Јуче је био 1. март... рођендан моје Гордане, то ми је сестра од ујака за коју сам много везана. Пошто имам два старија брата, а нисам имала рођену сестру, ја сам моју Гоцу доживљавала као да ми је рођена млађа сестра. Иако није више међу живима скоро три деценије, ја се никада нисам помирила са тим да је више нема. Кад год да идем у цркву, не само овде код нас у крају већ и негде далеко, ја њој упалим свећу и помолим се.

Одрасле смо скупа у Шапцу, буквално кућа до куће. Сваки дан смо се готово виђале, причале једна другој тајне и сакривале то од наших родитеља... о нашим симпатијама, некој лошој оцени у школском дневнику или неки неоправдани час. Заједно смо ишле и на фолклор. Путовале тих осамдесетих година широм бивше земље, дружили се са вршњацима, певали и радовали се животу.

Ја се одлучих да упишем вишу економску школу, а она оде у Сарајево да студира машинство јер је била бољи ђак од мене, а математичке проблеме је са лакоћом решавала. Чак и тада, док није било ових модерних телефона ми смо на онај фиксни са жицом, знали и по два сада да диванимо, не баш сваки дан, али врло често.

Завршила је факултет и то са најбољим оценама. Онда се запослила и остала да живи у граду на Миљацки који је тих година био град будућности - Југославија у малом, мешавина свих народа и народности.

Знале смо да се виђамо код родитеља у родном граду, а она је сиктала од среће када сам јој рекла да ће ми она бити деверуша на свадби. И заиста, удала сам се за човека са којим сам изродила двоје деце.

Она је мало сачекала са удајом док није упознала свога Милана, кршног делију са Романије и то 1989. године. Наредне јесени су и они правили велику свадбу где је дошло мноштво пријатеља, фамилије, комшилука... 

Трудноћа Гоци није ишла баш из прве, али није било срећније две особе од нас две сестре када смо схватиле да смо обе трудне, ја други пут, а она први пут у касну јесен те несрећне 1991. године. Држава нам се распадала, у Хрватској се већ водио рат, муж ми је био мобилисан и доста мојих рођака је морало да се јави у резерву и да иде на "војну вежбу".

У Сарајеву су већ почели да циркулишу мрачни типови и да се стварају паравојне формације. Све је то плашило моју Гоцу, а самим тиме и мене... Звала сам тог пролећа да дођу код ујака, односно да се врати у родни Шабац  где су јој родитељи и имају тамо простора, али она и Милан нису хтели да чују. Логика им је била као и већине тадашњих грађана "Ја нисам ништа никоме крив, нисам члан странке" итд.

Међутим, са телевизора сам само слушала лоше вести. Убијен стари сват у сред града Сарајева, ничу барикаде, прете једни другима... језа ме хватала док сам била у поодмаклој трудноћи. Не могу себи да опростим што нисам била "безобразнија" и упорнија да извучем трудну Гордану из Сарајева, па да остане жива. У једном моменту град је буквално затворен. Више нису могли ван изаћи ни да су хтели, осим да су дали најмање 5.000 немачких марака које су узимали криминалци за извачење из тог пакла.

Крајем априла 1992. се породих у београдској болници "Народни фронт", сина назвах Никола по мом деди, врсном гуслару и столару. Гордани је термин био у мају месецу. И она је донела на свет дечака, али је издахнула на порођају. Данима нисам могла да дођем себи, плакала сам као киша... изгубила сам и млеко од стреса.

Једно зло никада не долази само. Милан је преузео бригу о сину колико је то и било могуће у ратном Сарајеву где падају сваки дан гранате, где нема ни довољно хране, а камоли медицинског материјала и лекова, плус што мулиманске банде харају градом и убијају сваког ко им се учини несимпатичан или ако је сведок неког њиховог недела. Тако је и Горданин муж Милан убијен почетком септембра 1992. године, једноставно покупљен као "неподобан грађанин" који наводно открива положаје "ћетницима на брду" преко радио уређаја... Ми смо то сазнали преко Црвеног крста тек два месеца касније.

Њихов син кога су назвали Дејан остаде тако сироче. Горданином оцу је срце препукло од туге. Све до краја рата о њему је бринула комшиница Драгана. Живела је у кући прекопута и знала је све шта се дешава. Узела је малог Декија и посинила га је. Она се није удавала нити је имала деце, али је преузела бригу о малом Декију као да га је она родила.

Када се завршио и тај несрећни рат у Босни крајем 1995. године Драгана је дошла у избеглички камп у Нови Сад. Ту је провела године са њим док нису добили пристојан смештај у суседном градићу. Још док је била у том кампу ми из Гоцине фамилије смо долазили да видимо нашег сесртића Декија. Било је планова и да неко од нас узме Декија, да ли Славако рођени Гоцин брат или ја која сам била веома везана за сестру. Рекла сам им да би растао уз мог Ниџу као близанац, јер је мала разлика. Драгана нас је молила да то не чинимо, тако да је ипак одлучено да остане код ње. Деки је био стварно живахно и напредно дете и помагали смо сви колико смо могли. Тешке су то године биле за свакога, те несрећне деведесете.

Када је Деки требао да се упише у 1. разред основне школе са навршених седам година живота, школски психолог је саветовато Драгану да мора детету рећи истину (истину од које се желудац окреће) и да боље да му она то каже него да чује то од друге деце јер управо тада може доћи до проблема. Она је климнула главом и рекла је да ће то учнити. Међутим, она то није имала снаге, зато је позвала нас из фамилије да дођемо и да му то кажемо.

Дошла сам ја и моја браћа и брат Славко, Декијев ујак који га је одвео на други крај паркића и ту су разговарали двадесетак минута. Драгана је већ била спаковала ствари плашећи се да ће је Деки омрзнути и одбацити. Међутим, малени је после ујакове приче сав у сузама потрчао попут ветра Драгани у загрљај вичући:
- "Мама, мама, ја тебе волим највише на свету! Немој да ме остављаш, нећу да идем код другога".

Суза сузу стиже, што од среће што Деки воли своју маћеху, али и туге што Гордане и Милана више нема. Драгана је тако остала да брине о Декију који је растао поред ње и имао сву љубав овог света.

Заврши наш Деки и факултет, а није хтео да иде у студентски дом, него је сваки радни дан путовао до Новог Сада и враћао се да би био што више са Драганом. Када је дипломирао на ФТН сви смо се толико радовали његовој дипломи да није било срећнијих од нас. Брзо се запослио, без икаквих веза и познанстава.

Пре три године је упознао Биљану своју садашњу супругу. Није прошло дуго, верио ју је и почели су живети заједно у НС. Са Драганом се чују готово сваки дан и често је обилазе. Остаде и Биљана трудна па су хтели да праве свадбу, али како се ова ситуација са пандемијом Ковида погрошавала то су весеље померили за неке боље прилике. Грађанско венчање су обавили само са кумовима, а црквено и дечије крштење ће направити вероватно нагодину. Имају врмена, нигде се не жури. Већ су се Деки и мој Ниџо договорили да ће један другом бити барјактари на свадбама.

И да ти речем још ово... ако Биљана роди девојчицу зваће се Гордана, а ако буде дечак зваће Милан. Плакала сам цело вече кад ми је то рекао. Мој понос, Деки мој, син моје Гоце... желим сву срећу овог света и њему и његовој породици.

Казивала: Мирјана Н.
02.03.2021.