Борислав Боро Радић (1954-1992) - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 272
Два дана: 948
Седам дана: 2741
Мјесечно: 11034
Годишње: 50205
Укупно: 141058

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Митар Максимовић (1963-2002)


Иво Андрић (1892-1975)


Борислав Боро Радић (1954-1992)


Филип Вишњић (1767-1834)


Бранко Ћопић (1915-1984)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Вукашин Клепачки (1894-1943)


Олга Драшко


Брано Вучетић

15. фебруар 2020.


Борислав Боро Радић (1954-1992)


Борислав Радић (1954-1992) је био командант интервентног вода Вогошћанске бригаде, Сарајевско-Романијског корпуса србске војске у Босни и Херцеговини, који је дао велики допринос у одбрани овог сарајевског насеља од агресије муслиманских офанзива на почетку босанско-херцеговачког рата деведесетих година 20. вијека.

Погинуо је средином јула мјесеца 1992. године на сарајевском ратишту под неразјашњеним околностима, у једној засједи заједно са својим саборцем Предрагом Жарковићем. Постхумно су одликовани Орденом Републике Србске.

Иза себе Боро Радић је оставио троје дјеце из два брака. Његови посмртни остаци су ексхумирани из вогошћанског гробља и 2017. године пребачени на војничко гробље Мали Зејтинлик, општина Соколац на Романији, гдје се налази иначе највећи број погинулих припадника ВРС током рата.

Боро Радић је прије рата био познат као спортиста, љубитељ борилачких вештина, а у каратеу је имао црни појас 4. дан... Живио је годинама у Француској, гдје је стекао велики иметак.

 

 

ЖИВОТОПИС

Борислав Радић је рођен 1. јануара 1954. године у насељу Вогошћа, које се налази у сјеверном дјелу града Сарајева. Још као младић био је познат међу Сарајлијама као неко ко воли борилачке спортове: прво рвање, па бокс и тамо остварио добре резулате... а на крају се највише посветио каратеу. Тренирао је у клубу "Босна", гдје је добио признање црног појаса 1. дан. Његово тијело је било природно извајано попут вретена, па је Боро једно вријеме се бавио из атлетском гимнастиком.

Средином 1970-их година није био вољан да диринчи у Сарајеву, за просјечну радничку плату, желио је много више. Тако се отиснуо пут Француске, гдје је достигао титулу мајстора каратеа црни појас 4. дан.

Тамошњи џет-сет је врло брзо увидео његову брзину и способности, па је постао чувар многим ликовима из тог свијета. Кулоарске приче говоре да је сарађивао чак и са албанским мафијашима за велики новац наравно. Његово пријератно богатство је било процењено и пар милиона немачких марака.

Боро Радић је волео оружје и био колекционар истог... чак и за поклон је волео да даје пиштоље.

Сарајевски мангупи млађе генерације често су од старијих слушали приче о Бори Радићу. Тако је створен мит о човјеку који нема страха... Крајем седамдесетих година 20. вијека Боро Радић се за кратко вратио у Вогошћу, а та вијест је громко одјекнула у Сарајеву.

Тек што је дошао у Сарајево, Боро Радић је посјетио свој некадашњи карате клуб и показао им титулу карате мајстора коју је стекао тамо, а то је црни појас 4. дан... Међутим, они из љубоморе нису хтјели да му одају признање иако у то вријеме само два човјека на територији бивше Југославије су имала тако нешто: Боро Радић и Илија Јорга, који се сматра пиониром ове древне источњачке вјештине на Балкану. Бору то није занимало, већ је само показао шта заправо посједује. Схватио је да за њега ту нема мјеста па није више тамо ни одлазио.

Док је боравио у Сарајеву пар година, Боро Радић је био чувар елитних локала главног града Босне и Херцеговине, што му је доносило добру зараду, али и сукобе са бунџијама и жестоким момцима који су хтјели да они буду "газде". Боро је то све ријешавао без проблема и многи су подвијали реп гдје би се он појавио.

У Француску се враћа 1982. године и био тамо све до почетка 1990-их, гдје је уживао велики углед, а имао је реноме "најопаснијег Србина" у иностранству... Међутим, када је избио рат на подручију СФРЈ, односно када се та држава почела распадати у крви. Њему је то био сигнал да дође и помогне свом народу, односно заштити нејач.

 

 

РАТНИ ПУТ

Док су познати сарајевски криминалци тзв. Санџаклије у то вријеме правили и организовали паравојне формације, Боро Радић је у Вогошћи организовао у прољеће 1992. године митинг против рата... Била је то колона дуга километрима, а највише је било младих, јер они су у Бори Радићу гледали идола. Тада су прављени и спискови, гдје су уписивани људи који немају оружје, а желе да бране Вогошћу, пошто су припадници "Зелених Беретки" и "Патриотски Лиге" већ увелико нападале сарајевске квартове гдје је било Срба, пљачкали, убијали, тукли, силовали итд.

Боро Радић није био задојен мржњом, нити је имао шовинистичке испаде. Баш напротив, његове двије супруге: Бисера и Зехра биле су муслиманске националности. На све начине је покушао да заустави рат јер је схватио какво зло доноси. Ипак, када је миниран познати локал "Себастијан" у Вогошћи и сам Боро Радић је схватио да је "враг однео шалу" и да мора да брани свој народ. Тако је постао командант интервентног вода у Вогошћанској бригади у Сарајевско-Романијском корпусу ВРС.

Није се либио да стане испред својих сабораца и да крене у ослобађање свих дијелова Вогошће. Између осталог упао је у полицијску станицу Вогошће почетком априла 1992. године и заробио муслиманске полицајце. Тако је такође и погон фабрике "Претис", која је производила углавном војне ствари (највише муницију), па је тако и њу ослободио, јер је знао шта она значи у рату.

И током самог рата Боро Радић је исправљао "криве Дрине" односно штитио слабије момке. Зато су га многи обожавали. Рањаван је више пута. Иако су га звали више пута да се врати у Француску, гдје би имао примамљиве пословне понуде, он је одбијао. Остао је у Сарајеву.

За разлику од многих команданата током рата на све три стране, Боро Радић је био неко ко је прошао свијета и видио многе ствари, којима је желио да култивише свој крај. У хотелу "Парк" је смјестио свој штаб, гдје није дозволио неред, напротив, блисао је хотел пуним сјајем.

Такође, Боро Радић није био галамџија, већ је тихо диванио и ријетко је било да издаје наредбе. Мада је он врло добро контролисао ситуацију и своју јединицу. И у тим ратним временима, Боро Радић је знао да се нашали.

Лично Јука Празина је на почетку рата звао Бору Радића и понудио му огромну суму новца, како причаше тада 1.000.000 ДЕМ ако напусти Сарајево... који би му исплатио преко Алије Изетбеговића.

Исто тако, у једној причи између Николе Поплашена, тадашњег потпредсједника Народне скупштине... и Боре Радића, јасно је Боро ставио до знања да неће дозволити да се машине односе из Вогошћанских фабрика које је тражио Радован Караџић, тадашњи предсједник Републике Србске. Неколико дана послије тог разговора, Боро је био мртав.

 

 

ПОГИБИЈА И САХРАНА

Његов ратни пут и борба је ипак сметала, јер Боро Радић није пљачкао, није се бавио шверцом, није волио те ствари. То је сметало локалним газдама подземља тј. ратним профитерима и пала је одлука да се Боро Радић уклони. Тако да је налог за његову ликвидацију стигао са србске стране.

Код кафане "Ранч" у вогошћанском кварту Љубина направљена му је засједа 19. јула 1992. године у касним поподневним часовима. Преко мотороле је јављено: "птичица је полетјела". Контраверзе кажу да је извјесни полицајац Петар Мотика који је био у лошим односима са Радићем, то јавио муслиманској страни, иако ово никада није доказано. Испада да је јединица Енеса Дурака то извршила.

Он је кренио да помогне својим саборцима који су држали линију. Поред њега су погинули Предраг Жарковић и још пар сабораца. Ово убиство никада није расветљено од безбедоносних органа Републике Србске.

На његовој сахрани дошла је готово цијела Вогошћа и околна мјеста, да му дају последњи поздрав и одају пошту за учешће у рату. Било је ту људи свих вјера и нација.

Сахрањен је на локалном гробљу у Потровићима пар дана касније. Опроштајни говор је одржао Драгослав Бокан.

 

 

ЗАОСТАВШТИНА

Интервенти вод којим је командовао послије његове погигије понио је његово име, а команду је преузео Слава Вуковић, његов замјеник. Ова јединица се борила све до потписивања Дејтонског мировног уговора 1995. године и дала велики допринос у стварању србског ентитета у Босни и Херцеговини.

Постхумно су Боро Радић и Предраг Жарковић одликовани Оредном Војске Републике Србске, као њен творац.

 

Посмртни остаци Боре Радића су ексхумирани по жељи његових сабораца 24. марта 2017. године, јер је његов гроб често скрнављен од муслиманских екстремиста и пренети на војничко гробље Мали Зејтинлик (општина Соколац изнад Сарајева), на коме се налази преко 1.000 бораца Сарајевско-Романијског корпуса србске војске у БиХ.

Пјевач народне и родољубиве музике Мирослав Мића Пржуљ је написао једни пјесму за Бору Радића.




Посјећено је: 216  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бошко Перић Пеша (1971-1994)

Вељко Миланковић (1955-1993)

Вукови са Дрине (1992-2006)

Зоран Боровина (1952-1992)

Игор Кисић (1980-1994)

Митар Максимовић (1963-2002)














АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."