1995: Бравнице код Јајца - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 224
Два дана: 751
Седам дана: 2636
Мјесечно: 8918
Годишње: 52263
Укупно: 72649

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Роман Малишев – руски монах који се борио за Србе у Босни


Јован Дучић (1874 - 1943)


Митар Максимовић (1963-2002)


Зоран Боровина (1952-1992)


Никола Буковић (1961-1995)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Слађана Кобас (1992-2006)


Раде Рогић (1956-1995)


Милорад Пајчин (1961-2015)

26. септембар 2019.


1995: Бравнице код Јајца


РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Олга Драшко

 

Злочин у Бравницама је ратни злочин који су починиле јединице Војске Републике Хрватске на подручју Босне и Херцеговине средином септембра 1995. године током злочиначке операције "Маестрал" на путу Доњи Вакуф-Јајце у селу Бравнице.

Том приликом је убијено преко 80 србских цивила узраста од 3 до 91 година живота. Било је и заробљених који су одведени у логоре у Ливну, али и у Сплит чак, на територију Републике Хрватске.

Непозната лица су увјек прекопавала гробнице са србским жртвама и премјештали их на друге локације, са циљем уништавања доказа против хрватске војске.

Тужилаштво Републике Хрватске, али и Босне и Херцеговине одбија да процесуира осумњичене, иако је Тужилаштво Републике Србске доставило обимну документацију. Хашки Трибунал је такође одбио да процесуира овај злочин, иако се ради о цивилним жртвама.

Београдски адвокат Душан Братић поднео је кривчну пријаву 2019. године против Дамира Крстичевића, тадашњег команданта 4. гардијске бригаде који је имао командну одговорност према починиоцима злочина.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је била централна југославенска република у којој је владао до ратних дешавања мултикултурализам. Увођењем вишестраначја 1990. године на политичку сцену БиХ ступају особе шовинистичких погледа који су имали за циљ сепаратизам и етнички чисту државу. Вође босанских Хрвата и муслимана су проводиле илегално наоружавање крајем 1991. и почетком 1992. године, тако су створене паравојне формације: Патриотска лига, Зелене беретке, Хрватско Вијеће Одбране...

Муслиманске власти у Сарајеву су прогласиле 3. марта 1992. самосталност БиХ од Југославије, послије неуспјешног рефендума пар дана раније. Сарајевски криминалци које је предводио Рамиз Делалић Ћело убијају на Башчаршији србског свата, након чега се полиција у Сарајеву распала, тј. подијелила на србску и муслиманско-хрватску. Хрватске регуларне снаге са паравојим формацијама ХВО нападају Србе у Босанском Броду крајем марта 1992. године, а десетак дана касније исто се дешава у Купресу... Тиме је најављен рат.

У мају 1992. године се дешавају напади на колоне возила ЈНА који су се извлачили из својих касарни... прво у Сарајеву 3. маја, а онда и у Тузли 15. маја. Муслиманско-хрватске снаге у Босни и Херцеговини су током 1992-1993 имале удружене снаге против Срба и починиле бројне злочине на многим мјестима: долина Неретве, западна Херцеговина, долина Босне, Бихаћки регион, Сребреничка зона, Сарајевски, Гораждански, Тузлански округ итд. Многи босанско-херцеговачки Срби су утамничени у концентрационим логорима као што су: Дретељ, Челебићи, Храсница, Виктор Бубањ, Централни затвор, Силос, Оџак, Орашје, Дервента итд.

Срби су до прољећа 1995. године држали под контролом око 70% територије Босне и Херцеговине. Тада се у Вашингтону (САД) прави нови савез муслимана и Хрвата са циљем заједничког дијеловања против Срба и завршетка рата...

 

 

ЗЛОЧИН

Почетком септембра 1995. године у Травнику је дошло до састанка на коме су присуствовали високи официри хрватске и муслиманске војске. Тако су Анте Готовина и Тихомир Блашкић имали договре са Атифом Дудаковићем о заједничким опрерацијама у Западној Босни.

Снаге хрватске војске су средином септембра 1995. године увелико освајале западне дијелове Босне и Херцеговине током злочиначке операције "Маестрал" и тако етнички чистиле подричје од Срба који су били у избјегличким колонама... читав јужни дио Босанске Крајине нашао се у тој колони прогнаника.

 

Припадници 4. гардијске моторизова бригаде "Пауци", којима је главнокомандујући био генерал Дамир Крстичевић 13. септембра 1995. године су пресјекли колону прогнаних Срба из Доњег Вакуфа и околине, који су се повлачили према Јајцу и том приликом починили стравичне злочине над Србима цивилима.

Људи коjи су долaзили из супротног смјeрa аутобуса, заправо из смјера Јајца... мaхaли су и сигнaлизирaли возачу аутобуса који је био на челу те колоне избјеглица дa сe врaти. Он je то, мeђутим, протумaчио кaо њихов позив дa сe зaустaви и прими их кaо путникe. A пошто у дупкe пуном aутобусу вишe ниje било мјeстa, нaстaвио je пут... Аутобус сe нaшао нa jeдноj чистини и тијeло једног дјeчaкa било је крaj путa.

 

Првобитно је испаљена једна ракета "зоља" на аутобус, а онда су опколили аутобус и почели пуцати на људе, иако се видјело да се ради о цивилима. Убијено је најмање 81 човјек, од чега осмеро дјеце млађе од 14 година. Отпор жртава није ни постојао.

Аутобус је затим опкољен,  а вани су стajaли хрвaтски воjници сa упeрeним цијeвимa у цивиле и узвикивали гласно:
- “Ћeтници, излaзитe из aутобусa!”

Наредили су србским цивилима да напусте возило и да трче.

Поред тога, пушчана ватра је отворена и на запрежна кола иза аутобуса гдје се јасно видјело да иде колона цивила. Тако је убијена србска породица Зељко.

Рањени и заробљени цивили су спроведени на територију Ливна у логоре.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом злочину страдали су:

  1. Михаило Зељко, убијен
  2. Ђорђе Зељко, убијен
  3. Јованка Зељко, 3 године, убијена
  4. Велибор Н. Јанковић, 13 година, убијен
  5. Драган Д. Јанковић, 3 године, убијен
  6. Данијела Јанковић, 17 година, убијена
  7. Борислав Јанковић, 6 година, убијен
  8. Борка Јанковић, 6 година, убијена
  9. Драган Наерац, 15 година, убијен
  10. Александар Петрић, 4 године, убијен
  11. Весна Петрић, 6 година, убијена
  12. Јован Зељко, рањен
  13. Радослав Зељко, рањен
  14. Војин Зељко, 4 године, рањен
 

 

 

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Свједоци овог ужасног злочина су истражним судијама давали исказе, што је документовано у Комитету за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права.

Из њихових исказа се види да су припадници хрватске војске одмах предузели мере за уклањање доказа, тиме што су однели лешеве убијених, тако да ће тачан број убијених и рањених тек накнадно бити утврђен, али се несумњиво може извући закључак да је био велики број жртава.

 

Свједок 715/95-12 који је био у овој колони избеглица, наводи слиједеће:

- "... Налазио сам се у једном аутобусу који је био пун путника, тако да су била заузета не само сједишта, већ је мноштво људи, жена и дјеце морало да стоји.

Када је тај аутобус, који се налазио у колони избјеглица које су се кретале и тракторима и запрежним возилима, стигао до села Бравнице, које се налази на око 3 км испред Јајца сачекали су нас припадници хрватске војске који су пуцали у аутобус и поубијали већину путника који су се налазили у њему. Потом су аутобус запалили, тако да су сва тела убијених и рањених, која су остала у њему, изгорјела.

Припадници хрватске војске су немилосрдно убијали Србе који су се налазили у колони, а то су најчешће били жене, дјеца и старци, као и они који су се кретали у колони пјешице, тјерајући стоку. Видео сам да су хрватски војници пуцали по колони, како испред, тако и иза аутобуса у коме сам се ја налазио. Пуцано је на све што се миче...".

 

Свједокиња Сава Гудало (р. 1960) о бравничком злочину казује овако:

- "Зaсули су нaс рaфaлимa и грaнaтaмa, aутобус je био зaтрпaн тијeлимa убиjeних и рaњeних, a нaпaд je потрajaо дуго нaкон што смо сe зaустaвили. Свaкомe од тих воjникa коjи су пуцaли било je jaсно дa убиja цивилe, нико од нaс ниje био нaоружaн нити униформисaн…  мeђу мушким особaмa ниjeднa ниje билa млaђa од 60 годинa.

То je голим оком било видљиво свaком ко je пуцaо нa aутобус. Испрeд нaс, у колони коja сe крeтaлa прeмa Jajцу и дaљe, било je зaпрeжних возилa и пјeшaкa. Сви су они били нaпaднути, бeз упозорeњa.

Много je људи коjи су били нa лицу мјeстa, a коjи су у мeђуврeмeну умрли и нису дочeкaли прaвду. Ово рaдим због њих и због моje сeстрe, коja je стрaдaлa тог дaнa...

 

Почeло je дa пршти нa свe стрaнe, кaо дa по aутобусу пaдa тeжaк грaд, зaчули су сe крици рaњeних и врискa дјeцe. Осјeтилa сaм дa ми нeшто топло обливa ногу, поглeдaлa сaм долe и схвaтилa дa сaм рaњeнa. Моja сeстрa Мирa, коja мe je нeколико киломeтaрa пријe тогa зaмолилa дa зaмeнимо мeјстa, сaмо je крaтко jaукнулa. Окрeнулa сaм сe и видeлa њeну клонулу глaву, сa рaном од мeткa. Згрaбилa сaм њeну ћeрку и погурaлa je кa излaзу, aли нисмо успјeлe дa прођeмо jeр je aутобус био зaкрчeн тијeлимa погинулих и рaњeних.

У jeдном трeнутку зaчулa сe jaкa eксплозиja, aутобус je погођeн зољом и почeо je дa гори... Гaзили смо прeко лeшeвa дјeцe и стaрaцa коjи су лeжaли нa путу.

Упaмтилa сaм jeдног дeчaкa, ниje могaо имaти вишe од 14 годинa, коjи je возио коњску зaпрeгу, jaукaо je док му je крв липтaлa из рaнa. Порeд њeгa лeжaлa je мртвa мajкa. Док сaм сe окрeтaлa дa видим гдјe су ми родитeљи, видјeлa сaм хрвaтскe воjникe кaко износe лeшeвe из aутобусa. Видeлa сaм и Aнђу Вуковић кaко бeз дeснe шaкe, коja jоj je билa рaзнeсeнa, износи погинулог синa из aутобусa, док je њeнa мртвa ћeркa остaлa у њeму. Њeнa рођaкa Брaнкa Jaнковић изгубилa je синa, ћeрку и унукa.

Моjи отaц и мajкa, коjи од лeшeвa нису могли дa дођу до излaзних врaтa, у стрaху од нових рaфaлa скочили су кроз прозор. Ту je мajкa поломилa ногу. Обоje су имaли вишe прострeлних рaнa и рaнa од грaнaтe. Трчaли смо нe знaм ни сaмa колико дуго. У jeдном трeнутку сaм пaлa, нисaм вишe осјeћaлa ногу, пa су мe понeлe сeстричинa и комшиницa. Нa крajу су нaс смјeстили у нeку нaпуштeну сeоску кућу. Пошто у први мaх ниje било љeкaрa, сaмa сaм сeби прeвилa ногу сa нeшто мaло вaтe коjу сaм имaлa.

Пeт годинa послe тогa нисaм спaвaлa, нисaм имaлa мирa, чим бих склопилa очи прогонилe би мe сликe мртвих из aутобусa, лeшeви коjи лeжe по aсфaлту. И дaн дaнaс нe прођe дaн дa сe нe зaпитaм штa би било дa смо крeнули другим путeм, дa ли би моja сeстрa билa живa, дa ли бих ja погинулa дa сaм сe зaтeклa нa њeном мјeсту…".

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Хрватско-муслиманска офанзива, која се одвијала уз помоћ НАТО пакта у љето 1995. године завршила се код Бањалуке, када је Војска Републике Србске успјела консолидовати и зауставити агресоре.

Заробљени србски цивили из Доњег Вакуфа и околине су спроведени у Ливно, али и у Сплит... и ту били у притвору скоро два мјесеца. Касније су размјењени у мјесту Бочац тек 2. новембра 1995. године. Иако мало ко од њих је имао валидну љекарску подршку.

Занимљиво је то што је хрватски генерал Анте Готовина у Сплиту обишао једном босанске Србе који су настрадали у Бравницама. Био је неприродно љубазан и обазрив. Хтио је да се "опере" за злодјела која су починили његови бојовници. За вријеме лијечења у сплитској болници србске жртве из Босне су имале углавном лош третман гдје су операције вршене без анестезије и свакодневним провокацијама хрватских стражара, али и медицинског особља. Ријетко је било часних људи као што је Др Младен Кљаковић.

Хрватски бојовници су више пута премјештали лешеве из гробница на разичите локације, како се не би открило колико је тачно жртава било у овом злочину.

У америчкој савезној држави Охајо, потписан је 21. новембра 1995. године Дејтонски мировни споразум, према коме је завршен рат у Босни и Херцеговини, а Република Србска је призната као други ентитет у БиХ са 49% територије. С тим да је Сарајево у комплету припало муслиманима, односно Федерацији БиХ, а Републици Србској су враћени Шипово и Мркоњић Град.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Према тврдњама хрватског генерала Љубе Ћесића Ројса, бивши министар одбране Републике Хрватске Гојко Шушак је почетком 1998. године наредио да се спали сва документација Хрватског Вијећа Одбране (паравојна формација босанско-херцеговачких Хрвата)... са циљем да се униште потенцијални докази о умешаности хрватске стране у злочинима на терирторији БиХ, али и Хрватске.

На локалитету Царево Поље 1998. године стручан тим је ексхумирао остатке од 57 особа, док се остали воде као нестала лица.

Министарство Унутрашњих Послова Републике Србске је 2007. године доставило документацију тужилаштву.

Највиши хрватски војни и државни функционери годинама се 13. септембра окупљају да прославе побједу у операцији "Јужни потез" и "Маестрал".

 

 

ОПТУЖБЕ

За овај злочин одговорност по командној линији сносе:

  1. Дамир Крстичевић, генерал Војске Републике Хрватске и командант 4. гардијске бригаде "Пауци".
  2. Тихомир Блашкић, пуковник Војске Републике Хрватске
  3. Станко Сопта звани Баја, пуковник ХВО, командант тзв. Кажњеничке бојне
  4. Марио Петровић, офцир ХВО

 

 

За овај злочин до сада нико није одговарао пред Тужилаштвом БиХ и Хрватске, јер они не желе да процесуирају један од најужаснијих злочина у Босни и Херцеговини. Постоји предмет под ознаком KT-RZ-192/05 у босанско-херцеговачком тужилаштву, али он не мрда из фиоке тужилаца.

Београдски адвокат Душан Братић је почетком 2019. године поднео кривични пријаву против хрватског генерала Дамира Крстичевића у Тужилаштву за ратне злочине у Београду. Мада постоје индиције да ће се тај предмет уступити босанско-херцеговачком тужилаштву.




Посјећено је: 20  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

1992: Бјеловац

1992: Јошаница

1993: Поникве

1996: Сарајевска Голгота

1992: Башчаршија

Сарајево 1996: И мртви одлазе














АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."