Децембар мјесец 1994. године...

У шуми на Грабешкој висоравни надомак Бихаћа, разапети шатори и јединица непрекидно 53 дана из дана у дан изводећи борбена дејства, користи тренутке затишја борбе да се одмори.

Освануло хладно децембарско јутро, мирис барута се осјети на сваком кораку. Курир улази у шатор и ложи пећ бубњару, док ја сједим на столици и чешем браду. Наредио сам командирима док изводимо борбена дејства на Бихаћком ратишту, да се војска не брије због лоших хигијенских услова, тако да се ни ја нисам бројао. Никад толику браду нисам имао.

У шатор улази мој замјеник Профа коме је брада била заштитни знак и извјештава ме да је војска исцрпљена, промрзла и да не могу тај дан посједати положаје и желе смјену. Наредим му да построји војску да ћу доћи да им се обратим.

Излазим из шатора, ошину ме по лицу хладни децембарски вјетар. Није било снијега, али је вјетар био толико хладан да је пробијао до кости. Док се крећем према строју у желуцу осјећам бол која почиње да се шири према ногама одузимајући ми снагу. Једва вучем ногу за ногом.

Шта да им сада кажем? Знам да су исцрпљени и да извлаче последње атоме снаге из себе. Како да их мотивишем, коју бесједу да им одржим? Налазим се по први пут у безизлазној ситуацији и не знам како да извијестим претпостављену команду. Жагор бораца се нагло утиша кад ме угледаше како им се приближавам.

Стадох испред строја и затражих од замјеника да ми реферише, шта прича као у шатору. Слушајући га, погледом пређох преко исцрпљених младих лица која одаваше утисак зрелих људи који превалише велико бреме живота преко својих ледја. Замјеник заврши, сад је ред на мене. Поред мене стоји мој пратилац Делић Илија звани Ципирипи, увијек насмијан и ведра лица.

Погледам га и први пут не видим онај дјечачки осмјех на његовом лицу.
Док ме гледа тужним погледом, очекујући да као и увијек донесем праву одлуку, узимам хладни Грабешки ваздух у плућа и почињем гласно да издајем наредбу:

- "Мој замјеник, командири, пратилац, возач и позадинци у колону по један за мном на положај, остала војска у шаторе на одмор".

Окрећем се, узимам пушку од Ципирипија и оштрим кораком се крећем ка шуми. Изгубио ми се бол у желуцу, добио сам снагу. Не чује се жагор нити гунђање, само тапат војничких чизама по смрзлој земљи.

Силазимо у подножје једног брда и ја смогнем снаге да се окренем да видим шта се дешава. Окрећем се и угледам непрегледну колону мојих бораца који по први пут не извршише моје наређење, не желећи да оставе своје командире и команданта на цједилу и одмарају док ми посједамо положаје.

Никада до тад не бих рекао да ћу осјетити такав неописиви осјећај поноса кад ми војска одбије наређење.

Написао: Милан Јоловић Легенда
Командант специјалне јединице
"Вукови са Дрине" у ВРС

Преузето са: Деспотовина