јованом и Гавром на хармоници... Пјевали су нам: "Звона звоне невера их слуша" и др. Док је Ивана Жигон рецитовала пјесме.

Након њиховог првог дела, наступио је отац Серафим, односно оркестар "Србче"... гдје је о. Серафим имао помоћ од колеге и три дечака. Пјевали су и публика је уживала.

У другом дијелу наступа Косовских Божура, атмосфера се још више усијава јер су се чули стихови пјесме "Видовдан". Подижемо салу на ноге и сви у глас пјевамо. Након тога чује се из публике "Са Косова зора свиће, свиће, свиће нови дан...", а Гавра помаже хармоником и још дјеца излазе на бину, тако да се мјешају учесници са публиком.

Друга пјесма на бис била је "Ђенерале, ђенерале", пјесма коју је Гавра давно написао као посвету полицијском генералу Вељку Раденовићу, комаданту ПЈП из Призрена, који се прославио 1998-1999 када је бранио свој народ на Космету од албанских банди. И ту пјесму смо отпевали из срца сви присутни у сали.

За сам крај Ивана Жигон је одрецитовала "Пркосну пјесму" Добрице Ерића, која на најбољи начин симболизује Србе последњих деценија. Добила је аплауз и тиме је концерт завршен.

Прешли смо до парохијског дома цркве гдје су организатори уприличили вечеру, али један мањи део наше екипе је отишао пут Б. Баште, да обиђе фамилију. Они који су остали провели су се баш добро, пјевајући на гитари о Србији, Русији итд.

Наредно јутро се сви нађосмо у цркви на литургији, а после тога опет у парохијиски дом на доручак. Они који су кренули пут Новог Сада одоше раније, а ови други, који су кренули пут Београда, свратише у Мали Зворник, код Милкића: Ненада и Драгане на кафу и диван.

Увече сви стигосмо у Београд задовољни што смо упознали низ нових људи, дружили се са драгим људима, а срце и душа су уживали у познатим стиховима.

Чуле
22.10.2018.