Бања Лука 03.02.2019 - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 31
Два дана: 175
Седам дана: 1189
Мјесечно: 6730
Годишње: 59181
Укупно: 79567

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Јован Дучић (1874 - 1943)


Зоран Боровина (1952-1992)


Филип Вишњић (1767-1834)


Гарда Пантери (1992-2006)


Недељко Видаковић (1966-1994)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Мирјана Драгићевић (1983-1992)


Страхиња Живак (1932-2014)


Раде Рогић (1956-1995)

6. фебруар 2019.


Бања Лука 03.02.2019


О Другом свјетском рату написано је на милионе књига било да је ријеч о озбиљној научно-историјском штиву или пак романи који прате судбину појединачних ликова.

У образовном систему социјалистичке Југославије све до 1992. године о усташким покољима и масакрима (Пребиловци, Стари Брод, Корићка јама, Глинска црква, Јадовно, Дудик, Керестинац, јама Бикуша...) је врло мало написано јер су се југославенске власти бојале да ће им превише прича о проливеној србској крви и невино убијеној дјеци и нејачи нарушити темељ братства и јединства јужнославенских народа.

Свјесно или не то је довело до још већег проблема јер су Срби заборавили да им је тада учињен по други пут геноцид у 20. вијеку... тако нам се историја у посљедњој деценији прошлог стољећа почела понављати.

Усташки покољ преко 2.300 Срба у бањалучким селима: Дракулић, Мотике, Шарговац и рудник Раковац остао је практично познат само у околини Бања Луке јер су се приче преносиле са кољена на кољено...

Генерације Срба који су живјели у другим дијеловима СФРЈ су остале слијепе поред здравих очију јер скоро нико није знао да је Седми усташки батаљон и Поглавников тјелесни здруг предвођени са Фра Мирославом Мајсторовићем и др. Виктором Гутићем за свега десетак сати тог кобног 7. фебруара 1942. године направили незапамћени покољ који ни велика група социолога и психолога не би могла објаснити. Усташе готово да нису испалили ниједан метак, него су србску дјецу, жене и старце убијале хладним оружјем: ножевима, жицом, маљевима, србосјеком и сл.

Ово је уствари био појединачно највећи покољ у Другом свјетском рату на тлу Независне Државе Хрватске. Иронијом судбине врло мали број зликоваца је одговарао за овај страшан злочин, док је већина измакла руци правде.

Први споменик жртвама у Дракулићу је тек 1965. године подигнут и то са умањеним бројем жртава и без националности злочинаца и жртава. Тек касније послије распада СФРЈ, направљена је корекција на споменику.

 

*   *   *

 

Оснивањем удружења Србски Светионик прије 3.5 године покушавамо да створимо културу сјећања посјећивањем стратишта нашег народа управо зато да нам се историја не би понављала.

Тако смо ми већ трећу годину за редом дошли у престолницу Босанске Крајине, односно највећи град на ријеци Врбас. Кренусмо тако у недјељу 3. фебруара 2019. године нас четворица. У Земуну се нађосмо прво Мића и ја, па код Руме покуписмо Горана и у Адашевцима још Сркија.

Пут до тамо нам је протекао у шали и анегдотама како са наших ранијих дешавања, тако је и Срки диванио оне пријератне шале које је његов дједа правио. Иначе и старца смо имали прилике упознати, који нам је дао пар савјета. Види се да је дједа стара кајла и прошао много свијета.

Негдје у Александровцу нађосмо и цвјећару гдје су нам упаковали добар букет које смо планирали положити на споменик у Дракулићу.

Срећом нисмо лутали по Бања Луци већ смо лако пронашли споменик у Дракулићу, а тамо нам рекоше да комеморација Дракулићким жртвама прочиње тек у подне. Имали смо више од сат времена. Тако се одлучисмо да одемо у цркву.

У цркви је било мноштво народа, док су свештеници СПЦ служили парастос за жртве тог фебруарског покоља. Препознадох дјевојку Сандру, она је носила икону Св. Вукашина Клепачког, најпознатијег јасеновачког логораша који је тамо убијен 29. маја 1943. године. Поздрависмо се и након парастоса отишли смо да упалимо свијеће за бањалучке мученике.

Вратисмо се назад до споменика, а ту смо имали прилике да упознамо Алена, Горановог другара из средњошколских дана... нису се видјели преко 20 година. Ми смо већ по традицији развили наш познати транспарент НЕ ЖЕЛИМО ДА ИХ ЗАБОРАВИМО гдје смо навели неке од већих стратишта Срба у Другом свјетском рату. Нажалост не може све да стане. Транспарент када је штампан били смо финансијски ограничени.

Сваки пут када негде идемо неког новог упознамо... тако смо упознали једног Кочића, коме су прије 77 година у овом покољу усташе убиле 18 рођака.

Протокол је започео на вријеме како је и речено, тачно у подне. Прво су црквени великодостојници  одслужили парастос код споменика, а један је од њих рекао пар ријечи, затим званичници Босне и Херцеговине, као и Републике Србске... а на крају полагање вијенаца на споменик. Тако је и наша делегација положила букет док је Срки мајсторски обавио сликање.

Опет по завршетку комеморације, ми смо опет развили транспарент да га што више Бањалучана види, док смо се ми код споменика још једном сликали са транспарентом. Ту нам је пришао и Драган са Кордуна.

Пошто је било хладно, ми смо наше другаре позвали да нешто презалогајимо, на старо мјесто гдје смо долазили и раније. Тамо смо уз иће и пиће мало се раздиванили и договорили неке будуће акције. Нпр. Мехино Стање, Гаравице Кајмакчалан и др.

Нас је чекао повратак, тако да нисмо могли дуго остати, а онда се упутисмо ка Козарској Дубици, с тим да смо кратко паузирали у Александровцу. Разлог зашто смо ишли тамо јер смо жељели да посјетимо мало село Комленац у Босанској Посавини... Тамо се уствари налази гроб и мали споменик Милану Тепићу посљедње одликованом народном хероју СФР Југославије. Он је 29. септембра 1991. године у Бјеловару, приликом агресије и упада хрватских паравојника у касарну ЈНА "Божидар Аџија", активирао експлозив у складишту муниције гдје је смртно страдао и он и још 200-ак хрватских паравојника. Заједно са њим је погинуо и војник Стојадин Мирковић Цоле из ваљевског села Горње Лесковице.

На путу до Комленца пролазили смо и кроз село Драксенић... мјесто познато по усташком лудилу када је 14. јануара 1942. године у цркви поклано преко 200 Срба, углавном жена и дјеце у самој цркви која је након тога спаљена и срушена. Застали смо и кратко се задржали да макар обиђемо то стратиште сада, а касније ћемо доћи ту да обиђемо и чујемо историјски час.

У Комленцу стигосмо у сумрак али нигдје нема путоказа за гробље или гдје се налаз споменик мајору Тепићу... нажалост скоро и да нема се ког питати, јер све је пусто. Једва успјевамо пронаћи пут до гробље, преко неких путељака. Гробље нити је ограђено нити има нека табла. Инстиктивно проналазим гробницу Тепића, гдје је сахрањен Милан, његов отац, мајка и супруга. Колико је вријеме дозвољавало тако смо кратко начинили фотографију, а онда правац ауто.

У повратку смо ишли на гранични прелаз Козарска Дубица, па смо онда прешли на Банију, тачније Банску Дубицу. Пут нас је даље водио поред јасеновачког каменог цвета. Није било прилике да изађемо јер је био мркли мрак... а сам цвет је осветљен, тако ми се у глави и мотала мисао како је он СВЕТИОНИК.

У Београд стигосмо око 22 сата, послије 750 км колико смо прешли тог дана. Није ми жао. Екипа је била мала, али одабрана. Даће Бог да у те крајеве дођемо опет, али на дуже и да те посјете урадимо како ваља, са историјским часовима и бесједама православних свештеника.

 

 

Милан Чучковић
06.02.2019.

 

 




Посјећено је: 318  пута
Број гласова: 18
Просјек: 4,50

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Бијељина 31. март 2018

Бања Лука 4. фебруар 2018

Бања Лука 5. фебруар 2017

Пребиловци 6. август 2017

Пребиловци 6. август 2016

Братунац и Сребреница 7. јула 2018














АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."