1941: Лијевањско поље - www.Bosna-Hercegovina.com



































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 12
Два дана: 28
Седам дана: 1405
Мјесечно: 5480
Годишње: 7742
Укупно: 7742

Највише посјета
25.7.2018 715




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Бошко Перић Пеша (1971-1994)


Зоран Боровина (1952-1992)


Раденко Галинац (1969-1995)


Мићо Влаховић (1970-1994)


Филип Вишњић (1767-1834)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Мирјана Драгићевић (1983-1992)


Олга Драшко


Слађана Кобас (1992-2006)

30. јул 2018.


1941: Лијевањско поље


НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Ливањско поље- Пребиловци - Усташе

  Логор Јасеновац - Логор Стара Градишка

Стари Брод - Гаравице - Шушњар

Вукашин Клепачки - Сарајево

Придворица - Дракулић - Драксенић

 

Усташки злочини на простору Лијевањског поља током 1941. однели су велики број живота. Жртве су углавном били Срби, али и нешто мало Хрвати и муслимани који нису жељели да буду део Ватиканске и Павелићеве усташке политике са циљем истребљења Срба и стварања хомогене хрватске државе - НДХ.

Број жртава никад тачно није утврђен, а свако ко је послије Другог свјетског рата покушавао да истражи ове злочине  и утврди тачан број жртава био је прогањан од југославенске службе безбедности УДБ-е, јер је "нарушавао братство и јединство" народа титове Југославије.

Усташе су невине србске жртве бацали у неколико крашких јама: Бикуша, Равни Долац, Пропунта, Самоград, Сухњача, Борова Глава и др.

Будо Симоновић је написао књигу "Огњена Марија Лијевањска" у којој је на основу исказа преживјелих и малобројних свједока сликовито описао муке србских жртава. О злочинима се након рата ћутало, због политичке ситуације.
 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

 

6. априла 1941. Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ после неколико дана. Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу. За поглавника је изабран Анте Павелић.

Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ. Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941.

 „Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину покрстити, а трећу трећину ћемо протерати!“
- Миле Будак (1889-1945), усташки министар

 



Ситуација у Лијевну

Ливно или Лијевно је градић који се налази у југозападним дијеловима Босне и Херцеговине, тачније на граници Босанске Крајине и Херцеговине, док Лијевањско поље спада у ред највећих крашких поља у Европи.

Први трагови људске цивилизације у овом крају потичу од 2.000 година п.н.е. Касније у ове крајеве долазе Илири, Римљани, па Словени (7. вијек). 1326. године Лијевно први пут улази у састав Босанске бановине односно државе. А 1463. у Лијевно долазе Турци Османлије, који доносе ислам. Њима је Лијевно било успутна станица до Беча.

Након Берлинског конгреса јула 1878. Лијевно као и цијела Босна и Херцеговина потпада под Аустро-Угарску царевину, све до краја Првог свјетског рата. У том времену су се оснивале и србске школе. За вријеме Краљевине Југославије, Лијевно је ушло у састав Приморске бановине. Када је створена Независна Држава Хрватска и Лијевањско поље постаје њен саставни дио. Усташе су брзо поставиле своје повјеренике у Лијевно као и у околна села, који су били задужени за разоружавање православног народа али и наоружавање Хрвата и муслимана.
 

 

 

ЗЛОЧИНИ

Убрзо након капитулације Југославије, из Загреба је стигло потпуно овлашћење Анта Павелића за почетак припрема за потпуно истребљење србског живља. Направљена је и црна књига, које Србе прво треба ликвидирати. Главни усташа у Лијевањском крају био је Др. Драган Урумовић. Једне јунске вечери усташе су тражећи Цвију Орашчића отишле код попа Риста Ћатића кога су, са још 11 Срба, ухапсили и одвели на Каблић и побацали у јаму Сухачу. Тројица су успела да побегну и рашире вести по селу. У Челебићу су усташе крајем маја пописали сва србска домаћинства, сва имовина и имена сваког човека налазила су се на том списку. Причало се како ће сви Срби бити исељени у Србију, ипак нико од комшија Хрвата није упозорио Србе да им се спрема покољ, делимично због страха од усташа, јер би се тако и они сами нашли на њиховом путу.

Ипак, Мато Римац, који се није слагао са таквом политиком, споменуо је свом комшији шта се спрема. Нешто касније, пребијен је на смрт од стране усташа. 20. јуна 1941. усташе су Др. Душана Митровића, Др. Крста Зубића и адвоката Ранка Маргетића позвале на „хитан разговор у Сарајево“, да би као најугледнији људи у крају договорили пресељење свих Срба у Србију, јер у Хрватској могу живети само Хрвати. Породицама одведених су у наредном периоду стизала писма, наводно из Сарајева, како су они сигурно и срећно стигли у Сарајево, они су међутим тада већ били мртви. Недуго затим и њихове породице су одведене на „пут у Србију“.


Јама Бикуша

По казивању Луке Црногорца и Милана Росића, двојице који су избегли смрт у јами, у понедељак 28. јула наоружани Хрвати и усташе направиле су круг око села и кренуле по кућама, и под претњом оружјем сви мушкарци су одведени и затворени у школу у Челебићу, било их је око 100. Ту су преноћили и у зору 29. јула усташе су улетеле у школу и кренуле да кундацима ударају Србе. Батинање се наставило током целог дана, да би око 4 сата после подне, усташе кренуле да изводе људе појединачно, везујући им руке жицом.

Када су везали све, потерали су их ка јами, на путу до јаме једино је Марко Билић одбио послушност усташама, положио оружје и рекао да неће да учествује у овом чину. Кад су дошли до јаме Бикуша, усташе су онако везане Србе доводили до саме ивице и онда их једног по једног гурали у провалију. Око 40 људи успело је да изађе из јаме, да побегне док су били спровођени ка њој, али је неки касније ипак стигао усташки нож. Након тога усташе су се вратиле по жену и децу у село и њих спровеле у школу. Касније су и њих побацали у јаму.


Јама Равни Долац

За разлику Бикуше, јама Равни Долац била је много дубља (46 метара). Као и у Бикуши, у Равном Долцу су завршили Срби из овога краја. Усташе су на исти начин прикупљали Србе, док је народ обављао сеоске радове по пољима и није био свестан шта се спрема. Јама се налази на планини Динари. По причама четрнаесторо преживелих, усташе су све заробљене ставили у једну пећину у непосредној близини јаме одакле су их по списку прозивале и редом бацале у јаму. Усташке патроле су данима проверавали има ли преживелих у јами и наставили су да бацају бомбе и камење са циљем да убију и оно мало преживелих на дну.

Ова јама је специфична јер су у њу готово сви који су бачени били жена и деца. Јаму нико од потомака жртава није обилазио 50 година, све до 8. јуна 1991. када су уз велике муке, по причама преживелих, Срби из Лијевна и околних села успели да пронађу јаму и из ње изваде кости жртава које су ту оставиле своје животе, јер су били припадници другог народа. Посмртни остаци су пренети у спомен-костурницу која је саграђена испред православне цркве у Лијевну. Четрнаесторо преживелих је из јаме извучено након више од месец дана.

Иван Горан Ковачић је инспирацију за своју приповетку Јама написао је под утисцима ових стравичних злочина у јами Равни Долац.


 

Јама Тушница

Јама Тушница или Јеловача  налази се на истоименој планини, двадесетак километара југоисточно од Лијевна. У то гротло, дубоко дванаест метара, са веома широким  отвором и глатким зидовима, усташе су убациле педесеторо србске нејачи из Потока и Смрчана. Четрнаесторо од њих је  преживјело и осам дана касније  спашено из јаме. Јама није била  забетонирана нити на било који начин обиљежена, а кости страдалих су из ње извађене такође 1991. године.

 

Јама Самоград

Јама Самоград, западно од села Чапразлије, била је гробница двадесетосморо Срба из овог села. Њихови посмртни остаци су извађени и сахрањени у заједничкој гробници на двадесетогодишњицу овог усташког злочина, 30. јула 1961. године.

 

Јама Пропунта

И јама Пропунта налази се у рејону Рујана, тачније у непосредној близини Доњих Рујана, али су је усташе заобишле у први мах и гро  србске нејачи повели и уморили у много удаљенијој  јами Равни долац. Касније су објашњавали да су тако поступили јер нијесу  жељели да им се дјеца плаше од „србских лешина“.

Свеједно,  и та јама је постала гробница за, колико је до сада утврђено,  троје Срба, накнадно ухваћених, оних који су некако успјели да побјегну са других губилишта.

 

Јама Провалија

Горњорујанске усташе, међутим, нијесу много хајали да ли ће им се дјеца плашити, већ су и јаму Провалију  у пољу поред села напунили „србским месом“, односно убацили у њу тринаесторо својих комшија.

 

Јама Сухњача

А јама Сухача остаће да се памти као прво, већ у јуну 1941. године отворено  усташко губилиште, а јама изнад села Луснић по трагичној судбини четири лијепе  дјевојке из Челебића и по томе што никоме, сем изгледа Владу Шуњки, није успјело да је  нађе, а камоли да се спусти у њу и извади  посмртне остатке страдалих у њој.

 

Јама Борова Глава

Од губилишта изван територије  Лијевањске општине на којима су страдали и Лијевњаци посебно је крвава Борова глава, петнаестак километара удаљена од Лијевна  на путу према Купресу гдје је убијено четворо Срба из сусједних Лијевањских села и чак  185 Срба из купрешког села Вуковско. На територији бугојанске општине је и губилиште Занесовићи гдје су, изгледа, побијена три  понајвиђенија Лијевањска Србина – др Душан Митровић, Рајко Маргетић, адвокат и др Крсто Зубић, судија, прве  жртве из града Лијевна.
 
У иновираном списку жртава дата су углавном имена страдалих од усташке руке током тог првог злосрећног ратног прољећа и љета 1941. Усташе су, наравно, убијале и докрајчивале жртве и касноје, током наредне три ратне године и њихово немилосрђе је стизало Србе са овог подручја и у другим крајевима, па су се и имена неких од тих жртава нашла у овом списку (сем имена жртава уз која су, у највећем броју, дати и основни подаци - име оца, година рођења и година смрти - наглашено је и гдје је ко убијен).

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Имена жртава можете погледати, са детаљним подацима на сајту Удружења Огњена Марија Лијевањска, ОВДЈЕ. Жртве су поређане по селу одакле су, списак чине њихова имена, година рођења - година смрти и место страдања. Списак свих 1587 жртава налази се у књизи Буда Симоновића - "Огњена Марија Лијевањска".

Споменик код јаме Камешнице Остаци школе
у Челебићу
Преживјели Срби из
јаме Бикуша
Наслаге србских костију
у јами Пролог


 




Посјећено је: 255  пута
Број гласова: 0
Просјек: 0,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

1992: Фочанска Јабука

1941: Гаравице код Бихаћа

1941: Шушњар код Санског Моста












 


 

 

Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."