Мирјана Драгичевић (9) је жртва злочина муслиманских ратних јединица Армије Босне и Херцеговине, под командом Алије Изетбегића, које су 28. децембра 1992. године упале у њено село, Доњу Биочу сарајевске општине Илијаш и ту извршиле злочине.
У моменту убиства, Мирјана Драгичевић је имала само девет година, рођена је 10. септембра 1983. године. Једна је од првих жртава муџахедина у Босни и Херцеговини.
Првобитно је сахрањена на месном гробљу у сарајевској општини Илијаш, а онда на захтев мајке Раде, посмтртни остаци су пренети на војничко гробље у Соколац (Српска Република).
Њена породица данас тешко живи, већина људи од њих и њихове несреће окреће главу, не желећи да им бар утеху пружи.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..
Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.
Југославенска шесторка распада
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.
Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су повучени у Ужице (СР Србија).
Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
СТРАДАЊЕ
У рано јутро 28. децембра 1992. године јединице 2. батаљона Седме муслиманске бригаде Армије БиХ, пробијају линију фронта и упадају у село Доња Биоча, крај Сарајева. Одмах на уласку у село убијена су два српска цивила: Ленка Скоко и Никола Мићић, док је рањена Милојка Драшкић. Наставило се са паљењем српских кућа и привредних објеката.
У двориште Драгичевића упала су три муслиманска војника Седме муслиманске бригаде Армије БиХ, један белопути и два тамнопута војника. Имали су повезе преко глава тзв. чалме. Брат Мирјане, Јанко Драгичевић, стар 6 година, је остао у кући, сакривен испод кревета, док је Мирјана са својом мајком Радмилом Драгичевић дошла до кућних врата, јер су Мирјанина бака и бакина сестра јаукале у дворишту.
Муслимански војници Армије БиХ су ухватили малу Мирјану и одвели је у кухињу. Ту су је силовали сва тројица и док је први војник силовао била је свесна, дозивајући мајку, која јој није могла помоћи. Муслимански војници су натерали Радмилу Драгичевић да гледа силовање малолетне ћерке. Након силовања муслимански војници су пуцали из ватреног оружја у силовану девојчицу Мирјану, која је преминула, а затим су пуцали у њену мајку и тешко је ранили.
Исти дан у село Доња Биоча стиже појачање војницима Војске Републике Српске, који су разбили муслиманске јединице Армије БиХ и ослободили Доњу Биочу. Радмила Драгичевић је пребачена у Београд на ВМА на операцију.
САХРАНА
Девојчица Мирјана Драгичевић је првобитно сахрањена у на црквеном гробљу у оближњем Илијашу. Мајка Радмила, која се месецима опорављала у болници, није присуствовла тој сахрани.
У новембру 1995. године потписан је Дејтонски споразум у САД, по коме су пет сарајевских општина, између осталих и Илијаш, где се налази село Доња Биоча, потпали под власт Федерације БиХ. То је довело до великог егзодуса, преко 150.000 Срба са подручија Сарајева.
Због скрнављења гроба од стране муслиманских екстремиста, на захтев мајке, посмртни остаци су 5. септембра 2012. године пребачени на гробље у Соколац, у склопу меморијалног комплекса Војничког гробља „Мали Зејтинлик“, а сахрана је била на њен рођендан.
Слика надгробне спомен-плоче у Сокоцу
ОПТУЖНИЦА
Центар за Јавну Безбедност Источно Сарајево је 2005. године подигао оптужницу и доставио доказе Тужилаштву БиХ о злочину над Мирјаном Драгичевић, који су починили припадници 2. батаљона Седме муслиманске бригаде Армије БиХ.
МУП Републике Српске указује на трагичну чињеницу да ниједан злочин који су починили муслиманске ратне јединце Армије БиХ није процесуиран, јер када се оптужница против њих подигне, власти у Сарајеву их депортују у земље Азије или Африке. Из полиције Источног Сарајева кажу да се за ово кривично дело ратног злочина терете укупно 11 особа, од чега 8 особа по командној одговорности, а 3 особе као непосредни извршиоци.
Мирјана Симанић из Регионалне координације Организације породица заробљених и погинулих бораца ВРС и несталих цивила Сарајевско-романијске регије, наводи да Тужилаштво БиХ намерно врши опструкцију везано за ратне злочине над Србима у Босни и Херцеговини.
ДОКУМНЕНТАРНИ ФИЛМ
Удружење филмских радника „Византија“ са Пала, је 2005. године снимило документарни филм о злочину над малом Мирјаном Драгичевић. Филм је приказан у Србији и Републици Српској, као и на неколико фестивала у свету.