Злочин у Пониквама је монструозни злочин над Србима који су 14. фебруара 1993. године починили муслимански бојовници из тзв. Армије Босне и Херцеговине у селима Поникве, Трпиње, Шапићи и Странићи у општини Чајниче на истоку Босне и Херцеговине.
У том злочиначком пиру убијено је најмање 25 Срба на страшне начине свих узраста: жена, дјеце, стараца... од чега је најмлађа жртва био дјечак Жељко Машић, стар 14 година, а најстарија жртва је био старац Алекса Танасковић од 80 година.
Србска село Пониква и околина је спаљена и уништена, а прије тога опљачкана.
Кривичне пријаве за овај злочин поднете су још марта 19. фебруара 1993. године, тако што је Полицијска станица у Чајничу одставила полицији града Пљеваља доказе о основаној сумњи за тридесетак особа за које се основано сумња да су учествовали у том злочину.
2008. године у Тужилаштву Републике Црне Горе је поново поднета кривична пријава, али до данас није обављена ни ваљана истрага, а камоли да је донесена било каква пресуда. Што говори да за овај злочин није одговарао нико. Чак је и Хашки Трибунал одбио да процесуира овај злочин.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..
Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.
Југославенска шесторка распада
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.
Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су повучени у Ужице (СР Србија).
Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Чајничу
Чајниче је мали градић у доњем дијели Подриња, на истоку Босне и Херцеговине уз границу са Републиком Србијом и Црном Гором. Налази се на 816 м.н.в. Лежи између планине Цицељ (1.433 м) и Чивчи Брда (1.326 м), на реци Јањини, десној притоци Дрине.
У историјским документима Чајниче се први пут помиње 1477. године као један од важнијих градова у Херцеговачком санџаку. Постоје мишљења да је име насеља настало за вријеме османлијске владавине, од персијских ријечи чај-вода и нич-добра. Како год, становници Чајнича вјерују да етимологију овог топонима треба тражити у богатству њиховог краја природним биљем које овдје расте (ниче), а од којег се традиционално спремају разни чајеви.
Развоју Чајнича у то вријеме посебно су доприносили рудници гвожђа, једини у Херцеговини као и положај који је заузимао на трговачком путу (тзв. Стамболска џада) између Дубровника и Истанбула. Овај градић је богат културно-историјским мотивима. Стара православна црква први пут се спомиње 1492. године. У XVII вијеку чајнички ковачи су били познати по вештини обраде метала, а у мјесту је постојала и ковачница новца.
Након Берлинског конгреса јула 1878. године читава Босна и Херцеговина потпала је под власт Аустроугарске, који је анексирао 1908. године. Бечки двор је вршио терор и страховладу над србским и православним живљем. После Видовданског атентата у Сарајеву 1914. године Срби су масовно хапшени и прогањани, па и у Чајничу. Војска Краљевине Србије је ослободила Чајниче 4. новембра 1918. године, послије пробоја Солунског фронта.
Формирањем прве јужнославенске државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Чајниче је сврстано у Зетску бановину. Послије Априлског рата 1941. године када је Њемачка са савезницима напала југославенску краљевину и распарчала је, Чајниче је потпало под усташку НДХ. Режим Анте Павелића је извршио геноцид над Србима 1941-1945 свуда на територији НДХ, па и у Чајничу. Послије Другог свјетског рата Чајниче је постало дио СР Босне и Херцеговине.
Према попису становништва из 1991. године у Чајничу је живјело скоро 9.000 људи, у 36 насеља, од чега су Срби чинили 53%, муслимани 44%, остали 3%.
ПРИПРЕМА ЗЛОЧИНА
Дана 9. фебруара 1993. године у селу Буковица, општина Пљевља, на сјеверозападу Црне Горе дошли су муслимански екстремисти из Горажда са циљем да се договоре око напада на србска села око Чајнича.
Иначе, муслимани су често долазили тајно у Буковицу на сваких двије недеље или чешће са циљем снабдевања и то су вршили коњима. Били су наоружани (полу)пушкама и карабинима... а долазили су у села Буковица, Кончевац и Крушевица.
Муслимански екстермисти из Горажда су дошли у кућу Џафера Бунгура који је често помагао муслиманске екстремисте дајући им све потребштине током рата (кромпир, брaшно, шeћeр, со, цигaрeтe, упaљaчe, бaтeриje, свeћe, одећу, судове…), али је излази према граници неколико пута недељно да извиди кретање Војске Југославије и црногорске милиције.
Кртица
Преживјели свејдоци тврде да је у Војсци СР Југославије на том подричију постојао шпијун, који је одао тајну лозинку муслиманима што су србске снаге користиле када су комуницирали са југославенским војницима. Та лозинка је промјењена дан прије напада односно 13. фебруара 1993. године. Тако су зликовци из правца Пљеваља дан касније неометано прошли ка Чајничу гдје је извршен стравичан масакр над Србима.
СТРОГО ПОВJEРЉИВИ РAЗГОВОР
У докумeнтимa коja je у књизи „Држaвнa тajнa“, обjaвио Сeмир Хaлиловић, син муслиманског рaтног комaндaнтa Сeфeрa Хaлиловићa, je нaвaдeнa Нaрeдбa aкциje „Вихор 1“, броj 06-102-131-3293, од 10. фeбруaрa 1993. годинe, у коjоj сe прeцизирa кaко трeбa извршити нaпaд прeко тeриториje Црнe Горe.
Трaнскрипт рaзговорa рaтног нaчeлникa сeкторa Службe држaвнe бeзбjeдности Сaрajeво, Eнвeрa Муjeсиновићa и Фaхрудинa Рaдончићa, нajбољe je свjeдочaнство кaко су у тajности тeклe припрeмe муслимaнских снaгa нa Чajничe и дa сe рaдило о добро оргaнизовaноj и до у тaнчинe исплaнирaноj aкциjи сa нajвишeг комaндног нивоa:
Фахрудин: Нaпaд нa Чajничe трeбa извeсти 14.02.1993. у рaну зору, прeко тeриториje Црнe Горe.
Енвер: Кaко то извeсти кaдa je Црногорскa грaницa добро чувaнa од припaдникa Воjскe Jугослaвиje.
Фахрудин: Постоje курири нa тeриториjи Црнe Горe коjи нaс обaвjeштaвajу о крeтaњу Воjскe Jугослaвиje.
Енвер: Знaчи нaпaд трeбa извeсти сa тeриториje Буковицe, a дa ли постоje људи коjи познajу тeрeн.
Фахрудин: Пa вeћ сaм ти рeкaо, курири Мaмко Бунгур и Сaмир Врaњ ћe прихвaтити нaшe jeдиницe нa грaници и спровeсти их нa бeзбjeдно мjeсто, ноћ уочи нaпaдa.
Енвер: Трeбaло би контaктирaти Ризвaновићa, њeгов отaц Шaбaн je нaш човjeк зa вeзу.
Фахрудин: Вeћ сaм то учинио. Jeднa ћe групa 13.02.1993. бити смjeштeнa код Ризвaновићa. Њу ћe водити Муjко Дeдовић, они су упознaти сa aкциjом.
Енвер: Трeбa избjeћи eвeнтуaлни сукоб сa Воjском Jугослaвиje по свaку циjeну. Jeр би то знaчило свaки прeкид контaктa зa Горaждe.
Фахрудин: Плaн je добро рaзрaђeн тaко дa тeшко можe доћи до нeкaквe грeшкe.
Енвер: У jaвности послe aкциje трeбa тaкођe пустити виjeст дa Воjскa Jугослaвиje врши притисaк нa житeљe Буковицe, кaко би поjeдинцe зaштитили од одговорности зa нaпaд.
Фахрудин: То je тaкођe у плaну, нa томe je инсистирaо и Ризвaновић, jeр je њeгов отaц Шaбaн познaт у томe крajу.
Енвер: Сa читaвим удружeњeм Сaнџaклиja и свим грaђaнимa.
Фахрудин: Имaмо ми имeнa свих припaдникa Воjскe Jугослaвиje и полициje нa том рejону, пa ћeмо смислити добру причу зa jaвност.
Eнвер: Добро, ондa посeлaми нaшe.
Фахрудин: Сeлaм и тeби…
ЗЛОЧИН
У раним јутарњим сатима 14. фебруара 1993. године са територије Републике Црне Горе (која је била у саставу Савезне Републике Југославије) из правца Пљеваља, односно села Буковице кренула је добро наоружана група муслиманских екстеремиста. Уз пут су им се прикључиле муслиманске снаге из Горажда које је било под заштитом ОУН. Буковчани су познавали добро терен, те су Горажданима били водичи и говорили где су све србска села. Прегруписане су снаге прије напада како би били "што успјешнији" у свом крвавом походу.
Срби у споменутим селима: Поникве, Трпиње и Шапићи су била фактички незаштићена, јер нико од мјештана није очекивао да ће им непријатељ доћи са леђа, односно са црногорске стране. И поред тога србски цивили су кренили према Црној Гори, вјерујући да ће тамо пронаћи спас. У селу Тројан у пречнику од око 100 метара сачекале су их муслиманске снаге у засједи и отвориле ватру на њих гдје су многи незаштићени цивили убијени, најмање десет. Они који су преживјели тај масакр заробљени су и одеведени у Горажде у муслимански логор за Србе.
Један дио муслиманских екстеремиста из Прибоја, кренуо је на испомоћ својим сународницима преко неприступачних планинских превоја на Садби и Оглечеви. Како су путеви били прекривени снегом и јако тешки за пролаз, они су се вратили у Прибој, преобукавши се у цивилна одела.
ИМЕНА ЖРТАВА
У овом мучком нападу убијено је најмање 25 србских цивила, а још неколицина је заробљена:
-
Жељко Машић (14), убијен у селу Тројан.
-
Душанка Машић (50), тешко рањена у Тројану, подлегла повредама
-
Ивана Машић (6), Жељкова сестра, рањена и одведена у логор за Србе
-
Полка Машић (30), је умрла 4 мјесеца после повратка из муслиманског логора у Горажду од посљедица психофизичке торутре.
-
Ивана Машић (7), убијена у Тројану
-
Мирослaв Крноjeлaц (54)
-
Трифко Дaчeвић (66)
-
Његош Машић, заробљен и одведен у муслимански логор у Горажду,
-
Бранко Машић, заробљен и одведен у муслимански логор у Горажду,
-
Чедо Попровић, заробљен и одведен у муслимански логор у Горажду,
-
Божо Дaчeвић (59),
-
Стaноjка Дaчeвић (59),
-
Душaн Чeвић,
-
Душко Кaтaнa (38),
-
Стeво М. Ковачевић (73)
-
Вучко С. Ковaчeвић (52),
-
Душан Пјевић
-
Рајко Пјевић
-
Даринка Пјевић (64)
-
Душан Чокорило (45),
-
Вукосав Ристановић,
-
Здравко Вуковић,
-
Милaн Вуjовић (54), убијен у селу Гламочевићи,
-
Рaтко Крeзовић (53), убијен у селу Гламочевићи,
-
Рaдовaн Стaнишић (47), убијен у селу Гламочевићи,
-
Aлeксa Тaнaсковић (80), убијен у селу Гламочевићи,
-
Тодор Jaњић (53), убијен у селу Гламочевићи,
-
Мирко Лaсицa (47), убијен у селу Гламочевићи,
-
Млaђeн Дрaкулa (53), убијен у селу Бучковићи,
-
Николa Пљeвaљчић (73), убијен у селу Бучковићи,
-
Влaдислaв Ђуковић (73), убијен у селу Бучковићи.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
У овом мучком нападу на србска села око Чајнича учествовало је најмање 500 муслиманских бојовника. Позната су само нека имена:
-
Џафер Бунгур
-
Самир Бунгур
-
Ешреф Бунгур
-
Џемо Бавчић
-
Сејф Османагић
-
Шефик Османагић
-
Суад Моћевић
-
Јусуф Моћевић
-
Енвер Мујесиновић
-
Фахрудин Радончић
-
Сaфко Вукaс из сeлa Вукшићa,
-
Eмил Лaтиф, из сeлa Мрзићa,
-
Мирсaд Дeдовић,
СВЈЕДОЧЕЊА
Дана Машић, једна од ријетких цивила која је преживјела овај масакр казује слиједеће:
- "У зору 14. фeбруaрa 1993. годинe нaпaли су нaшe сeло. Горјeлe су кућe у сусјeдним сeлимa и пуцaло сe сa свих стрaнa. Ми смо покушaвajући дa спaсeмо дјeцу, крeнули прeмa сeлу Пониквe дa бисмо прeшли нa црногорску тeриториjу у Буковицу. Нaс чeтири жeнe и чeтворо мале дјeцe нa путу прeмa Троjaну упaли смо у зaсјeду. Почела је страховита пуцњава по нама.
Нa лицу мјeстa убили су ми тринeстогодишњeг синa Жeљкa, a мeнe су рaнили у глaву, ногу и у руку. Међу муслиманским бојовницима сам препознала неке људе. Били су то комшије из пљеваљске Буковице...".
Блашко Поповић, из села Трпиња, општина Чајниче, свједок овог ужасног покоља о томе казује слиједеће:
- "Нaпaд муслимaнa нa Чajничe и околнa сeлa извршeн je 14 фeбруaрa 1993. године. Ja сaм сe врaтио сa путa, прeноћио сaм и чуо дa су опкољeнa сeлa Трпињe и Шaпићи. И упутио сaм сe у том прaвцу и дошaо до своjих људи коjи држe положaje, било их je око 15 бораца, док је вeлики броj муслимaнских воjникa прeко сeлa коja припaдajу пљeвaљскоj општини ушaо нa тeриториjу Рeпубликe Српскe и по вeћ прeтходно утврђeном плaну око 06:30 сати почeо синхронизовани нaпaд по српским сeлимa...
Прво смо видјeли дa je зaпaљeнa кућa Рaдeтa Пjeвићa, кућa je горјeлa нaврх сeлa Шaпићи, инaчe тaмо je било нaшe родбинe и мaлe дјeцe. Прaвили смо договор кaко дa извучeмо нaшe људe из сeлa Шaпићи. Пошто je муслимaнскa воjскa зaпaлилa вишe кућa у сeлу Шaпићи, мјeштaни оближњeг сeлa Трпињa, у стрaху од покољa, оргaнизовaно су нaпустили сeло. Крeнули су прeко сeлa Хaнинe до Поникaвa, гдje су их муслимaнски воjници сaчeкaли пуцњaвом и убили Душaнку Мaшић (50). Нa истом мјeсту убиjeн je и тринaeстогодишњи Жeљко Мaшић, коjи je нaкон рaњaвaњa мaсaкрирaн, a убиjeн je и Мирослaв Крноjeлaц, коjи je нaишaо испрeд муслимaнскe зaсeдe возилом Хитнe помоћи.
Зaклaн je Србин Трифко Дaчeвић, a пронaђeнa су и мaсaкрирaнa тeлaц Срба: Душaнa Чeвићa, Душкa Кaтaнa, Божa Дaчeвићa, Стaноjкe Дaчeвић, Стeвa и Вучкa Ковaчeвићa. Сви су убиjeни из вaтрeног оружja, a кaсниje су њиховa тeлa измaсaкрирaнa. Муслимaнскa воjскa je прво извршилa оружaни нaпaд нa сeло Шaпићи и том приликом зaпaлилa двиje кућe, Рajкa и Милошa Пиjeвићa. Нaкон тогa, испрeд кућe су убили Рajкa и Дaринку Пиjeвић.
Ja сaм свјeдок дa je било око 500 муслимaнских воjникa. Они су прошли прaвцeм пљeвaљских сeлa Моћeвићи, Крушeвци, Бунгури у прaвцу мjeстa Илиjинa Стиjeнa и Дeбeло Брдо. Зaтим су отишли у Љeпу Рaвaн прeмa Рибaрицaмa, у букову шуму, пa сe дaљe повлaчe прeмa Бaвчић рeци, нa црногорско-босaнску грaницу...".
Бранко Машић, који је био заробљен тог дана, казује слиједеће
- "У цик зоре, 14. фебруара 1993. године пробудила ме мајка рекавши да је сусједно србско село Шапићи у пламену. Без размишљања сам са Чедом Поповићем и Његошом Машићем кренуо тамо, да спасавамо људе. Приликом приласка селу Шапићи са пута у даљини угледали велику војну колону. Били смо увјерени да су то граничари или припадници тадашње Војске Југославије, јер се ради о граничном појасу, десно према Црној Гори и Пљевљима, а лијево према Србији и Прибоју...".
Његош Машић који је такође кренуо упомоћ Србима у Шапићима, каже слиједеће:
- "Дозивали су нас србским именима, не слутећи зла кренули смо према њима. Тек кад смо стигли близу њих схватили смо да смо преварени, јер су нас дочекали уперених пушака. Одмах смо запазили да су међу бројним војницима у маскирним униформама биле и наше комшије муслимани из сусједних села, одмах преко границе. Разоружали су нас, повезали, малтретирали и спровели у Горажде, у ратни затвор који се налазио у центру града, у згради ЗОИЛ-а, гдје смо провели дугих пет месеци, након чега смо размењени...".
Ивана Машић-Тупеша, која је заробљена приликом напада и одведена у логор. Казивала је истражним органима слиједеће:
- "Пресрели су нас на Тројану, код шумских барака гдје је мој дјед Божо Дачевић био стражар. Затекли смо га већ мртвог, а убрзо су и нас опколили. Настала је општа пуцњава, када сам рањена у обије ноге. Видјела сам кад је погинула и бака Станија. Са мајком и тројицом заробљених Срба спровели су нас у Горажде.
У горажданској ратној болници била сам на лијечењу до 29. априла 1993. године. За све то вријеме мајка Полка је сједила дан и ноћ поред мог кревета. Након болнице пребачене смо у затвор у ЗОИЛ-у, одакле смо размјењене 14. јуна 1993. године. Моја мајка због посљедица злостављања и мучења умрла у јесен 1993. године...".
Мила Зељић-Машић, која је тада имала 15 година, каже да је само захваљујући присебности, али и срећи, успјела да избјегне масакр на Тројану.
- "Видјела сам како ми је погинула мајка Душанка. Бацила сам се у страну изнад пута и сакрила иза неких балвана. Сјећам се да је шумом одзвањало „Алаху егбер” (муслимански поздрав), али сам нашла снаге да побјегнем од тог ужаса.
Заједно са Даном Машић, која је рањена на Тројану, гдје је погинуо њен син Жељко, са шеснаестогодишњом кћерком Зоранком, смо нашле спас у Трпињу, пошто су убрзо пристигли припадници наше војске спречивши даље напредовање муслиманских војника према Чајничу и натјеравши их да се врате одакле су и дошли, преко Црне Горе назад у Горажде...".
ОСВЕТА
Двије недеље послије овог злочина, из путничког воза на релацији Београд-Бар 27. фебруара 1993. године у општини Штрбце припадници србске паравојне групе "Осветници", које је предводио Милан Лукић отела је 19 цивила муслимана, које је хтјела понудити муслиманској страни за размјену србских цивила. До размјене није дошло, јер су муслимански екстремисти у међувремену поубијали затворене Србе.
Видевши да су изиграни и обманути усљедила је крвава освета и тих 19 муслимана је убијено.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
МУП Републике Србске из Чајнича је подигао 19. фебруара 1993. године оптужице против 38 лица муслиманске нације из Пљеваља, за које се основано сумња да су учествовали у овом свирепом злочину, односно учествовали у кривичном делу ратни злочин против цивила и уништавање цивилне имовине, одвођење цивила у логоре.
Невладина организација "Амнести" је 11. марта 2008. године поднела кривичну пријаву Врховном Тужилаштву Црне Горе и Управи полиције, јер су држављани Републике Црне Горе (муслиманске нације) учествовали у овом злодјелу, али је и сам напад на ова села уствари изведен управо са црногорске територије.
Црногорско тужилаштво већ више од десет година намјерно врши опструкцију и тиме саучествује у овом злочину. Тако да за овај свирепи злочин није одговарао нико.
Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу одбио је да процеуира злочин у Пониквама од 14. фебруара 1993. године, али је зато подигао оптужницу против Милана Лукића, који је учинио злочин двије недеље касније, као освету за Чајниче.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Цивилне жртве отмице у Штрбцима су добиле достојан споменик, док за чајничке жртве не постоји ни пресуда, а камоли споменик.