Бања Лука 4. фебруар 2018 - www.Bosna-Hercegovina.com



































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 20
Два дана: 50
Седам дана: 321
Мјесечно: 1338
Годишње: 9257
Укупно: 9257

Највише посјета
25.7.2018 715




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Филип Вишњић (1767-1834)


Зоран Боровина (1952-1992)


Јован Дучић (1874 - 1943)


Бошко Перић Пеша (1971-1994)


Иво Андрић (1892-1975)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Страхиња Живак (1932-2014)


Слађана Кобас (1992-2006)


Олга Драшко

8. мај 2018.


Бања Лука 4. фебруар 2018


Бања Лука је град богате историје. Налази се на обалама реке Врбас у срцу Босанске Крајине. За време Другог светског рата, била је то права србска кланица, јер су хрватске и муслиманске усташе немилосрдно убијали Србе, али и Јевреје и Роме. Углавном су то радили у кућама, црквама, школама, јавним местима, а неретко се дешавало да Србе воде у концетрационе логоре. Све је то био систем геноцидних вредности оличен у усташком режиму који су предводили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац, сједињен рад "хрватске државе и цркве". Заправо сама Независна Држава Хрватска била је монструозни пројекат Ватикана (папске државе).



Нажалост Бања Лука није била једина србска кланица у периоду 1941-1945... већ су хектолитри србске крви проливени у херцеговачким крашким јамама на подручију Мостара, Лијевна, Љубиња, Гацка, Коњица, Широког Бријега, Посушја... затим систем концентрационог логора Јадовно-Госпић-Слана... Стари Брод код Вишеграда, Гаравице код Бихаћа на северозападу Босне, кордунашка села, Глинска црква, планина Козара... Краљево, Крагујевац, Драгинац, Сурдулица... Долина Неретве и Сутјеске... Село Велика, Пивски До итд.



Али Бања Лука памти један стравичан злочин тј. зимски покољ када је око 3.000 добро наоружаних усташа, предвођени римокатоличким свећеницима (Фра Мирослав Мајсторовић познатији као Фра Сотона), упало у бањалучка села: Дракулић, Мотике, Шарговац и рудник Раковац. За само један дан односно десетак сати 7. фебруара 1942. убијено је преко 2.300 Срба православаца, и то највише хладним оружјем. Невине жртве су биле србска нејач: убијено је 551 дјете млађа од 12 година, жене, старци... Нешто незамисливо здравом људском уму.



Да зло буде горе и љуће, после Другог светског рата, југославенске комунистичке власти су забрањивале приче о овим страхотама, ужасима и злочинцима, јер је управо друга јужнославенска држава - СФРЈ сазидана на темељима "братства и јединства". Тек 1965. године у Дракулићу је подигнут споменик, где је првобитно уписано 1.400 имена, а националност жртава и злочинаца није наведена. Лицемерно је написано да су то биле "жртве фашистичког терора", иако у овом бањалучком покољу нису учествовали Немци ни Италијани. Деценије су тако прошле у ћутању и неправди, да би тек на самом крају 1980-их година, када се бивша Југославија почела распадати почело јавно да се прича о свим тим ужасима из времена усташке НДХ.



Нама из Србског Светионика је један од главних циљева обићи већину тих србских стратишта, јер само тако можемо створити и раширити Културу сећања, нешто што је сасвим нормално у Јерменији, Русији, Француској и Израелу... Зато смо се одлучили да одемо у недељу 4. фебруара 2018. године у Бања Луку. Тамо је већ био планиран парастос поводом 76. годишњице тог ужасног усташког масакра. Били смо тамо и прошле године, али не мари... Ове године смо кренили са једним аутомобилом.

Мићан, Гога, Ратко и ја... Кренули смо рано изјутра у недељу око шест сати, јер смо хтели да присуствујемо недељној литургији, али и самом парастосу код споменика Дракулићким жртвама. Понели смо наравно и наш транспарент "НЕ ЖЕЛИМО ДА ИХ ЗАБОРАВИМО", где су пописана већа стратишта србског народа у Другом светском рату.



Уз пут нас је мало магла ометала и неки ситан снег који је ветар носио преко ледине, што нас је мало и успоравало, али авај... Битно је да није било леда и да смо ми безбедно стигли. Пре неко смо прешли "границу", свратили смо у Адашевце, код наших другара Витезова... Да се разменимо за календаре и продиванимо коју... Видим ја да би они радо са нама... али су тај дан имали састанак удружења, па се није могло... Настављамо ми даље, а нико нам на прелазу није правио проблем, нити је било велике гужве као за Илиндан ономад.

Шибамо ми аутопутем све до Окучана, па се ту искључисмо и правац Стара Градишка. Улазимо у Србску Републику Босну и Херцеговину, а онда настављамо ("аутом, као и до сада") локалним путем до Александровца јер смо ту оставили један пакет ствари за Мићанове комшије. Таман смо ту узели цвеће у једној цвећари, и морам да их похвалим и за аранжман и за цену.



Настављамо ми даље...улазимо у предграђе Бања Луке и размишљамо на коју страну. Ја колико се сећам то је било на западној страни града. Учини ми се нешто познат натпис на једној кући "Стара Динара". А Мићан види да још пише на некој продавници 'Дракулић'... Питамо ту једног пролазника за пут, а он рече "Само горе путем, прати цесту и излазиш на гробље". Тако је и било. За разлику од лане кад смо лутали, сада смо потрефили из прве без проблема.

Стижемо ми код споменика Дракулићким жртавама, полицајац нас упути на паркинг. Изнесошмо наше ствари и цвеће и чекамо... пошто смо ми нажалост мало окаснили за литургију коју су свештеници СПЦ служили у храму Божијем. Почело је долазити све више људи, тако да се код Дракулићког споменика окупило око 1.000 људи, а дошли су и највиши представници Републике Србске и града Бањалуке. Морам да признам да ме ово пријатно изненадило. Лепо је када републички званичници учествују у Култури сећања.

Прво су свештеници Бањалучке епархије служили парастос, где је један од њих одржао духовну беседу након парастоса. Програм је настављен са краћим историјским часом, где је и речено шта се заправо десило тог кобног 7. фебруара 1942. године. Кренуло је и полагање цвећа. Нашу делегацију су сачињавали Мићан, Гога и Ратко... ја сам одлучио да будем "сниматељ", јер нам права сниматељка није могла са нама да крене... Рекоше јој да нема потпис за таква путовања, али авај...

Глумица, старог кова, Радмила Шева је прочитала једно писмо мртве учитељице Данијеле Мартиновић, иначе сведока тог ужасног покоља србске нејачи, која заправо се обраћа поглавару Римокатоличке цркве - Папи, који је након 60 година од овог злодела посетио Бања Луку. Изузетно потресно, али значајно извођење овако нечега. Све похвале Радмили и професору који је ово писмо саставио. Аплауза није ни било јер су сви били у шоку, а многима су сузе ишле.



Затим су се присутнима обратили председник републике и министар за рад, борачка и социјалне питања. Примећујем да председник РС има другачије говоре у Бања Луци него на Јадовну... драстичне су разлике, али ваљда и он сам зна зашто је то тако. После њих двојице, поново је Радмила Шева одрецитовала чувену поему Владимира Назора "Мајка Православна"...

Чим је званични део био готов, ја скочим горе на "бину", те упитам свештеника за благослов да раширимо наш транспарент. Тражио је да види, па када се увери да нема ништа политички, већ све оно што треба да буде, добисмо благослов. Мени занимљиво је било то што су се камере телевизија вратиле назад да сниме оно што смо имали да покажемо... која су то све стратишта Срба 1941-1945 која не смеју да буду заборављана. Прошле године су нас игнорисали медији, али ове године похвале за њих (Алфа, РТРС и ТВ БН).



Након парастоса, који јесте био циљ нашег путовања, то смо ми отишли мало до центра града у чувени ресторан "Круна", код касарне Козара, јер смо тамо и прошле године имали добро иће и пиће. Није био проблем да се нађе сам ресторан, али смо и у самом ресторану имали доста среће да одмах седнемо, пошто су неки гости већ устајали. Ту смо мало себи дали одушка и одморили се поштено. Настављамо после у сами центар града, где смо прошетали главним трговима и улицама. Чувени храм Христа Спаситеља, затим споменик Бањалучким бебама, Боска, споменик Стефану Немањи итд.

Пописмо ми у неком кафићу праву "домаћу каву", а било је и шале на рачун газде тог локала, бифеа. Пошто Гога мало слабије чује...



Око 16 сати ми већ кренусмо назад, јер је био циљ да задана дођемо у Славонију. Штета је само што нисмо ту још нека места обишли, али наредни дан је радни... У повратку су Мићан и Гога се наспавали све до момента док их није пробудио громогласни смех председника. Наиме, Ратко је причао неке своје предратне догодовштине из завичаја, које су председника толико увесељавале (нпр. о Зелеграду), да је у аутомобилу трештало ко на Солунском фронту.

У Београд стигосмо после 19 сати, па свак на своју страну. Одлично одрађена акција и драго ми је што смо били... Нешто ново смо видели, научили и успоставили неке нове контакте.


Догодине, ако Бог да идемо опет.



Чуле
05.02.2018.




Посјећено је: 83  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бијељина 31. март 2018

Бања Лука 5. фебруар 2017

Пребиловци 6. август 2017

Пребиловци 6. август 2016

Братунац и Сребреница 7. јула 2018

Пребиловци 6. август 2018












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."