Бања Лука 5. фебруар 2017 - www.Bosna-Hercegovina.com





































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 99
Два дана: 270
Седам дана: 825
Мјесечно: 2904
Годишње: 13674
Укупно: 13674

Највише посјета
25.7.2018 715




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Јован Дучић (1874 - 1943)


Иво Андрић (1892-1975)


Раденко Галинац (1969-1995)


Вељко Миланковић (1955-1993)


Игор Кисић (1980-1994)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Слађана Кобас (1992-2006)


Олга Драшко


Божана Делић (1912-2005)

8. мај 2018.


Бања Лука 5. фебруар 2017


Деценије су прошле од краја Другог светског рата, а многе истине су и даље намерно сакривене. О томе (мора да) се ћути. Кажу нам да је то било давно и да све треба заборавити (?!) како би имали лепшу будућност. Не верујем... не у лепшу будућност већ у то да морамо заборавити наше претке и нашу историју.  Јер онај ко не поштује претке, не заслужује да има и потомке. А онај ко жели да се злочини забораве, тај жели и да се злочини понове.

Из историје сам био одличан ђак и учио сам тај предмет као да је једини. Али тек појавом интернета и друштвених мрежа, почетком новог миленијума ја сам чуо за стравичан усташки покољ србских цивила у бањалучким селима: Дракулић, Мотике, Шарговац и рудник Раковац. Тада су џелати, које су предводили фра Мирослав Филиповић, Јосип Мишолов и др. Овај план истребљења Срба око Бања Луке, осмислио је хрватски адвокат др. Виктор Гутић. Тако је у зору 7. фебруара 1942. више хиљада усташа, заједно са римокатоличким свећеницима, ушло у гореспоменута села и ниједан метак није испаљен, већ све хладним оружјем су убијали: жене, децу, старце... Тако је 3.215 Срба убијено за само један дан.

Још горе од овог морбидног злочина јесте заборав!

Тачније, након Другог светског рата, припадници тајне полиције УДБ-е су прогањали, хапсили, па чак и убијали свакога ко је спомињао злочине, националност жртава и џелата... Једноставно, темељи социјалистичке Југославије били су "братство и једнинство" јужнославенских народа. Забрањиване су чак и књиге које су одражавале аутентична сећања на страдање нашег народа. Све је то био динамит за нове ратове, прогоне и геноцид почетком 1990-их, када се СФРЈ распала.

Први споменик жртвама усташког покоља у Дракулићу подигнут је 1965. године и то са петокраком (!?) и 1.400 уклесаних имена, а тек 1988. године спомен-костурница где су наведена 2.315 имена Срба.

Наше удружење СРБС, од самог почетка, негује културу сећања нам србске жртве које су убијане у 20. и 21. веку. Тако да нисмо имали дилему да ли да дођемо у Бања Луку у недељу 5. фебруара 2017. године. Позвали људе који су већ ишли са нама на неке акције и дешавања, како би отишли у срце Босанске Крајине и присуствовали парастосу и помену из времена НДХ. Првобитно је било замишљено да идемо нас 4-5. Међутим, како се нашим другарима и саборцима свидео тај план за Бања Луку, то смо видели да један ауто неће бити доста. Беслаћ је изнајмио ауто са 7 места од свог комшије, а како нам ни то није било довољно, јер смо на списку имали 10-11 путника, одлучено је да идемо са још једним аутом. Полазак је заказан за три сата изјутра.

Мићан је једини стигао на време у резиденцију, док сам ја морао да покупим Мијака, Колета и Бранка, а Беслаћ је покупио цуре и Илића. Окаснили у поласку јесмо, јер су Беслаћа заустављали полицајци у рутинској контроли, а онда још испаде да није наглашено да се понесу пасоши, пошто је једна од ранијих замисли била да се иде преко коридора, односно Семберије и Посавине, а како смо видели да је то превише времена за пут одлучили смо се за путешесвије преко Срема и Славоније тј. аутопутем.

До границе нам је брзо пут прошао... углавном смо еволуцирали успомене и причали анегдтоте са ранијих путовања и дешавања. Тако смо дошли до Батроваца и "границе". Нису нас пуно задржавали, само су нас питали ђе идемо и када су чули одговор, питају да ли познајемо ове испред нас. Беслаћ је добро газио шарана, а ја пратио за фићком иза. Код Окучана се искључисмо, па правац на мост, односно ушли смо у Градишку. Били смо кнап са временом и настављамо без паузе све до престолнице Републике Србске. Свратимо ми тако у "туђу кућу", да овај наш клапац остави ствари, а уједно и да чујемо координате за наш циљ.

Јесте да смо мало и лутали у походу на Дракулић, али смо успели да се снађемо и дођемо испред цркве св. Ђорђа, где је паркинг био препун. Одмах изађосмо и лагано улазимо у цркву где су свети оци држали недељну литургију. Црква јесте била пуна а запазили смо велике црне мермерне плоче са именима убијених Срба који су сортирани по селима, породицама, годишту. Одмах након литургије, настављен је парастос у цркви, који није дуго трајао. Прота нас је позвао да одемо код споменика жртвама, који је мало подалеко од цркве.

Дошли смо код споменика, а полицајац који нас је зауставио, рече да је већ стигла дојава за нас и да има рутинску проверу докумената. Било је то сат времена пре почетка помена жртвама. Чекали смо код споменика, на неком школском игралишту, са погледом на бањалучку панораму. Стајали смо углавном на сунцу и диванили.

Покушао сам после неког времена да нађем некога ко је задужен за програм и протокол, али није то ишло лако, прилична конфузија у редовима организатора. Једва пронађох неку девојку која је била задужена за бину. Кажем јој да ћемо и ми из нашег удружења положити венац... а она промуца, како то може, али тек после званичних делегација.

Програм обележавања је почео нешто после 12 сати, медији из Републике Србске су се нацртали да све сликају и снимају... из Србије, од медија, мислим да нико није био. Прво су кренуле делегације, Председника, Владе, Скупштине Републике Србске, МУП-а... затим СУБНОР... а онда је дата прилика и за појединце и незваничне делегације. Међу њима, Равногорски покрет Бања Луке, породица Катић и ми: Србски Светионик, са три члана... док у шпалиру стоје републички и градски званичници.

Иначе ту ми је за око запала једна срамота медија из РС. А то је да чим су завршиле званичне делегације сви као по команди су побегли са споменика, као да су остали који нису званични нешто криви, да не кажем не пожељни, па да их треба избећи. Полетеше сви на капију, да сниме и сликају "званичнике"...

Е баш тада долазе моји саборци, па извадише наш подседник тј. транспарент НЕ ЖЕЛИМО ДА ИХ ЗАБОРАВИМО. Ту су написана сва већа србска стратишта из злосрећног времена 1941-1945. Ниједна телевизија, ниједан медиј није окренио камеру према нама. Њима на душу... 

Чак штавише, понудио сам једном војнику да нас слика, да и ја будем на слици... а од њега чујем поражавајући одговор: "Немој мене, молим те". Није тражено да се слика са нама, већ да нас слика. Од присутних смо наишли на велико одушевљење због транспарента, јер су и они схватили нашу поенту.

Након тога, отишли смо у центар града, да нешто презалогајимо, али и да разгледамо град, када смо већ дошли ту. Посетили смо тврђаву, споменик Стефану Немањи, храм Христа Спаситеља, мост на реци Врбас, споменик Бањалучким бебама и др. Било је то пријатно поподне са нашим домаћинима. За Београд смо стигли после 22 сата, прешавши преко 700 км.

Добро одрађена акција, а у прилог томе говори што су нас управо преко слика на интернету већ запазили људи који су већ деценијама у овој тематици, па смо остварили добар контакт и планирамо сарадњу.

 

Ми наше претке не желимо да заборавимо, а ово је пут којим треба ићи. Учити и ширити истину, то нам је водиља од самог почетка. Јер ко историју заборавља, она му се понавља.

 

 

Чуле
07.02.2016.

 




Посјећено је: 115  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бијељина 31. март 2018

Бања Лука 4. фебруар 2018

Пребиловци 6. август 2017

Пребиловци 6. август 2016

Братунац и Сребреница 7. јула 2018

Пребиловци 6. август 2018












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."