Јован Дучић (1874 - 1943) - www.Bosna-Hercegovina.com







































Статистика посјета
од 06.06.2018

Данас: 35
Два дана: 424
Седам дана: 1611
Мјесечно: 9895
Годишње: 27352
Укупно: 118205

Највише посјета
10.5.2019 1239




НАШЕ ГОРЕ ЛИСТОВИ!


Бошко Перић Пеша (1971-1994)


Роман Малишев – руски монах који се борио за Србе у Босни


Раденко Галинац (1969-1995)


Петар Кочић (1877 - 1916)


Митар Максимовић (1963-2002)



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Божана Делић (1912-2005)


Слађана Кобас (1992-2006)


Сребреничке жртве 1992-1994

10. мај 2018.


Јован Дучић (1874 - 1943)


Јован Дучић (1874 - 1943) је био србски писац, пјесник и дипломата. Један је од најзначајнијих пјесника србског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Прву збирку пјесама Јован Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске "Зоре", затим другу у Београду 1908. годинеу издању Србске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, "Благо цара Радована" и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.

Међу његова најзначајнија дјела свакако спадају књига "Верујем у Бога и у Србство", као и пјесма "Сину тисућљетње културе", гдје се критички осврнуо на историјску грамзивост Хрвата и њихове злочине над србским народом.

Биран је за дописног члана Србске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. године.

 

Биографија

О години рођења постоје спорови и нејасноће. Постоје неке мање сумње да је Јован Дучић рођен 1872. године, али већи број истраживача је дошао да је Дучић рођен 15. фебруара 1874. године.

Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у борби са турским завојевачима, у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године. Поред Јована и Милене имала је двоје дјеце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку).

 

Основну школу Дучић је учио у мјесту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890-1891 и Сомбору гдје матурира 1893. године.

Радио је као учитељ је кратко вријеме по разним мјестима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протјерале због патриотских песама „Отаџбина“ (стихови „Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана / Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“.

Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим у мају 1894. године, аустроугарске власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, пјесник није могао наћи учитељску службу готово нигдје, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу у Херцеговини.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва "Гусле". У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис "Зора". Посљедње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет.

У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина“ у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године.

Провео је скоро десет година у иностранству, највише у Женеви и Паризу. За то вријеме одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Љетопис, Зора, Србски књижевни гласник).

Из љубавне везе са глумицом Јованком Јовановић имао је ванбрачног сина Јовицу који се као млад убио.

 

 

Дипломатија

На женевском универзитету је свршио студије права и потом се вратио у Краљевину Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дјела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији.

Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926—1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Египат.



Биран је за дописног члана Србске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (гдје је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту).

Певачко друштво „Србадија“ из Бијељине тражило је од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића - Србадија“, стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.
 

 

Одлазак у Америку

У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик Краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, савезна држава Индијана, гдје је живио његов рођак Михајло.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач научник Михајло Пупин 1914. године), која представља србску дијаспору у Америци. За то вријеме писао је пјесме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у окупираној Југославији и страдањем србског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватски усташки режим предвођен поглавником Антом Павелићем и кардиналом Алојзијем Степинцем.

Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту србског манастира Светог Саве у Либертивилу (САД). Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу.

Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. године.



  


Библиографија
 

Прву збирку пјесама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске "Зоре", затим другу у Београду 1908. у издању Србске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – "Плаве легенде" и "Песме". Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, "Благо цара Радована" и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Као и Алекса Шантић, Јован Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића, али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освјежење и у мотивима и у изражају.



 

  1.     Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
  2.     Песме, Србска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
  3.     Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
  4.     Песме (штампа „Давидовић“), Београд, 1908.
  5.     Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
  6.     Сабрана дјела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће „Народна просвета“ (1929—1930).
  7.         Књ. I Песме сунца (1929)
  8.         Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
  9.         Књ. III Царски сонети (1930)
  10.         Књ. IV Плаве легенде (1930)
  11.         Књ. V Градови и химере (1930)
  12.         Књ. VI Благо цара Радована: књига о судбини, Београд, издање пишчево, 1932. (тј. окт. 1931)
  13.     Градови и химере, (Путничка писма), Србска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
  14.     Федерализам или централизам: Истина о “спорном питању“ у бившој Југославији, Централни одбор Србске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
  15.     Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Србске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
  16.     Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
  17.     Сабрана дјела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
  18.     Сабрана дјела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Србске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
  19.     Сабрана дјела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
  20.     Сабрана дјела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.
     

 


Заоставштина

Награда „Јован Дучић“ је награда за пјесништво. Додељује се сваке године током манифестације „Дучићеве вечери“ у Требињу.

Амбасада Србије у Мађарској налази се у кући коју је Јован Дучић добио на поклон од једне Мађарице, а потом је поклонио држави.




Посјећено је: 1028  пута
Број гласова: 15
Просјек: 5,00

Оцијените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Иво Андрић (1892-1975)

Петар Кочић (1877 - 1916)

Анексија Босне и Херцеговине и Српско питање

Битка за Возућу 1992-1995

Запис о злочину

И Бог је заплакао над Босном














АРХИВА ВИЈЕСТИ


Меша Селимовић, 1965. год
"Боснa je моja вeликa љубaв и моja поврeмeнa болнa мржњa. Бeзброj путa сaм покушaвaо дa побjeгнeм од њe и увиjeк остajaо, иaко ниje вaжно гдje човjeк физички живи. Боснa je у мeни кaо крвоток. Ниje то сaмо нeобjaшњивa вeзa измeђу нaс и зaвичaja, вeћ и колоплeт нaслиjeђa ,историje, цjeлокупног животног искуствa мог и туђeг, дaлeког, коje je постaло моje!"

Владика Николај о Херцеговини:
"Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима.  Ни мање земље ни већег броја правих људи!"

Иво Андрић, 1920. год:
"Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa рeђe нaлaзи..."