Ода Миодрагу Лазићу, ратном хирургу - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 83
Два дана: 374
Седам дана: 1570
Мјесечно: 9308
Годишње: 71905
Укупно: 162758

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Мићо Влаховић (1970-1994)


Игор Кисић (1980-1994)


Роман Малишев – руски монах који се борио за Србе у Босни


Петар Кочић (1877 - 1916)


Митар Максимовић (1963-2002)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Раде Рогић (1956-1995)


Мирјана Драгићевић (1983-1992)


Олга Драшко

15. април 2020.


Ода Миодрагу Лазићу, ратном хирургу


Ратном хирургу и великом родољубу Др Миодрагу Лазићу из Ниша, који је своје најбоље године провео на ратишту са својим народом. Био је у РС Крајини, у Книну и више у Двору на Уни... а посље долази у Сарајево у болници Блажуј. Тамо је чинио чуда да спаси болесне и рањене. Никада није гледао на нацију. Једноставно громада какава се ријетко рађа.

Нашег Доктора Лазу и пјесмом опјеваше и на тај начин винуше у легенду.

 

Република Српска сва тугује,
црни глас се из Србије чује,
да наш хирург из Ниша, Србије,
доктор Лазић Миодраг умрије,
од короне вируса настрада,
у болници усред Ниша града,
дв'је хиљаде двадес'те, априла,
сва се земља у црно завила.
Српски народ за њим сузе лије,
са простора цијеле Србије,
Републике Српске и Крајине,
јер је јунак био отаџбине
у протеклим тешким ратовима,
на услузи био свим Србима.
Животе је многе он спасио,
добровољно на ратишту био.
На хиљаду девете стотине,
деведесет и прве године,
у Книнској је он Крајини био,
рањенике многе је спасио.
Овај хирург и љекар поносни,
кад крвави рат поче у Босни
добровољно дошао на Пале,
да би српске сачувао главе.
Но кад виђе шта се ту дешава,
Сарајевског ратишта крвава,
рањеници дуго се превозе
и на Пала већ касно довозе
и да многи умиру због тога,
он уз помоћ власти, а и Бога;
нашем Српском Сарајеву дође
и болницу формирати пође,
близу прве ватрене линије,
гдје се битка непрестална бије,
у Блажују та ратна болница
које се је називала ''Жица''
у њој љекар хирург Лазић ради,
гдје су многи рањеници млади,
пристизали са многих ратишта,
гдје се бране куће и огњишта,
Република Српска и слобода
и опстанак српскога народа
на простору крвавог Балкана,
гдје су многи допадали рана.
Спасавао војску и цивиле,
док су битке љуте се водиле,
око нашег Српског Сарајева,
а и других мјеста и крајева.
Док је људе од рана л'ечио
и ратни је дневник он водио,
записив'о свог народа муке,
Господ Бог му благослови руке,
да са њима спаси рањенике:
дјецу, жене, старце и војнике.
Свега тога он се добро сјећа,
а у срцу туга му највећа,
када дјечак са мајком умрије,
дјевојчица Слађа исто прије,
тешко бјеше у стомак рањена,
сјећао се Лазо тог времена,
кад њен отац у ноге га љуби,
да је спаси кћерку да не губи.
Али спаса било ипак није,
дјевојчица рањена умрије,
јаук њеног оца душу пара,
у срце је урезан љекара.
Каже хирург да поразе памти,
али свако од нас мора знати,
да је многу дјецу он спасио
и од смрти црне избавио,
па се и то сада знати мора
Крсмановић малог Велибора,
од смрти је с Горана спасио
и још многим у помоћи био.
Сву је дјецу к'о своју гледао
и максимум свога знања дао,
да што више наше дјеце спаси
да се млади живот не угаси,
јер душмански меци и гранате,
многу српску дјецу у смрт прате.
Љекар Лазић чуда је постиз'о
из смрти је многе борце диз'о,
он је тако на љекарском столу,
у великој брзини и болу,
клад је срце стало у јунака
и кад нада изгуби се свака,
да ће тешке ране преживјети
и из мртвих борац оживјети
доктор Лазић предао се није
он учини као никад прије:
грудни кош му јуначки отвори,
у чуду се нађоше доктори,
када срце узе му у руку
и уз много напора и муке,
руком срце Он масира стало,
све док није активно постало
и поново почело куцати,
то ће успјех велики постати,
Миодрага Лазића хирурга
а борба је настављена дуга:
он пронађе двије артерије,
из којих се крв велика лије,
њих је вјешто, успјешно сашио,
тако живот Васи је спасио.
Сваком пажњу и спас руке пружа,
а када је рањен Зоран Жужа,
од снајпера и руку крвника,
у близини француских војника,
од смрти га Миодраг спасио,
и рањени стомак лијечио.
Многога је спасавао борца,
па је тако Здравка Црногорца,
кад су други били одустали
у болници и крвавој сали,
невиђени труд, знање и снага,
Лазић, Лазе нашег Миодрга,
живот ће му од смрти спасити
и успјешно крвни суд зашити.
И кад му се десила повреда
није хтио доктор да се преда,
скочни зглоб му на нози настрада,
оперише Он и даље тада,
на столицу наслони кољено
то је дјело не заборављено,
са повредом Лазо оперише
и свој Дневик ратни даље пише.
Душмани су жестоко напали,
непрекидно три дана у сали,
са лангетом и овом повредом,
доктор Лазић оперише редом.
Признања су њему многа дата,
није спав'о више од два сата,
током ноћи за четир' године,
хвала теби Лазо српски сине!
За све што си за нас учинио,
што си многе од смрти спасио.
Познато је да у рату тада
рањеника тринаест хиљада,
кроз болницу прође у Блажују,
сви доктора Лазића поштују
и захвални њему су на свему,
јер их спаси у тешком времену.


Свједок бјеше деведесет пете,
авиони НАТО пакта лете
бомбардују Србе немилице,
сред болнице у Блажују ''Жице''
гранату су Французи бацили,
рањенике многе погубили,
па је тако ових ратних дана;
сва Европа цивилизована,
без образа и части остала,
јер болницу је бомбардовала.
Љекар Лазић наша српска глава
рањениике двоструке спасава
и говори он пред камерама,
да не могу они ништа нама,
јер смо само сада много јачи,
срамота вас било освајачи.
Српска војска Блажуј је спасила,
Сарајево Српско одбранила,
све до краја рата крвавога,
када наши током преговора,
у Дејтону мир су потписали,
Сарајево Српско отписали,
поклонили су га душманима,
а на жалост велику Србима,
сав се народ српски иселио,
све је Лазић уз свој народ био
и гледао велику колону,
како возе сви у камиону:
своје ствари, а и борце мртве
и цивилне непреболне жртве.
Тада Срба двјеста је хиљада,
иселило из Сарај'ва града
и отишло у пусту туђину,
оставило своју дједовину,
због одлуке свјетских сила мрске,
а за живот Републике Српске.
Миодраг је уз тугу највишу,
вратио се своме граду Нишу,
као љекар и даље радио
о страдању Срба свједочио,
а овога великог доктора
поставише и за директора
Клиничкога центра нашег Ниша,
гдје љекарска борба је највиша,
била кад су путници страдали,
од удара воза настрадали,
аутобус кад под воз подлеће
и кад многи немадоше среће,
рану многи задобили нову
у несрећном Доњем Међурову,
дв'је хиљаде је осамнаесте
пе је многе љекаре и сестре,
доктор Лазић тада предводио
и на челу овог тима био,
спашавали су повријеђене,
многе људе, дјецу, а и жене,
двадесет их и осам спасише,
а осморо живот изгубише,
ту је Лазић знање показао
и путнике многе спасавао.
Дв'је хиљаде он је двадесете,
кад му многи љекари и сестре,
да у кући сједи предложише,
јер времена тешка навалише:
смртоноси вирус свуда хара,
опасност је за њега љекара,
да болестан у болници буде
и лијечи заражене људе,
за мјесеца два ће у пензију,
а они ће спасават Србију.
Директор им Лазић на то каже,
да се с њима у томе не слаже,
''Тај је предлог мени немогући,
ја не могу сједити у кући,
док се моје све колеге боре,
оставити нећу ја докторе,
него први на челу ћу бити,
од короне народ ћу спасити,
па нек иде са рамена глава,
Србија се мора да спасава!
Част и понос то мени налаже''
тако Лазо колегама каже.
Али много времена не прође,
зло га снађе корона му дође,
нападе му на живот и плућа,
па отпоче борба немогућа.
Види Лазо да умријет мора,
у присуство својих је доктора,
он поруку снажну оставио
и пред саму смрт је говорио:
''Служио сам Српству и Србији,
вазда био на првој линији,
испред својих доктора, сестара,
знаменитих бораца љекара.
Иако сам свјестан свега био,
ја сам ризик овај прихватио,
од смрти се никада не кријем,
часно битку за свој народ бијем,
борац никад ником се не клања.
Током рата и бомбардовања
међу првим ја сам вазда био,
за животе људи се борио.
Подршке ми стижу ових дана;
из свих српских земаља и страна,
да их много волим поручујем,
пријатеље од реда поштујем.
Поручићу кћерки, а и сину,
да за мене никада не брину,
не тугују, но да напред крећу,
у животу ја им желим срећу.
А унуци и унука Мила,
нека шире и без деде крила,
и нек буду на мене поносни,
као што су сви Срби у Босни.
Све најбоље Срби желим вама.
Збогом кажем мојим колегама.
И док задњи броје ми се дани,
ратном друг и супрузи Ани:
поручујем за храброст без мука,
зарад дјеце и наших унука
и знај Ана ти сад само једно:
једног дана бићемо заједно,
на ономе неком другом свету,
збогом остај мој вољени цвету.
Све ја редом молим пријатеље,
да испуне мога срца жеље,
да ме песмом ''Марш на Дрину'' прате,
у гробницу тако ме испрате.''
То изусти и душу испусти,
а облаци надвише се густи,
ко да Господ рече са висина,
изгубисмо великог Србина,
борца, брата, љегара доброга.
Ми молимо са висине Бога:
да отвори њему рајска врата,
јер до задњег дана, а и сата,
спасав'о је народ од болести,
зато Боже у рај њега смјести,
нек' почива у миру у рају,
по доброти људи га познају
и још пјесник на крају да каже:
за све хвала теби Миодраже!

 

У Палама, 15. априла,
љета Господњег 2020.
написао Саша Николић

 




Посјећено је: 843  пута
Број гласова: 53
Просјек: 4,07

Оцијените нам овај чланак:


















АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."