Некадашњи припадник Оловског батаљона у саставу Друге романијске моторизоване бригаде ВРС, Саша Николић, публициста, пјесник, родољуб почео је са промоцијом свог филма "Одбрана села Дрецељ". Данас је Саша припадник Жандармерије МУП Републике Српске и отац четворо дјеце. То је нама био повод да са њим направимо интервју.

- Помаже Бог Саша!

Саша: Бог вам помогао!

- На почетку разговора кажите нам нешто о себи. Гдје сте рођени и када?

Саша: Рођен сам 3. јануара 1975. године у Олову, а одрастао сам у свом родном селу Дрецељ које се налази шест километара од Олова према Кладњу и Хан Пијеску.

У Дрецељу сам завршио 4 разреда основе школе, осмогодишњу школу завршио сам у Оловским Лукама, а средњу машин-браварску у Олову... 1992. године када из школских клупа са 17 година добровољно стајем у одбрану свога села и отаџбине.

- Како памтите дјетињство? Осамдесете године...

Саша: Дјетинство сам провео на селу гдје сам као и свако сеоско дјете поред похађања школе чувао овце и говеда.

У вечерњим часовима ми дјечаци и дјевојчице окупили би се код продавнице и омладинске сале гдје је било сеоско игралиште и ту би играли фудбала до касно у ноћ.

- Да ли су вам родитељи или баба и дјед причали приче о Другом свјетском рату? Да ли је ваша фамилија страдала од усташког ножа 1941. године?

Саша: У породичној кући у селу Дрецељ живио сам са оцем Љубомиром, мајком Невенком, млађом сестром Сањом, прабабом Росом и прадједом Васом који је за вријеме Краљевине Југославије био кнез округа.

Доживио је дубоку старост и као дјечаку причао ми је како су усташе по околним селима у Олову током љета 1941. године убијали српски народ због чега су мјештани села у ноћи 4. на 5. август 1941. подигли устанак и те ноћи протјерали Павелићеве усташе и спријечили покољ над нашим народом у селу.

Средином септембра 1941. године са Равне горе пуковник Драгољуб Михаиловић у наше село шаље капетана Милорада Момчиловића који у нашем селу формира Планински четнички пук, који је све до јануара 1942. године успјешно бранио српска села од усташа, тако да су четници од усташа и Нијемаца 17. децембра 1941. године под командом мајора Јездимира Дангића ослободили и Олово.

Крајем јануара 1942. године Нијемци и усташе покрећу велику офанзиву на ослобођене српске територије које су под контролом држали четници и једна мања групица партизана. Четници су обавјестили мога прадједа да иду јаке усташке и њемачке снаге да му дали задатак да предводи народ у повлачење према Србији.

Покољи Срба 1942. код Вишеграда

Са подручја сарајевско-романијске регије народ се повлачио према Дрини гдје су их у Милошевићима, Старом броду и код Скелана сустигле усташе Јуре Францетића и на свиреп начин убили преко 6.000 Срба цивила. Мој прадјед је познавао њемачки језик те се обартио њемачким официрима и платио им да његову породицу и народ села Дрецељ превезу чамцима, тако да је спасио народ из овог села од покоља.

Међутим, у селу Жеравице општина Хан Пијесак које се налази десетак километара од мога села у априлу мјесецу 1944. године муслиманско фашисти су починили злочин над српским народом. То је родно село моје мајке. Њен отац, а мој дјед Цвијан ми је причао да су муслимани из околних села и града Кладња убили оца, мајку Мару, десетогодишњег брата Илију, стрица Стевана и сестру Невенку од 13 година усташе су живе бацили у ватру. Мој дјед је тада имао 16 година.

Командир чете у Жеравицама био је Реља Васковић комуниста слушајући наређење своје команде оставио је са својим борцима незаштићено село тако да су муслимански фашисти и Нијемци ушли у село и починили стравичан покољ, тога дана поред породице мога дједа страдало је још 43 мјештана овог села.

Иначе познато је да гдје су год били партизани ту је највише страдао српски народ, а гдје су били четници ту је српски народ био заштићен.

- Који је ваш мотив да 1992. станете на браник отаџбине?

Саша: Мој мотив да 1992. године станем у одбрану отаџбине је био одбрана српског народа и да не доживим покољ као што је то мој дјед Цвијан доживио 1944. године. Та његова потресна прича ми је била главни мотив да узмем пушку у руке и да браним свој народ и своје огњиште да се не би поновио покољ над Србима.

Младен Шкиљевић, погинуо у одбрани Дрецеља 1993.

- Како памтите ратне године, период 1992-1995? Да ли сте били рањени?

Саша: Памтим их по великом јунаштву мог народа. Моје комшије, кумови, рођаци из села Дрецељ су јуначки и одлучно стали у одбрану својих вијековних огњишта.  Ја сам у току рата рањен два пута први пут 29. маја 1994. а други пут 20. октобра исте године.

Након првог рањавања иако сам задобио седам рана још потпуно неопорављен враћам се на прву борбену линију гдје сам поново рањен  и том приликом задобио још двије ране.

Моја мајка Невенка о Васкрсу 1994.

- Да ли је Дрецељ био у муслиманском окружењу? Да ли сте имали довољно хране, љекова?

Саша: Од Олова до кладања уз магистралних пут Сарајево-Тузла била су све српска села око 10 села.

Муслимани су кренули уз два правца на наше село из Олова и Кладња том приликом су попалили сва српска села и убијали кога код су стигли све док нису дошли до наших села Дрецељ, Радачићи и Оловске Луке. Ова три села су припадала српској општини Олово и јуначки стала у одбрану.

Од Олова до Кладња уз магистрални пут живјело је око 4.000 Срба... данас ту нема ниједног Србина, све је пустош. Села која су се одбранила у рату, они су их послије рата порушили, таква је судбина и мог села Дрецељ које смо у рату одбранили.

По Дејтонском мировном споразуму припало је муслиманско-хрватској Федерацији БиХ због чега смо ми до 12. јануара 1996. године морали да напустимо своја вијековна огњишта која смо у рату часно одбранили. Када смо се ми иселили муслимани су све куће у Дрецљу порушили, а било је око 100 кућа и 42 викенд куће, зграда школе, зграда продавнице и омладинске сале, вјерски објекат (Капела) и око 500 пратећих објеката.

- Да ли посљедњих година одлазите у родни Дрецељ?

Саша: Да, 2011. године обновили смо крсну славу села Дрецељ Спасовдан, а 2012. године на темељима порушене капеле подигли смо цркву Вазнесења Господњег коју су освјештала двојица владика 2015. године. Затим смо 2020. изградили и једну црквену кућу.

Дакле већ деценију уназад, сваке године о Спасовдану окупљамо се у нашем селу гдје након свете литургије и ломљења славског колача вршимо помен погинулим саборцима из нашег села а било их је дванаест.

Затим од 2017. године организујемо и културно-умјетнички програм на којем учествују значајни књижевници, пјесници, фолклорна друштва, гуслари, глумци и дјеца која рецитују стихове тако да кроз културу и пјесму уз свету литургију покушавамо да васкрснемо из рушевина наше село.

- Пјесме у рату сте најчешће пјевали?

Саша: ''Стан' те паше и усташе, не дирајте то је наше, у нама је срце лавље ми бранимо православље'.'

Пјевали су и ово моји борци... 'Од Дрецеља па до Радачића, све је војска Саше Николића'.

Оба пута када сам био рањен пјевао сам јер ми је било драго што смо зауставили и побиједили непријатеља...

- Најтежи моменат у рату?

Саша: Најтеже ми је било када сам након 4 године ратовања мор'о да напустим своју кућу и село, зато што је издвојено из Републике Српске. Велика је то туга када одбраниш своје родно село, а затим мораш да иселиш и да негдје идеш, а не знаш ни куда ни гдје, а при томе је било зимско доба децембар 1995. и јануар 1996.

Када сам напустио своје огњиште за које сам био спреман да положим и свој млади живот тада ми је плакало и срце и душа.

Тако се формирло војничко гробље у Кнежини код Сокоца, од погинулих бораца Оловског батаљона ВРС.

- Који мотив имате за писање поезије?

Саша: Поезију сам почео да пишем ратне 1993. године подстакнут јунаштвом мог народа са циљем да оставим писани траг будућим генерацијама. Мотив је да кроз поезију опјевам значајне битке и јунаке који су бранили српска вијековна огњишта.

- До сада сте објавили 12 књига поезије. Ко вам је највјернија публика?

Саша: Највјернија публика су ми дјеца и родољуби који воле свој српски народ.

- Да ли вашу дјецу усмјеравате на патриотизам и учите их култури памћења?

Саша: Да.

- Какви су утисци филма "Одбрана села Дрецељ" за сада? Ко вам је највише помогао?

Саша: Спонзори су град Источно Сарајево и општине Соколац и Пале.

- Гдје су планиране промоције?

Саша: 15. јула је премијерно приказан филм у Сокоцу, поводом 30 година од формирања Друге романијске моторизоване бригаде Војске Републике Српске у чијем саставу је био и Оловски батаљон, односно наша Дрецељска чета.

Увече 7. августа 2022. филм ће бити промовисан у Културном центру Пале, а затим широм Републике Српске, Србије и дијаспоре.

Циљ снимање овог значајног историјског филма је његовање културе сјећања на борце ВРС који су бранили село Дрецељ, општину Олово и Републику Српску, а поводом 30 година од формирања Друге романијске бригаде Војске Републике Српске.

Филм је сниман у селу Дрецељ гдје се у току одбрамбено-отаџбинског рата бранила РС, као и на подручју општина Соколац, Пале, Источно Ново Сарајево, Власеница и Зворник.

У филму су учествовале три телевизијске екипе, 17 бораца ВРС, седам новинара, девет сниматеља, шест монтажера, двојица владика, два естрадна умјетника и један гуслар. У филму је поред 3 ратна видео  снимка, објављено и 40 ратних фотографија бораца и села Дрецељ.

- Желимо вам пуно успјеха у животу и раду на промоцији филма.

Саша: Хвала! Живи и здрави били!
 

Приредио: Чуле
28.07.2022.