"Ни сиромашније земље,
ни већег богатства у карактерима.
Ни мање земље ни већег
броја правих људи!"

Овако је својевремено говорио наш велики владика Николај Велимировић. И у праву је. На кршној и мученој земљи ђе камен на камену стоји, а Срби вијековима опстају живе живот обични људи који се боре за боље сјутра.

Времена у Херцеговини никада нису била сјајна... Стално је било потребе да се народ диже на устанке, да подигне куку и мотику на крвнике и завојеваче који су желели да их поробе, да сломе слободарски дух у њима. Били су то прави горштаци који се ни змија ни вукова нијесу бојали.

Много фамилија вуче своје поријекло баш оданде из тог крша, па тако и моји се давно раселише из једног малог планинског села Дубочани у брдима око Требиња. Данас је то село малтене пусто, ријетко неко дође, скоро да нико и не живи ту у селу.

Не би можда ни ја дошао, да мој добар пајтос Чаки није запео да ме угости... По сто пута вели: "Па кад ћеш доћи, да те угостим?!"... Јој да је то лако од обавеза, ја би сваке неђеље долазио доље у Требиње, али не иде. Међутим, прије двије седмице најавим свој долазак Чакију, који се обрадова. Упознасмо се ми прије равно годину дана, а ишао је он са нама у Чешку, на обиљежавње стогодишњице смрти револуционара Гаврила Принципа, припадника Младе Босне.

Тако да сам ја дошао 6. аугуста 2018. године бусом у Дучићев град, а пошто он није могао да пође са мном у Пребиловце, иначе најстрадалније србско село икада, нашао ми је превоз. Тамо сам провео доподне, а послије смо се вратили Лука и ја, и повезли Горана.

Тог првог дана Чаки ме повезао изнад Требиња, гдје ми је показао манастир херцеговачка Грачаница, одакле је фантастичан поглед на цијели град. Послије тога отишли смо у један етно ресторанчић у коме смо ручали. Заиста читаво вријеме посјете Чаки је био прави домаћин. Мало је данас таквих.

Наредни дан 7. аугуста смо обишли Гацко, исто доподне, а поподне смо обилазили Требиње. Показао ми је неке споменике као што су: Лука Вукаловић, вођа херцеговачких устаника више пута против Турака, затим Недељко Видаковић, легендарни комадант Бобанске чете која је дала огроман допринос за одбрану србског народа од хрватске агресије почетком 1990-их година.

Први споменик славном Његошу подигнут је управо у Требињу, а то је заслуга пјесника и дипломате Јована Дучића... Заиста, Дучић поред тога што је задужио васколико Србство, био је ктитор родног му Требиња. Како сам Чаки вели: "Тек када су посмртни остаци Дучића враћени у Требиње, 2000. године... сам град почиње свој велики успон".

И сам Јован Дучић има у центру града велики и лијеп споменик недалеко Дома културе. Обишли смо и музеј Херцеговине, у коме се налазе многи експонати протеклих вијекова.

Спортски центар у Требињу је понео назив Александар Маслеша, по најмлађем борцу србске војске у БиХ, припаднику Бобанске чете, који је 1994. године положио свој живот на олтар отаџбине. Иначе, сарајевски редитељ Небојша Колак који већ годинама живи у граду на Требишњици снимио је један документарац о Маслеши, назвавши га "Сузе говоре истину".

Ја сам снимио и један видео интервју са докторком Олгом Драшко, женом која је 105 дана провела у хрватском логору Дретељ, ужасном мучилишту за Србе у периоду 1992-1994.

Обишли смо и старе православне манастире: Тврдош и Завала... гдје смо срдачно дочекани, али и цијело Попово поље. Били смо и на Иваници, Неновићима, Дубочанима, Мркоњићима итд.

Поред тога, у повратку из Гацка, свратили смо у једну култну кафану, која ради 90 година, а половину тог времена ради једна легендарна конобарица Новка (жена већ и унучад има), коју је чувени херцеговачки пјесник Божо Глоговац опјевао. Тамо сам видио како група херцеговачких грмаља сједи за столом и пјева да се планине проламају около.

Чаки ме заиста угостио као најрођенијег и тако постао мој побратим. Хвала му на свему и његовој породици. Ако Бог да идемо скупа на Кајмачалан у септембру мјесецу на обиљежавање стогодишњице пробоја Солунског фронта... као захвалност прецима и путоказ потомцима.

Све се може кад се браћа сложе!

Чуле
14.08.2018.