Био једном један дечак,
Међ' хероје он се вину,
Бранио је отаџбину
На свом коњу, у цивилу.

Са четрн'ест лета само
Одлучио је у рат поћи,
Није мог'о праг напустит',
Те одрасте преко ноћи.

Нападнуо њему село,
Линија му на праг дошла,
Те му брзо, после мајке,
Пут вечности бака пошла.

Погинула стара мајка
Од гранате душманина,
Ту он није поклекао,
Храбро срце у Србина.

Само њу је дечак им'о,
Њу и брата свог војника,
А за Србство живот дао,
Оста за њим само слика,

На тој плочи што покрива
Тело младог нам хероја,
Који није хтео бежат,
„Браним тебе земљо моја!“

Прво нису њему дали
Сви војници да им приђе,
Викали су: „Ти си мали!“;
Храбар дечак косе риђе!

Није хтео он да оде
Од војске и положаја,
И без страха, међ' гранате
Ишао је све до краја.

Извлачио рањенике,
Напајао војску целу,
Сви на фронту беху срећни
„Иде дечак у оделу!“

Задужио униформу,
Пост'о главна им карика,
‘Место  „иде дечак“ кажу
„Ено Споменка војника!“

А он срећан, ведар момак,
Уздигнуте главе ходи,
Дал' таквог више бити,
Дал' ће такав да се роди.

Двапут био чак је рањен,
Хтеде гелер да га сруши,
Али није гелер знао
Каква храброст му у души.

Чак су дошли разни људи,
Да га воде у свет бели,
„Отићи ћи кад рат прође!“
Тако дечак њима вели.

Али задњег дана није
Више мог'о да се бори,
Међ' њих паде та граната
И Споменка ту обори.

„Јаој мајко!“ он закука,
И не каже ништа више,
Све што оста да се каже
Историја ће да пише. 

Стефан Максимовић из Борова
Написано: лета 2018.

Стихови су посвећени једном од најмлађих бораца и јунака Армије босанско-херцеговачких Срба - Споменку Гостићу, који је као дјечак храбро стао на браник отаџбине у грађанско-вјерском рату у Босни и Херцеговини 1990-их година.

Памти Споменка и Озрен и Босна!
Памте свог најлепшег анђела!