Покољ у Шушњару је назив за масовни злочин над српским цивилима почетком аугуста 1941. године, на сјеверозападу Босне и Херцеговине, који су починиле усташке јединице и припадници Муслиманске милиције лојалне Анти Павелићу.
У овом стравичном масакру крај Санског Моста, убијено је намање 5.500 Срба и 40 Јевереја. Иако, истраживања научних тимова посљедњих година имају процјену да број српских жртава у Илинданском покољу иде и преко 7.000 људи, јер постоје два стратишта. Постоји чак и запис њемачког ГЕСТАПО-а, да су усташе у овом покољу убиле 2.862 мјештана Срба, са именима и презименима.
О овом ужасмом злочину се деценијама након Другог свјетског рата ћутало, јер југославенске комунистичке власти нису хтјеле да им прича о злочинцима и жртвама нарушава "братство и јединство" које је било темељ социјалистичке Југославије.
Тек 1971. године направљен је споменик, тј. меморијални комплекс који је био идејно решење Петра Крстића из Сарајева. Почетком 1990-их, током босанско-херцеговачког рата, споменик је претрпео знатна оштећења, а 2003. године је поново реновиран.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
СИТУАЦИЈА У САНСКОМ МОСТУ
Сански Мост је градић који се налази на 162 метра надморске висине, на сјеверу Босанске Крајине. Налази се на ријеци Сани, између Приједора и Кључа. Западно од Санског Моста налази се планина Грмеч, а на истоку планина Козара. На санском подручју има неколико јаких крашких врела која су истовремено и извори рјечица: Саничко врело, Дабарско врело и врело Здене.
Трагови људске цивилизације у овом крају се везују за праисторијско доба, Илира, Келта, па и касније у вријеме Римског царства. Крајем шестог вијека у ове краје долазе Јужни Славени, који ту и данас живе, иако су миграције усљед болести, ратова, потрага за водом биле честе.
У Средњем вијеку Сански Мост је потпадао под српску Краљевину Босну, којом је управљао Краљ Твртко I. Доласком Турака Османлија у ове крајеве средином 14. вијека, појавује се и ислам као религија. Берлинским Конгресом 1878. Сански Мост и читава Босна и Херцеговина потпадају под Аустро-Угарску монархију. Након Првог свјетског рата, Бечка царевина се распала, а Сански Мост је ушао у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, припадао је административно Врбаској бановини. Сански Мост је прије Дугог свјетског рата био већински српски насељен са скоро 2/3 српског становништва.
ИМЕНА ЖРТАВА
|
Сански мост
-
Ђуро Везмар, бивши жандарм,
-
Никола Матиновић, бивши жандарм
-
Драга Зурунић,
-
Миле Илије Додик,
-
Драго Недимовић, инжењер
-
Марјановић Милан,
-
Делић Јово, трговац,
-
Гвозден Перо, трговац,
-
Брајић Петар, трговац,
-
Грбић Ђуро, правоспавни свештеник,
-
Марјановић Јово, правоспавни свештеник,
Комина
-
Видовић Ђурђа Милош,
-
Видовић Ђурђа Митар,
-
Видовић Тодора Ђурађ,
-
Видовић Столе Миле,
-
Видовић Митра Марко,
-
Видовић Саве Јово,
-
Видовић Вида Божо,
-
Видовић Остоје Ђурађ,
-
Видовић Николе Милош,
-
Стојановић Николе Петар,
-
Ковачевић Које Лазо,
-
Ковачевић Које Урош,
-
Ковачевић Миле Остоја.
|
Лужани
-
Јовановић Миле Душан,
-
Шобот Марка Петар,
-
Шобот Симеуна Љупко,
-
Каиш Лазара Драго,
-
Стојановић Милана Перо,
-
Миланко Дане Илија,
-
Миланко Дане Проле,
-
Делић Дане Милош,
-
Праћа Томе Вељко.
Чапље
-
Станисављевић Јове Миле,
-
Кнежевић Миле Јово.
Дабар
-
Богољуб Црномарковић,
-
Никола Штрбац,
Кијево
-
Стојановић Вељко, трговац
-
|
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
-
Ађул Селиман,
-
Алија Камбер,
-
Лука Минго, официр Усташке Заштите,
-
др. Јосип Церјан, из Усташке Заштите,
-
Химзо Пашић Решић, из Усташке Заштите,
-
др. Ибрахим Пашић, из Усташке Заштите,
-
Грга Маричић, из Усташке Заштите,
-
Јусо Талић,
-
фра Анте Шеремет, жупник из Санског Моста
-
фра Лука Тешић, жупник из Сасине
-
Хорват Конрад, усташки комадант из Загреба
-
Јандре Бараћ, из Сасине
-
Налић Ибрахим,
-
Крупић Фехрат,
-
Куршумовић Салко,
-
Алагић Омеров Мустафа,
-
Османчевић Рагиб,
-
Курбеговић Хамдија
|
|
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Њемачка војска је ушла у Сански Мост поподне 9. априла 1941. гдје их је дочекао др. Јосип Церјан, предводник милитантне Усташке Заштите. Одмас у отпочеле пљачке и малтретирања српских и јеврејских породица. Уведен је и полицијски час. До краја априла 1941. у Санском Мосту су биле формиране усташке чете, које су застрашивале домаће становништво.
Већ у мају мјесецу 1941. у Санском Мосту су отпочеле појединачне ликвидације виђенијих Срба и православних свештеника, што је био резултат добро планираних акција. Већ на Ђурђевдан 1941. усташе су напале санско село Кијева, гдје је већина мјештана славило крсну славу. Убијали су и пљачкали невине цивиле. У страху од народног устанка, јер су млађи мушкарци већ били у шумама, у Сански Мост долазе њемачке јединице из Бања Луке, Приједора и Босанског Новог, са циљем да се репресија и страховлада појача.
У санском затвору, је 9. маја 1941. било 30-ак стријељаних Срба. А дан касније у Сански Мост долази 2.000 италијанских војника, који нису марили превише шта усташе раде.
Др. Виктор Гутић, повереник владе Независне Државе Хрватске долази 28. маја 1941. у Сански Мост, гдје га је дочекало 4.000 грађана. Држи антисрпске говоре, које су обиловале пријетњама и увредама на рачун Срба. Видјевши шта се спрема, многи Срби су кренули у исељавање.
Почетком јуна мјесеца 1941. у Сански Мост долази једна чета загребачке полиције, као и усташе из западне Херцеговине (Ливно, Посушје, Чапљина, Широки Бријег...).
ЗЛОЧИНИ
Тако је већ крајем јула 1941. кренула рација и масовна хапшења Срба од усташких власти, што је углавном било резултат преваре и наивности српских земљорадника, занатлија и трговаца. Ухапшени српски цивили су били углавном из Санског Моста, околних села: Коријенова, Санице, Кљеваца, а Буснова, Томашице и др.
Пошто су затвори у граду били крцати, стигло је наређење да се мора отпочети са ликвидацијама, те да их смјештају у камионе и одвезу у Шушњар (пропланак изнад града). У затвору су Срби такође били стравично мучени; батинама, жеђу, глађу...
У та три дана, усташе су ликивидирале на стратишту Шушњар, намјање 5.500 Срба (мушкараца, жена и дјеце) и 40-ак Јевреја.
Прво сабирно мјесто уахапшених Срба било је у основној школи, гдје су доведени Срби из Кљеваваца. Усташе наредни дан у исто вријеме хапсили и Србе у Старом
Мајдану и околним српским селима: Подвидачи, Копривни, Сухачи, Брдарима, Џевару, Оштрој Луци и Расавцима. Ухапшене су убијали и у затворама, али и у селима, ко им је побјегао или био сумњив да има оружје.
Постојао је још један усташки сабирни логор за Србе: Житни магацин. Једини свједок мучења и убијања српских жртава у затворима је Сергеј Веселиновић. Он је успио да за кратко преживи и домогне се куће. Испричао је пријатељима шта је преживио, али је касније умро од посљедица мучења.
Усташе су у већинском српском селу Кљевци извукли хрватске и муслиманске породице, а остале су само српске. Тако је изведено око 1.700 Срба, мушкараца, жена и дјеце, који су ишли у колони, а онда су их све пресецали са митраљеским рафалима. Ко је преживљавао, њега су сјекирама и кундацима докрајчили. По санским улицама било је свуда лешева.
Такође су усташе хапсиле и убијале у селима Храст, Здена и Ђедовача. Само их је петеро преживјело. Српске избјеглице су 1. и 2. августа закрчиле улице у Санском Мосту, јер нису имале гдје... тада је и настало велико убијање, а комаданти ових ликивдација били су: Филип Радош, Тојко Кљак и Ивица.
Усташе су на локацији Шушњар према њемачким извјештајима ископале двије велике јаме - раке, које су биле дугачке 100 метара, широке 4 метра, а дубоке два и по метра.
Према наводима преживјелих Срба, локације стратишта убијених Срба биле су и на игралишту Подгрмеча. Усташки злотвори нису имали времена да их све закопају него су само пребацили сламу преко лешева.
ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА
21. октобра 1943. године, партизанске јединице Петог корпуса НОВЈ ослобађају Сански Мост од усташа и Њемаца. Наредних дана је организован преки Војни суд, који је имао за задатак да суди познатим усташким зликовцима.
Тако је ухапшено више стотина усташа: војника, наредника и официра, а свједоци су углавном били грађани Санског Моста, који су откривали и локације гдје су се крвници скривали. Тако су партизани ликвидирали познате усташке зликовце: Џемала Вајзовића, усташког логорника, Јандру Сарића, Луку Минигу, Фрању Конваленка, Суљу Решића, Алагу Џафића, Салка Куршумовића, Мухарема Мухића, Мухарема Алагића, Хрусту Јакуповића и Зору Тешић, агента Гестапоа и др.
Из села Чапља осуђено је 16 усташа, који су у љето 1941. године учествовали у
великом покољу Срба у том селу.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Дуго година жртве које су побијене у Другом свјетском рату, на подручију Санског Моста нису имале достојан споменик. Тек 1971. године, односно тридесет година након Илинданског покоља на Шушњару подигнуто је спомен обиљежје, на коме су уклесани стихови:
"Овдје лежи истина
величина човјека
један град сјеме живота
Овдје ће крвави дуг
човјек вратити човјеку
вјером у човјека
Овдје је ваздуха нестало ваздуху
разума милости животу
времена човјеку части"
Бранко Бокан, је највише истраживао о ратним злочинима послије Другог свјетског рата на подручју западне Босне и Херцеговине, те је утврдио да је у санском срезу убијено скоро 10.000 Срба, а у читавој Босанској Крајини до 90.000 Срба.
Локација Шушњар код Санског Моста је послије Дејтонског споразума припала МХ Федерацији, те су је вандали оштетили више пута и вадили плоче са именима жртава.