РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка Брадина - Јама Казани - Кравица - Кукавице Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи Породица Ристовић - Породица Кнежевић Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ Сарајевска Голгота - Олга Драшко

 

Покољ у Бјеловцу 1992. се десио пред зору 14. децембра 1992. године у селу Бјеловац, општина Братунац, у горњем Подрињу. На подручју Бјеловца заједно са околним србским селима Сикирић и Лозничка Ријека, муслиманске снаге су убиле најмање 109 Срба и том приликом спалиле 350 србских кућа. Сва покретна имовина, стока, храна и љетина је покрадена. Цијелокупно становништво је присиљено да бјежи преко Дрине у Републику Србију.

Село је неколико наредних мјесеци остало под контролом муслиманске Армије БиХ и потпуно пусто од локалног становништва док Војска Републике Србске није ослободила ова села. Муслиманске снаге БиХ су током 1992-1995 на подручију Сребренице и Братунца етнички очистили и уништили око 100 србских села.

За те злочине нико није кажњен. Судско вијеће Хашког Трибунала је 2008. године ослободило крвника Насера Орића, комаданта 28. дивизије муслиманске Армије БиХ. Симбол страдања покоља у Бјеловцу је Брано Вучетић, коме су тог дана убијени отац и старији брат, а мајка три месеца раније мајка. Он сам је провео у муслиманском логору за Србе скоро два мјесеца. 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..

Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.

Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.

Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су повучени у Ужице (СР Србија).

Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Сребреници

Братуначко гробље 1992. године

Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Републиком Србијом, поред ријеке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач. Сребреница је старо насље, а први трагови људске цивилизације овјде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. вијека. Србски деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.

Турци у ове крајеве долазе у 16. веку и доносе ислам као религију, градећи џамије. Спроводили су терор према хришћанском живљу и њихову дјецу потурчавали. Тако је остало све до јула 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Србска краљевска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје дио Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину. У Другом свјетском рату, Сребреница потпада под НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).

Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине. Све до марта 1992. године, баш никаквих међунационалних сукоба и проблема није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са двије стране и уважавања. Први пут су се у априлу 1992. осјетили "вјетрови" који нису стизали са Дрине, већ из Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видило се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, умјесто ветрова, доносили су људи. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вијест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили дјелатност” својих стража, чак и око србских кућа.

Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.

Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих. У Бјеловцу према попису становништва 1991. било је 300 становника, од тога 82% Срба, а 7% муслимана.

 

 

ЗЛОЧИН

Муслиманске снаге Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића су пред зору 14. децембра 1992. извршиле организовани напад на србска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека, која се налазе на лијевој обали ријеке Дрине. Многи становници села су се пробудили када су чули пуцњаву и видели да куће у селу горе. Бојовници Насера Орића су овом приликом убиле Србе, међу којима су били деце и жена. Трећина становника овог србског села је убијена за мање од два сата. Све су то били ненаозржани цивили.

Најмлађа жртва покоља је био Слободан Петровић који је имао само 15 година, а најстарија Достана Матић (80) и Злата Јовановић (81). Достана Матић и Злата Јовановић су убијене на кућном прагу.

Када је због пуцњаве из ватреног оружја и пламена запаљених кућа напад на село постао очигледан, способно становништво је почело да се брани, те је дошло до пуцњаве током одбране кућа појединих становника села.

Мањи дио становника је покушао да се пробије према ријеци Дрини и да се у чамцима пребаци у Републику Србију. Збјегове су дочекале муслимански војници у засједи, тако су многи Срби су убијени у покушају да се спасу сигурне смрти. Муслиманске снаге су преживјело србско становништво зароболи и одвели у логоре у Сребреницу.

Најмлађи који су одведени у логор у Сребреницу су били Немања Филиповић, који је имао седам месеци и његова сестра Оливера Филиповић, која је имала три године. Одведен је и дјечак Брано Вучетић, који је тада имао 9 година изгубио је целу породицу, а у затвору је био мучен 56 дана. Брани Вучетићу је тај дан погинуо отац Радован и брат Миленко, а мајка Радојка је убијена 3 месеца раније од муслимана. Сви заробљени су злостављани у логору, а након два мјесеца су размењени за заробљене припаднике Армије БиХ, у Скеланима.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У Бјеловцу, код Сребренице су 14. децембра 1992. убијене следеће особе србске националности:

(РБ, Презиме, Име оца, Име, Год. рођења)

Богичевић (Миленко) Златан, 1975; Цвијић (Илија) Миодраг, 1972; Деспотовић (Витомира) Слободан; Филиповић (Неђо) Стево, 1951; Илић (Илија) Милисав, 1957; Илић (Мићо) Милун, 1939; Јовановић (Милош) Злата, 1911; Јовановић (Милисав) Раденка, 1974;  Лукић (Радивоје) Вида, 1933; Маринчевић Мирослав, 1965;  Матић Достана, 1912. Матић (Илија) Радивоје, 1937. Матић (Радивоје) Гордана, 1967. Матић (Радивоје) Снежана, 1965; Миладиновић (Петко) Мирко, 1971. Миладиновић (Петко) Чедо, 1975; Милутиновић (Чедо) Славко, 1963; Недељковић (Ратко) Слободан, 1970; Петровић (Крсто) Мирко,1920; Петровић (Милан) Мирко, 1972; Савић (Остоја) Митар, 1954; Танасић (Сретен) Радован, 1923; Томић (Жико) Рајко, 1955; Тошић (Живорад) Милорад, 1972; Тришић (Томислав) Зоран, 1968; Матић (Никодин) Десимир, 1928. Вучетић (Радован) Миленко, 1975, Вучетић (Саво) Радован, 1943, Петровић (Иван) Младен, 1971, Радојка Вучетић 1946, Рајко Томић, 1955, Славко Илић, 1939, Васиљ Тодоровић, 1955, Ратко Дадић, 1953, Душан Петровић, 1936,

Радојка Илић, 1935, Живојин Илић, 1928, Радован Митровић, 1948, Срећко Митровић, 1946, Миломир Недељковић, 1940, Љубисав Недељковић, 1925, Ратко Недељковић, 1946, Обренија Недељковић, 1929, Слободан Петровић, 1977, Душан Продановић, 1961, Обренија Ранкић, 1934, Миља Продановић, 1931, Гроздана Симић, 1931, Радисав Симић, 1939, Драгиша Стевановић, 1966, Миломир Танасић, 1939, Милан Танасић, 1957, Новак Вуксић, 1931, Милован Симић, 1949, Златан Симић, 1961, Живадин Симић, 1946, Славомир Дамњановић, 1971, Недељко Дамњановић, 1959, Драган Филиповић, 1962, Драгољуб Филиповић, 1942, Милан Јовановић, 1948, Жељко Кнежевић, 1966, Крстина Лукић, 1948, Бојан Милковски, 1938, Миодраг Петровић, 1948, Раденко Станковић, 1972, Ратко Симић, 1951, Божо Тодоровић, 1949, Божана Остојић, 1924,

Тог 14.12.1992. су убијене и двије муслиманске дјевојке од стране муслиманске Армије БиХ: Сејдефа Ахметовић (21) и Мевлида Хусић (17) које су остале у селу, јер су Насерови кољачи мислили да је ријеч о Србкињама.

 

Бјеловачке жртве 1992. године

 

 

НАЛОГОДАВЦИ И ОРГАНИЗАТОРИ

Преживјели свједоци овог монструозног злочина, Славка Матић и Славољуб Ранкић су током покоља као командујуће препознали Насера Орића, Зулфу Турсуновића, Ибрахима Манђића и друге војнике муслиманске Армије Босне и Херцеговине.

1. Насер (Џемал) Орић, 1967, Поточари;
2. Зулфо (Салко) Турсуновић, 1931, Сућеска;
3. Ибрахим Манђића из Поточара,

 

 

ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

1. Алија (Мујо)  Ибрић-Курта, 1947. Пирићи;
2. Хидан (Авдо) Салиховић, 1968. Биљача;
3. Хасановић (Едхем) Рифет, 1970. Пирићи; 
4. Бесим (Авдо) Салиховић, 1957. Биљача;
5. Синановић (Рахман) Решид, 1949. Пирићи;
6. Зукић (Салих) Садик,
7. Ахметовић Харис-Хари из Братунца;
8. Бегзадић (Алија) Хајрудин,
9. Бегзадић Салко из Сикирића;
10. Бегзадић (Шахман) Мехмедалија, 1955. Пирићи;
11. Каменица (Идриз) Џемаил из Јаглића;
12. Каменица (Идриз) Рамиз из Јаглића;
13. Каменица (Идриз) Муниб из Јаглића;
14. Киверић (Ибиш) Есма, 1951. Бјеловац;
15. Малагић (Хилмо) Хајрудин, 1945. Осмаче;
16. Салиховић (Едхем) Мидхат,
17. Салиховић (Авдо) Адил;
18. Синановић (Сафет) Зијад, 1969. Пирићи;
19. Салиховић (Рамо) Едхем, 1945. Биљача;
20. Салиховић (Едхем) Фикрет, 1970. Биљача;
21. Хасановић (Мујо) Мирзет, 1971. Сасе;
22. Синановић (Рахман) Муриз, 1963. Лозница;
23. Салиховић Рифет из Братунца;
24. Зукић Мулија из Лознице;
25. Даутбашић Рифет из Бјеловца;
26. Салиховић Ремзија из Пирића;
27. Даутбашић (Рифет) Хасан
28. Синановић (Мехмед) Сенада-Беба из Братунца;
29. Рамо (Омер) Омеровић, 1946. Сикирић;
30. Малагић ( Мујо) Мирсад из Лознице;
31. Малагић Мујо из Братунца;
32. Синановић (Сафет) Неџад,
33. Бектић (Омер) Шабан, 1949. Јошева;
34. Синановић (Сафет) Џевад, 1961. Пирићи;
35. Синановић (Сафет) Сенад, 1956. Пирићи;
36. Синановић Шухра из Бјеловца;
37. Мукић Нисвет из Братунца;
38. Омеровић (Бајро) Сафет-Миш из Вољавице;
39. Хасановић (Едхем) Сабахудин, 1968. Пирићи;
40. Хасановић (Едхем) Шабан, 1958. Пирићи;
41. Јусић Кадрија, 1960. Вољавица;
42. Мехмедовић (Мустафа) Кемал-Кемо, 1962. Пале;
43. Отановић Бахрија) Мидхат-Мијач, 1961. Сребреница;
44. Хасановић (Едхем) Бахрудин-Бјелац из Пирића;
45. Омеровић Мујо из Каменице-Зворник;
46. Хасановић (Едхем) Мевлудин-Кико, 1963. Пирићи,
47. НН војници 28. дивизије муслиманске Армије БиХ

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Крсто Ранкић из Бјеловца, преживели свједок овог узжасног злочина, коме је чак и син убијен каже сљедеће:
- "Из снa су нaс пробудили пуцњaвa и jaкe дeтонaциje. Ниje још било свaнило кaд су муслимaнски војници упaли у сeло до зуба наоружани. Нeки мјeштaни су одмaх убиjeни. Погинуо ми je осaмнaeстогодишњи син Груjицa и jош много члaновa ширe породицe. Свaки трeћи стaновник Бjeловцa тог кобног дaнa убиjeн или рaњeн. Прави помор!

Видио сaм групу муслиманских војника у црним униформaмa... Они су мaсaкрирaли и одсјeцaли глaвe убиjeним Србима. Кaдa смо нaкон повратка у село сaкупљaли лeшeвe нeкe мaсaкрирaнe комшиje нисмо могли прeпознaти, a троjици су одсјeкли глaвe и однијeли у Срeбрeницу. У Сребреници су одоводили и оне које су живе ухватили..". 

Крсто Ранкић	Радојка Филиповић	Славка Матић

Радојка Филиповић је тог кобног дана изгубила своје рођаке:
- "Тај дан су муслимански војници убили мог мужa Дрaгaнa и свeкрa Дрaгољубa, a у зaробљeништво у Срeбрeницу су одвeдeли моју свeкрву, моју jeтрву и њeно двоje дјeцe. Већина погинулих Срба тај дан су били ненаоружани цивили."

 

Славка Матић, тог 14. децембра 1992. изгубила мужа и двоје деце. Каже следеће:
- "Муслимански војници су убили мог мужа Радивоја и двије ћерке: Сњежану и Гордану, на кућном прагу. Кућа нам је опљачкана и спаљена. Моје комшије, све старија лица, су убијане на кућном прагу. Пуно их је одведено у логоре у Сребреницу. Они који су хтјели пребјећи преко Дрине чамцима у Србију, нису успјели, јер су их муслимански војници чекали у засједи, пуцајући из снајпера на цивиле."

 
Дрaгaн Цвjeтиновић, коjи je током рaтa био возaч сaнитeтa, сeћa сe дa je тог дaнa три путa сaнитeтским кaмионом из Бjeловцa довозио рaњeнe и мртвe у брaтунaчки Дом здрaвљa, док и он сам ниje рaњeн.
- "Отворилa сe жeстокa цjeлоднeвнa борбa и jeдно сaнитeтско возило су ми муслини изрeшeтaли и уништили, a кaдa сaм трeћи пут извлaчио рaњeнe и погинулe и сaм сaм рaњeн и зaдржaн нa лиjeчeњу. Дaн био хлaдaн и мaгловит па су риjeтки мјештани због магле успjeли нeкaко сaкрити и прeживjeти, a свa наша имовинa je опљaчкaнa и попaљeнa. Хиљaдe муслиманских воjникa и цивилa je упaло у сeло и пљaчкaло...".

 

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

За овај злочин у Бјеловцу, као и оне друге злочине у горњем Подрињу, које су починили муслимански војници Армије Босне и Херцеговине током рата 1992-1995, нико није одговарао.

Двије седмице након овог злочина Тужилаштву Републике Србске у Зворнику је достављена документација и изјаве свједока, фотографије на којима се јасно виде ужаси муслиманске војске. Сви ти докази су прослијеђени и Хашком Трибуналу, током суђења Насеру Орићу 2003-2008, али Хашки Суд није те доказе узео у обзир.

У Тужилаштву Босне и Херцеговине постоји више од 700 доказних материјала о злочинима над Србима у Бјеловцу 14.12.1992. али Тужилаштво БиХ до сада није подигло ниједну оптужницу против осумњичених. Увек се правдају да су истраге "још у току".

Оцијените нам овај чланак: 12345