Бранко Ћопић је био књижевник и академик, учесник Другог свјетског рата као партизански борац. Школовао се у Босанској Крупи, Бихаћу, Бања Луци, Београду, Карловцу, Сарајеву...

Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповјетку 1936. године.

Његова дјела су између осталих, превођена на енглески, њемачки, француски и руски језик.

Био је члан Србске академије наука и умјетности, Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине.

У Ћопићевим дјелима доминирају теме из живота обичних људи из Босанске Крајине, као и приче и Другог свјетског рата рата. Због јавне критике појединаца у власти педесетих година 20. вијека, пао је у немилост комунистичког режима.

Под неразјашњеним околностима извршио је самоубиство скоком са моста Бранковог моста у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота. Сахрањен је у Београду, на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.

По њему су назване многе улице, школе, а направљено му је и неколико споменика. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.

ЖИВОТОПИС

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашани у сјеверо-западном дијелу Босне, под планином Грмеч, у вријеме Првог свјетског рата, када су аустроугарске власти масовно хапсиле виђеније Србе, православне свештенике и народне прваке, јер су се бојале устанка србског живља.

Његови преци су ту дошли из Лике. У исто вријеме, његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, био је послат у Румунију, гдје се борио негдје на фронту у Карпатима, док је његов стриц Ниџо, пребјегао на србску страну и борио се у Војсци Краљевине Србије, као добровољац против Аустроугарске монархије.

Отац му се вратио жив из рата, али је брзо умро по доласку кући од болести и исцрпљености. Бранко је заједно са млађим братом и сестром остао да живи поред мајке Соје, стрица Ниџе и дједа Радета, који је оставио дубок траг у Бранковом животу.

Прва књига коју је прочитао била је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у III разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“.

Сљедеће прочитане књиге биле су „Доживљаји једног вука“ и „Доживљаји једне корњаче“.

Прво штампано дјело објавио је са 14 година у омладинском часопису „Вијенац“ 1928. године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бања Луци и Сарајеву, а матурирао у Карловцу... док је Филозофски факултет завршио у Београду.

Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике. Добио је „Награду Милан Ракић“ 1939. године. Уочи Другог свјетског рата бива послат у Дравску бановину, гдје се налазио у Ђачком батаљону у Марибору.

Партизански дани Ћопића

У данима Априлског рата 1941. године Бранко Ћопић је са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града у Босни. Послије тога је отишао у свој родни крај, а са почетком Народног устанка ступио је у редове устаника и међу њима остао током цијелог Другог свјетског рата.

Све вријеме рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.

Током Другог свјетског рата изгубио је сестру и брата.

Послије 1945. неко вријеме је био уредник дечјих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дјечјих писаца рођених на балканским просторима.

Дјела су му превођена на руски, енглески, француски, њемачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУБиХ.

Цијели радни и животни вијек након Другог свјетског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама.

Свој стан у Београду, улица Краља Милана бр. 23, у ком је живио од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.

ЗАОСТАВШТИНА

Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.

Исто тако су екранизована његова дјела као што су: "Орлови рано лете", "Осма офанзова", "Глуви барут" итд.

Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу 2019. је био у Бечу. По њему су назване многе улице, школе, тргови у Републици Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори.

КЊИЖЕВНИ ОПУС

За књижевни рад добио је више награда између осталог

• Награду АВНОЈ-а 1972. године
• Његошеву награду 1972. године
• НИН-ову награду 1958. године

Његова прозна дјела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповједачком техником користећи свјеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају.

Ћопића су доратним приповјеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, дјеца, скитнице и надничари... и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумјевањем.

У лирски интонираним ратним приповјеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

Почетком 1950-их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у југославенској тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у часопису „Јеж“ која је покренула лавину осуда са врха Комунистичке Партије Југославије и власти...

У хајци на писца учествовао је и сам Јосип Броз Тито који је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ни ухапшен. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цијела хајка на писца.

Са успјехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме — приповјетке и новеле.

Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку против фашистичких окупатора. У роману „Не тугуј бронзана стражо“ је описано прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.

Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмију чак и властитој невољи.

Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.

Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповједачким и хумористичким даром, у његовим дјелима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, прије свега у збирци „Огњено рађање домовине“.

Бранко Ћопић је цијењен и као дјечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања, али и несумњивом хумористичком таленту.

Написао је преко тридесет књига за дјецу, међу којима су и два романа.

ДЈЕЛА