1992: Фочанска Јабука - www.Bosna-Hercegovina.com





































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 32
Два дана: 173
Седам дана: 553
Мјесечно: 3183
Годишње: 18872
Укупно: 18872

Највише посјета
25.7.2018 715




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Петар Кочић (1877 - 1916)


Бошко Перић Пеша (1971-1994)


Зоран Боровина (1952-1992)


Вукови са Дрине (1992-2006)


Мићо Влаховић (1970-1994)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Олга Драшко


Божана Делић (1912-2005)


Вукашин Клепачки (1894-1943)

23. јул 2018.


1992: Фочанска Јабука


РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Олга Драшко

 

Покољ у Фочанској Јабуци је извршен 23. јула 1992. године од стране припадника муслиманске Армије Босне и Херцеговине, над 43 српска цивила и борца Територијалне одбране, односно мјештанина овог малог села између Фоче и Сарајева.

Страдали су засеоци: Дражево, Јамићи, Колаковићи, Подграђе, Подрид, Куторина, Рачићи, Подстјена...

Стравичан злочин који је имао геноцидне размјере, јер су се крвници водили идеологијом истребљења, по узору на Павелићеве усташе.

За овај злочин, као и многе друге злочине на простору бивше Југославије током ратова 1990-их, нико није до сада одговарао.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

Ситуација у Фочи

Фоча је старо насеље неколико вијекова, чак се раније у Средњем вијеку називало и Хоча, да би 1993. године одлуком Народне Скупштине Републике Српске променило назив у Србиње. Налази се на граници између Херцеговине и Босне. По свим својим природно-географским одликама, Фоча уствари спада у Херцеговину. Иначе, код Фоче се налази и планина Маглић (највиши врх 2.386 м), као и велики кањон ријеке Таре.

Писани документи говоре да је овај град са развијеном трговином постојао још 1368. године и да је кроз њега пролазио каравански „Дубровачки пут“ повезујући Јадран са сјевером земље.

Турци Османлије у ове крајеве долазе почетком 15. стољећа, у вријеме својих крвавих похода све до Беча и доносе исламску религију. Све до Берлинског конгреса 1878. године, Фоча је спадала у Османлијско царство, а онда постаје дио Аустро-Угарске, која је анексирала читаву Босну и Херцеговину. Крајем 19. и почетком 20. стољећа у читавој БиХ, влада велико незадовољство српског народа због намета и тираније Бечког двора и све више се чује глас за ослобађање Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и припајање матици Србији. 

Након Првог свјетског рата, Фоча улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Зетске бановине. Да би по избијању Другог свјетског рата, тј. напада Њемачке и Италије са савезницима на Краљевину Југославију у априлу 1941. постала дио фашистичке Независне Државе Хрватске, гдје су усташе починиле стравичан геноцид над српским становништвом. О тим злочинима се после рата морало ћутати због "братства и јединства". Посље Другог свјетског рата Фоча је ушла у састав СР Босне и Херцеговине.

У Фочи се изначе налази и Православни богословски факултет, као и музеј Старе Херцеговине.

Према попису становништва из 1991. године општина Фоча је имала 40.513 становника, од чега је највише било муслимана 51%, затим Срба 46% и 3% осталих.

 

 

ЗЛОЧИН 

Спопменик жртвама рата у Фочи
 

Јула 1992. године у читавој Босни и Херцеговини буктао је рат. Муслимански екстремисти "ратници Џихада" су добили елан након међународног признавања БиХ у априлу 1992. године, али и због доласка Алахових ратника - муџахедина из арапских земаља у Босну. Западноевропске и арапске земље су наоружавале муслиманске паравојне формације (Зелене Беретке и Патриотска Лига) од којих је настала муслиманска Армија БиХ.

23. јула 1992. ујутро отпочео је страховит напад муслиманских ратних јединица на село Фочанска Јабука, заједно са његовим засеоцима: Јамићи, Тауљићи, Модро Поље, Камен, Куторина, Дражево, Милотина, Колаковићи, Подграђе, Подрид, Подстјена, Стојковићи... Овај напад су извршиле јединице из Првог (сарајевског) корпуса муслиманске Армије БиХ, потпомогнуте домаћим муслиманима. Већина тих помагача су били бивши просјветари, милиционери и шумари, тако да су добро познавали терен. Код неких од њих пронађен је списак за ликвидацију, у коме су били листом сви Срби са тих простора, без обзира што су се неки одселили у Србију или иностранство. Што значи да је ово дуго и пажљиво планирано и да су ушли и архиву општинских књига рођених. 

Овај напад на Фочанску Јабуку је трајао неколико сати, а завршио се окупацијом Фочанске Јабуке, који се претворио у крвави пир, палеж и пљачку српске имовине у циљу истребљења српског становништва. Села су темељно попаљена, чак и куће гдје нико није живео.. Миладин Иконић са супругом у засеоку Колаковићи је погинуо док су тражили да ли има преживјелих после тог страшног покоља, иако они нису из тог засеока. Такође су ухваћена и два српска борца, који су завезани и мучени до смрти на једном брду Козањ, изнад села. Жене и старији мушкарци су углавном поклани и измасакрирани.

Најмлађа жртва био је Ново Елез од 11 година, а најстарија Милка Ковач од 90 година старости.

 

                               

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Имена жртава у овом ужасном злочину, су сортирана, по мјесту гдје су убијени односно рођени:

Засеок Јамићи:

  1. Милан Голубовић (26 год),
  2. Милорад Елез (50 год),
  3. Ново Елез (11 год.)
  4. Драган (21 год).
  5. Илија Ковач 50 (год)
  6. Његош Савић (21 год),
  7. Драган Шолаја (20 година).

 

Засеок Подграђе:

  1. Милош Вуковић (70 год),
  2. Милош Тривун (70 год),
  3. Анђелко Тривун (70 год),
  4. Радивоје Тривун (60 год).

 

Село Подрид:

  1. Миленко Мастило (28 год),
  2. Раде Мастило (40 год),
  3. Марко Мастило (70 год).

 

 

Засеок Куторина:

  1. Спасоје Ђуровић (50 год),
  2. Драго Стојановић 85 год),
  3. Милена Стојановић (45 год),
  4. Радојка Стојановић (60 год).
  5. НН лице Ковач

 

Засеок Дражево:

  1. Перо Дубовина (50 год),
  2. Раде Ђуровић (30 год),
  3. Милена Ђуровић (55 год)

 

 

Засеок Колаковићи:

  1. Милена Ћосовић (60 год),
  2. Софија Ћосовић (68 год.),
  3. Сретко Ћосовић ( 70 год.),
  4. Обрен Ћосовић (60 год),
  5. Борко Ћосовић (60 год)
  6. Мирко Ћосовић (60 год).
  7. Миладин Иконић
  8. суприга М. Иконића

 

 

Засеок Рачићи:

  1. Никола Шаровић (70 год),
  2. супруга Н. Шаровића (60 год),
  3. Јаков Шаровић (70 год).

 

Село Подстјена:

  1. Лазар Симовић (70 год.)
  2. Радисав Симовић (70 год.),
  3. Сретко Ковач,
  4. Драшко Ковач,
  5. Бенко Ковач,
  6. Ранко Симовић,
  7. Рајко Мастило,
  8. Милан Капуран,
  9. Петко Мастило
  10. Предраг Билинац.

 


                                                 

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Злочинци који су извршили овај стравичан покољ имају име и преизиме. То су припадници муслиманске Армије БиХ:

  1. Бунгур Џaфeр, син Зaимa, из села Бунгури
  2. Бунгур Џeмaил, син Зaимa, из села Бунгури
  3. Бунгур Сaмир, син Зaимa, из села Бунгури
  4. Бунгур Хусeин, син Хaсaнa из села Бунгури
  5. Бунгур Хусeин, син Ибрa
  6. Бунгур Хaсо, син Ибрa
  7. Бунгур Eсeф, син Ибрa
  8. Кajим Рaхмо, син Осмaнa, из села Бунгури
  9. Кajим Мунeвeр, син Осмaнa, из села Бунгури
  10. Сaвчић Aго, син Хaмдиje, из села Пaњско
  11. Хоџић Зиjо, син Дeрвисa, из села Брдо
  12. Хоџић Лaтив, син Eминa, из села Брдо
  13. Хоџић Нeрмин, син Лaтифa, из села Брдо
  14. Хоџић Хaлим, син Лaтифa, из села Брдо
  15. Вукaс Aмко, син Eминa, из села Вуксићи
  16. Осмaнaгић Сeфкaн, син Сaцирa, из села Цeрjaнaц
  17. Осмaнaгић Сejдо, син Сaцирa, из села Цeрjaнaц
  18. Тaхировић Химзо, син Рaсимa, из села Цeрjaнaц
  19. Осмaнaгић Исмeт, из села Цeрjaнaц
  20. Тaхировић Сaлeм, син Сaлихa, из села Цeрjaнaц, По Цину Мajор.
  21. Тaхировић Муjо, син Химзa, из села Цeрjaнaц
  22. Моцeвић Сejдо, син Нaзифa, из села Моцeвићи
  23. Моцeвић Сaбит, син Дeдa, из села Моцeвићи
  24. Муjaновић Aлмaс, син Ибрa, из села Моцeвићи
  25. Крaсић Jaкуп, син Кaтифa, из села Крaсићи
  26. Бeкaн Мирсaд, син Хусa, из села Мрцићи
  27. Дeдовић Муjко, син Муja, из села Мрцићи
  28. Дeдовић Изeт, син Мaсa, из села Брeзнићa
  29. Ризвaновић Сaбaн, из села Мрцићи
  30. Ризвaновић Eмин, из села Мрцићи
  31. Моцeвић Ибро, син Мeхa, из села Моцeвићи
  32. Кajим Eнвeр, син Осмaнa, из села Бунгури
  33. Стоврaг Хaмeд, син Сaлихa, из села Крзaвa, Звaни Хaмцe
  34. Стоврaг Осмaн, син Сaлихa, из села Крзaвa
  35. Стоврaг Сулejмaн, син Сaлихa, из села Крзaвa
  36. Стоврaг Мунир, син Зaхидa, из села Крзaвa
  37. Стоврaг Омeр, син Зaхидa, из села Крзaвa.
  38. Стоврaг Вeхид, син Зaхидa, из села Крзaвa.

 


Породице жртава на парастосу

 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након Дејтонског споразума новембра 1995. године, село Фочанска Јабука припало је Федерацији БиХ, иако је већи део фочанске општине припао Републици Српској. Баш због тога вело мали број Срба се вратио у ово село, а и када би се неко враћао увјек би имао проблема са муслиманима, који су отворено показивали нетрпељивост према Србима. Припадници ИФОР-а нису показивали жељу да помогну Србима у решавању проблема.

Некдашњи мјештани овог села су својим прилозима 2004. успјели обновити православну цркву која је тада срушена до темеља и спаљена од муслимана.

Тужилаштво БиХ одбија да процесуира злочинце који су учествовали у овом покољу, тврдећи да "нема довољно доказа".

Сваке године 23. јула у Фочу долазе мјештани Јабука на парастос и паљење свијећа за своје рођаке који су невини пострадали. Чак је и основано Удружење "Јабука 92" које се бори за истину и правду о злочину који се десио 23.07.1992.




Посјећено је: 427  пута
Број гласова: 5
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

1941: Гаравице код Бихаћа

1941: Лијевањско поље

1941: Шушњар код Санског Моста












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."